Пређи на садржај

Вестфалски мир

С Википедије, слободне енциклопедије
Ратификација споразума у Минстеру
слика Жерара Терборха (1648)
Банкет амстердамске грађанске страже поводом прославе Мира у Минстеру
дело ван дер Хелста, 1648.

Вестфалски мир (нем. Westfälischer Friede, изговор [vɛstˈfɛːlɪʃɐ ˈfʁiːdə] ( слушај)) је збирни назив за два мировна споразума потписана октобра 1648. године у вестфалским градовима Оснабрику и Минстеру. Они су окончали Тридесетогодишњи рат (1618–1648) и донели мир Светом римском царству, затворивши катастрофалан период европске историје у којем је страдало око осам милиона људи. Цар Светог римског царства Фердинанд III, краљевине Француска и Шведска, и њихови савезници међу принчевима Светог римског царства, учествовали су у преговорима.[1]

Преговарачки процес је био дуг и сложен. Разговори су вођени у два града, јер је свака страна желела да се састане на територији под сопственом контролом. Укупно је стигло 109 делегација које представљају зараћене државе, али нису све делегације биле присутне у исто време. За окончање рата у Царству потписана су два уговора: Минстерски и Оснабрички уговор.[2][3] Ови споразуми су окончали Тридесетогодишњи рат у Светом римском царству, са Хабзбурзима (владари Аустрије и Шпаније) и њиховим католичким савезницима на једној страни, борећи се против протестантских сила (Шведске и одређених светоримских кнежевина) у савезу са Француском (која иако католичка, снажно је антихабзбуршки расположена под краљем Лујем XIV).

Шпански споразум, којим је завршен Тридесетогодишњи рат потписан је 30. јануарa 1648.[4] Уговором су признате независност Холандије и Швајцарске конфедерације. Уговор о Пиринејима из 1659. сматра се делом Вестфалског споразума, а потписале су га Француска и Шпанија.

Многи историчари Вестфалски мир сматрају почетком модерне ере. Тим споразумом створена је база међународног система суверених држава. Неколико стручњака међународних односа идентификовало је Вестфалски мир као порекло принципа кључних за модерне међународне односе,[5] заједнички познатих као Вестфалски суверенитет. Међутим, неки историчари се противе, сугеришући да су се такви ставови појавили током деветнаестог и двадесетог века у вези са забринутошћу за суверенитет током тог времена.[6]

Позадина

[уреди | уреди извор]

Европа је била измучена и Тридесетогодишњим и Осамдесетогодишњим ратом, који су узели велики данак у новцу и животима. Осамдесетогодишњи рат био је дуготрајна борба за независност Холандске републике са протестантском већином (модерне Холандије), коју је подржавала Енглеска са већинским протестантима, против Шпаније и Португала у којима су католици доминирали. Тридесетогодишњи рат је био најсмртоноснији од европских верских ратова, усредсређен на Свето римско царство. Рат, који се развио у четири фазе, укључио је велики број домаћих и страних играча, који су стали или на страну Католичке лиге или Протестантске уније (касније Хајлбронске лиге). Прашким миром (1635) окончана је већина верских аспеката рата, а француско-хабзбуршко ривалство је добило на значају. Са између 4,5 милиона и 8 милиона мртвих само у Тридесетогодишњем рату и деценијама непрекидног ратовања, потреба за миром је постајала све јаснија.[7]

Локације

[уреди | уреди извор]

Мировни преговори између Француске и хабзбуршког цара почели су у Келну 1636. године. Ове преговоре је у почетку блокирао кардинал Ришеље из Француске, који је инсистирао на укључивању свих својих савезника, било да су потпуно суверене земље или државе у оквиру Светог римског царства.[8]  У Хамбургу су Шведска, Француска и Свето римско царство преговарали о прелиминарном миру у децембру 1641. године.[9] Изјавили су да су припреме Келна и Хамбуршки споразум биле прелиминарне ствари за свеобухватни мировни споразум.[тражи се извор]

Преговори су се одигравали у Минстеру и Оснабрику.[4] То су два града удаљена 50 km и налазе се у данашњој Северној Рајни-Вестфалији и Доњој Саксонији. Шведска је желела Минстер и Оснабрик, док је Француска предлагала Хамбург и Келн. Преговори су захтевали два места, јер су протестантске и католичке вође одбијале да се међусобно састану. Католици су користили Минстер, а протестанти Оснабрик. Оба града су задржана као неутралне и демилитаризоване зоне због преговора.[10]

У Минстеру су вођени преговори између Светог римског царства и Француске, као и између Холандске републике и Шпаније које су 30. јануара 1648. потписале мировни уговор којим је окончан Осамдесетогодишњи рат[11] који није био део Вестфалског мира.[12] Минстер је, од свог поновног католичанства 1535. године, био стриктно једноконфесионална заједница. У њему се налазио каптол Кнеже-бискупије Минстера. Дозвољено је само римокатоличко богослужење, док су калвинизам и лутеранизам били забрањени.[тражи се извор]

