Василије Поповић
Василије Поповић | |
|---|---|
| Датум рођења | 1827 |
| Место рођења | Нови Сад, Аустријско царство |
| Датум смрти | 24. јул 1905. |
| Место смрти | Мошорин, Аустроугарска |
Василије Поповић (Нови Сад, 1827 – Мошорин, 1905) био је син новосадског проте Јована, и брат лингвисте Ђуре Даничића.
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је 1827. године у Новом Саду, од родитеља православног свештеника Јована и Ане. Рано је остао без оца, са још четири брата, а образовао се великим пожртвовањем мајке. Школовао се у Новом Саду и Сегедину, а Богословију завршио у Београду. По рукоположењу одмах је добио Мошорин, а неко време је администрирао тителском парохијом. Био је 1891. године изабрани члан Скупштине епархије Бачке, из Жабаљског протопрезвирата.[1]
Припадао је конзервативно-клерикалној струји и иступао у листу «Српски народ», који је уређивао његов брат. Критиковао је Народну слободоумну странку, позивајући је на православне каноне. Отуда је добио надимак "Канонер", који је и сам прихватио, те се некад тако и потписивао (1884).[2] Јавно му се подсмевао Јован Јовановић Змај на страницама свог хумористичког часописа "Стармали", 1881-1884. године.[3] Остаје упамћен да је за време патријарха Германа Анђелића био је "најжешћи противник Милетићево-Суботићеве Народне странке и много је писао по 'Српском народу'".[4]
Умро је 24. јула 1905. у Мошорину, у 79. години.[4]
Књижевни рад
[уреди | уреди извор]Објавио је поп Васа 1873. године дело: "Православље", књига друга, у Београду. Био је тада православни свештеник у Мошорину.[5]
Уређивао је и издавао духовни лист «Православље», који је штампао у Београду (1871–73).
Референце
[уреди | уреди извор]Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Мошоринска једновековна тајна - пронађен гроб проте Василија Поповића, Архивирано на сајту Wayback Machine (2. новембар 2014) приступљено 2.11.2014.
