Вардарска Србија
Вардарска Србија је историјски и геополитички појам који је почео да се употребљава током друге половине 19. века,[1] првенствено међу српским поборницима ослобођења и прикључења јужних области у сливу реке Вардара. У ширу употребу појам је ушао почетком 20. века, а његово значење се усталило након 1912. године, када се проширило на све области јужно од Шар-планине које су ослобођене и одбрањене током ратова 1912—1913. године и које су Букурешким миром из 1913. године припале Краљевини Србији.[2]
У том смислу, овај појам је непосредно након ослобођења уобличио познати српски научник и академик Јован Цвијић, који је 1914. године извршио упоредну анализу друштвених прилика у новим областима Вардарске Србије и старим областима предратне Моравске Србије.[3][4]
Током Првог светског рата, појам је ушао и у западноевропску публицистику. На француском језичком подручју, превођен је као: Serbie vardarienne,[5][6][7] или Serbie du Vardar.[8][9][10]
Појам Вардарске Србије је често употребљаван насупрот појмовима Вардарске Македоније или Српске Македоније, пошто ови појмови због грчког порекла имена Македоније и осетљивости грчких савезника на сваку злоупотребу тог имена нису сматрани прикладнима за остваривање српских националних циљева на том простору.[11] Из истих разлога, становници ове области су у регионалном смислу означавани не као "Македонци", већ као вардарски Срби,[12] или Вардарци.[13]
Појам Вардарске Србије је у међуратној српској и југословенској публицистици употребљаван и у повратном значењу, као саставни део излагања о историји јужних области од средњовековних времена до савременог доба.[14] Таквом употребом овог појма желео се нагласити континуитет припадности тих области српском националном корпусу још од времена досељавања Срба у раном средњем веку.[15] Након стварања Вардарске бановине (1929), појам Вардарске Србије је понекад употребљаван и као синоним за ту управну област.[16]
Након 1941. године, односно након стварања југословенске федералне јединице "Македоније" (1944), појам "Вардарске Србије" је постао политички неподобан, те је ускоро у потпуности потиснут из јавне употребе у комунистичкој Југославији. Тек након пада комунизма, употреба овог појма је оживела у домаћој и страној публицистици, првенствено у контексту спорова који су након 1992. године избили поводом имена бивше југословенске републике "Македоније".[17][18]
У страној публицистици, појам "Вардарске Србије" се на енглеском говорном подручју јавља у два облика: као "Vardarian Serbia" или "Vardar Serbia".[4][19][20] У немачкој публицистици појам се преводи као "Vardarisch-Serbien" или "Vardar-Serbien".[21] На грчком језику, назив гласи "Βαρδαρική Σερβία" или "Σερβία του Βαρδάρη".[22]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Срећковић 1888, стр. 859.
- ^ Бакић 1914, стр. 443, 446.
- ^ Цвијић 1914, стр. 14, 19-20.
- ^ а б Žuljić 1991, стр. 359.
- ^ Devas 1918, стр. 432-434, 446-448.
- ^ Rojc 1919, стр. 58, 60.
- ^ Demangeon 1920, стр. 407.
- ^ Devas 1918, стр. 15-16, 157, 328.
- ^ Cvjetiša 1918, стр. 14.
- ^ Mirkovitch 1925, стр. 521.
- ^ Обрадовић 1924, стр. 644, 655.
- ^ Цвијић 1914, стр. 1.
- ^ Ђорђевић 1923, стр. 52-57, 83-87.
- ^ Јеленић 1923, стр. 10-11, 201, 262, 302, 465-466.
- ^ Ђорђевић 1923, стр. 52.
- ^ Гласник Југословенског професорског друштва 1930, стр. 825.
- ^ Yannas 1997, стр. 34.
- ^ Danopoulos & Messas 1997, стр. 159.
- ^ Grigorova 1991, стр. 75.
- ^ Koliopoulos & Veremis 2009, стр. 208-209.
- ^ Kreiser 2011, стр. 76.
- ^ „Θάνος Κάλλης (2020): Το Βραβείο Ειρήνης της Έσσης και η Συμφωνία των Πρεσπών”. Архивирано из оригинала 26. 04. 2021. г. Приступљено 26. 04. 2021.
Литература
[уреди | уреди извор]- Срећковић, Пантелија (1888). Историја српскога народа. 2. Београд: Краљевско-српска државна штампарија.
- Цвијић, Јован (1914). „Географски и културни положај Србије”. Гласник Српског географског друштва. 3 (3-4): 1—22.
- Бакић, Војислав (1914). „Васпитање и спремање за будућност”. Дело: Лист за науку, књижевност и друштвени живот. 71: 442—447.
- Devas, Georges Y. (1918). La nouvelle Serbie: Origines et bases sociales et politiques, renaissance de l'État et son développement historique, dynastie nationale et revendications libératrices. Berger-Levrault.
- Cvjetiša, Frano (1918). Les problèmes nationaux de l'Autriche-Hongrie: Les Yougoslaves (PDF). Paris: Bossard.
- Rojc, Milan (1919). Le littoral yougoslave de l'Adriatique. Zagreb: Imprimerie provinciale.
- Demangeon, Albert (1920). „La Bulgarie”. Annales de Géographie. 29 (162): 401—416.
- Ђорђевић, Драгослав П. (1923). „Вардарци”. Нови живот. 15: 52—57, 83—87.
- Јеленић, Ђурђе (1923). Нова Србија и Југославија. Београд.
- Обрадовић, Сава Д. (1924). „Наш промет преко Солуна”. Економист: Орган Друштва за економску и социјалну политику. 4: 631—657.
- Mirkovitch, Borivoié B. (1925). „Le Transit par Salonique”. Les Annales politiques et littéraires: Revue populaire paraissant le dimanche. 85 (No. 2212): 520—521.
- Гласник Југословенског професорског друштва. 10. Београд. 1930.
- Žuljić, Stanko (1991). „A critical assessment of certain of J. Cvijić’s conclusions and messages in his antropogeographic research”. Geographical Papers. 8: 345—391.
- Grigorova, Lyubov (1991). „Political Institutions and Stability”. Bulgarian Quarterly. 1: 66—77.
- Yannas, Prodromos (1997). „Greece's Policies in the Post-Cold War Balkans”. Eurobalkans. 28-29: 31—37.
- Danopoulos, Constantine P.; Messas, Kostas G., ур. (1997). Crises in the Balkans: Views from the Participants. Westview Press.
- Koliopoulos, John S.; Veremis, Thanos M. (2009). Modern Greece: A History since 1821. John Wiley & Sons.
- Kreiser, Klaus (2011). Atatürk: Eine Biographie. C.H.Beck.