Шведска је радије преговарала са Светим римским царством у Оснабрику, које су контролисале протестантске снаге. Оснабрик је био дводеноминациони лутерански и католички град, са две лутеранске и две католичке цркве. Градско веће је било искључиво лутеранско, а углавном грађани, али је у граду био смештен и католички каптол Кнежевине-бискупије Оснабрика и имао је много других католичких становника. Оснабрик је био потчињен од стране трупа Католичке лиге од 1628. до 1633. године, а затим га је заузела лутеранска Шведска.[13]

Делегације

[уреди | уреди извор]

Мировни преговори нису имали тачан почетак или крај, јер се 109 делегација никада није састало на пленарној седници. Уместо тога, различите делегације стизале су између 1643. и 1646. и одлазиле између 1647. и 1649. године. Највећи број дипломата био је присутан између јануара 1646. и јула 1647.[14]

Делегације је послало 16 европских држава, 66 царских кнежевинапредстављајући интересе 140 царских кнежевина и 27 интересних група представљајући 38 група.[15]

Принципи Вестфалије

[уреди | уреди извор]

Вестфалски споразум садржи 4 основна принципа:

  1. принцип суверенитета нација-држава и фундаментално право самоопредељења;
  2. принцип правне једнакости међу нацијама-државама;
  3. принцип обавезујућих међународних уговора међу државама, дакле везујућих уговора;
  4. принцип немешања једне државе у унутрашња питања друге државе.

Због тих принципа, Вестфалски споразум из 1648. је изузетно значајан за међународне односе. Тим уговором створена је база модерног међународног система независних нација-држава. У ствари, то је био почетак закона међу сувереним државама., по коме једна другој гарантује независност и право народа на самоопредељење. Два најважнија нова принципа су били

  • принцип суверенитета
  • принцип једнакости нација.

То су биле праве политичке и правне иновације тога времена.

Споразум је дефинисао принципе суверенитета и једнакости држава, да би се успоставио трајни мир и пријатељство међу државама, са узајамно прихватљивим системом међународног права, базираног на међународно везујућим уговорима. По први пут је успостављен систем, који је поштовао људска права и био је базиран на међународном праву, уместо на грубој сили и праву јачег да одређује односе међу државама.

Био је присутан и пети принцип, а то је идеја да победник треба да даде уступке и да сарађује са циљем да се постигне трајни мир.

Укратко, кључно за Вестфалски мир је суверенитет нација.

Споразуми

[уреди | уреди извор]

Два одвојена уговора су чинила коначно мировно решење:

  • Минстерски уговор (Instrumentum Pacis Monasteriensis, ИПМ),[17][18] између цара Светог римског царства и Француске, заједно са њиховим савезницима
  • Уговор из Оснабрука (Instrumentum Pacis Osnabrugensis, ИПО),[19][20] између цара Светог римског царства и Шведске, заједно са њиховим савезницима

Исходи преговора

[уреди | уреди извор]
Европа после Вестфалског мира 1648.

Већина одредби уговора је дело кардинала Мазарена, који је био де факто владар Француске, јер је краљ био малолетан. Француска је из рата изашла у много бољем положају од било које друге државе, па је Француска већином диктирала Вестфалски мир.

Други значајан резултат је да је окончана идеја да Свето римско царство има духовну доминацију над осталим хришћанским светом. Националне државе постају највиши ниво власти, који не одговара ником изнад. Сви су признали Аугсбуршки мир из 1555, по коме је вера кнеза одређивала веру државе (лат. Cuius regio, illius religio)

Признате су и територијалне промене:

  • Француска је добила бискупије Мец, Тул, Верден и хабзбуршки део Алзаса (не укључује Стразбур или Милуз). Добила је и глас у немачком Рајхстагу
  • Шведска је добила Западну Померанију и бискупије Бремен и Штетин. Добила је контролу над великим делом ушћа Одре, Лабе и Везера и добила је глас у немачком Рајхстагу
  • Баварска је добила глас у царској скупштини кнезова изборника
  • Бранденбург (касније Пруска) добио је Источну Померанију и бускупије Магдебург и Халберштат
  • Швајцарска је призната као независна држава
  • Протестантска Холандија је службено призната као независна. Дотад је била у шпанском поседу.
  • Различите независне немачке државе (око 360) добијају право да воде властиту спољну политику, али не смију да воде рат против Светог римског царства. Цело царство може да води ратове и потписује уговоре.
  • Забрањује се избор цара пре него што је постојећи мртав
  • Рајнски Палатинат је подељен између Карла I Лудвига Палатинског и Максимилијана I Баварског, дакле између протестаната и католика. Протестанти добијају западни део близу Рајне, а Максимилијан добија горњи Палатинат, у данашњој Баварској.

Основна начела споразума

[уреди | уреди извор]

Основна начела Вестфалског мира била су:

  • Све стране би признале Аугзбуршки мир из 1555. године, по коме је сваки кнез имао право да одређује веру своје државе (принцип [[Cuius regio, illius religio|cuius regio, eius religio]]). Међутим, ius reformandi је уклоњен: поданици више нису били приморани да следе конверзију свог владара. Владарима је било дозвољено да бирају између католицизма, лутеранизма и калвинизма.[21][22]
  • Дана 1. јануара 1624. је дефинисан као нормативни датум за одређивање доминантне религије у једној држави. Сва црквена имовина требало је да се врати у стање из 1624. године. Хришћанима који живе у кнежевинама у којима њихова вероисповест није била установљена црква било је загарантовано право да практикују своју веру приватно, као и јавно током одређених сати.[22]
  • Француска и Шведска су признате као гаранти царског устава са правом посредовања.[23]

Територијална прерасподела

[уреди | уреди извор]

Унутрашње политичке границе

[уреди | уреди извор]

Моћ коју је ужива Фердинанд III му је одузета и враћена владарима царских држава. Владари царских држава поново су могли да бирају своје званичне религије. Католици и лутерани су редефинисани као једнаки пред законом, а калвинизам је правно признат као званична религија.[28][29] Независност Холандске Републике, која је практиковала верску толеранцију, такође је обезбедила сигурно уточиште за европске Јевреје.[30]

Света столица је била веома незадовољна нагодбом, а папа Иноћентије X је у були Zelo Domus Dei назвао „ништавим, неважећим, неправедним, проклетим, непристојним, бесмисленим, испразним и без ефекта за сва времена“.[31][32]

Наслеђе

[уреди | уреди извор]

Уговори нису у потпуности окончали сукобе који су произашли из Тридесетогодишњег рата. Борбе су се наставиле између Француске и Шпаније све до Пиринејског споразума 1659. године. Холандско-португалски рат који је почео током Иберијске уније између Шпаније и Португала, као део Осамдесетогодишњег рата, трајао је до 1663. године. Ипак, Вестфалски мир је решио многа отворена европска питања тог времена.[тражи се извор]

Вестфалски суверенитет

[уреди | уреди извор]

Неки проучаваоци међународних односа идентификовали су Вестфалски мир као порекло принципа кључних за модерне међународне односе, укључујући неповредивост граница и немешање у унутрашње послове суверених држава. Овај систем је у литератури постао познат као Вестфалски суверенитет.[33]  Већина модерних историчара доводи у питање повезаност овог система са Вестфалским миром, називајући га „Вестфалским митом“.[34] Они су оспорили гледиште да је систем модерних европских држава настао из Вестфалских уговора. Уговори у свом тексту не садрже ништа о верској слободи, суверенитету или равнотежи снага што би се могло тумачити као принцип међународног права. Уставна уређења Светог римског царства су једини контекст у коме се у тексту помињу суверенитет и верска једнакост, али то нису нове идеје у овом контексту. Иако уговори не садрже основу за савремене законе самих нација, они симболизују крај дугог периода верског сукоба у Европи.[35]

Значај

[уреди | уреди извор]

Вестфалски мир је означио почетак модерних националних држава („вестфалских држава“), чиме је започела и модерна дипломатија. Први пут је признат суверенитет сваке државе. Ратови после тога не воде се око вере, него око државе. То је омогућило католицима и протестантима да постану савезници унутар својих држава. Вестфалски мир је зацементирао и поделу Немачке, спречавајући је да се уједини у једну националну државу. Често се истиче да је Вестфалски мир темељ за проучавање међународних односа.

Модерни погледи

[уреди | уреди извор]

На симпозијуму одржаном 1998. (350 година од Вестфалског мира) о политичкој релевантности Вестфалског мира, Хавијер Солана је изјавио да су „хуманост и демократија били два принципа, који нису били релевантни за оригинални вестфалски поредак“, па је дао критику да „вестфалски систем има своје границе. Принцип суверенитета, на коме се заснива произвео је базу за ривалства уместо савеза држава, искључења уместо интеграције“.

Током 2000, немачки министар спољних послова Јошка Фишер је изјавио да је застарели систем европске политике заснован на вестфалском поретку „Кључни концепт Европе након 1945. године био је и још увек је одбијање принципа равнотеже снаге и хегемонистичких амбиција индивидуалних држава, што се појавило након вестфалског мира 1648. године. То одбијање је узело облик мешања виталних интереса и трансфер суверених права држава нација на наднационалне европске институције“.

После мадридских напада Ал Каида је објавила да „међународни систем запада изграђен после Вестфалског мира ће пропасти и настаће нови систем заснован на вођству моћне исламске државе“.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Clodfelter, Micheal (2017). Warfare and Armed Conflicts: A Statistical Encyclopedia of Casualty and Other Figures, 1492–2015.  McFarland. p. 40. ISBN 978-0-7864-7470-7.
  2. ^ „APW Einführung”. www.pax-westphalica.de. Архивирано из оригинала 23. 10. 2020. г. Приступљено 2020-11-02. 
  3. ^ „Peace of Westphalia | Definition, Map, Results, & Significance”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 6. 8. 2015. г. Приступљено 2020-11-02. 
  4. ^ а б „Вестфалски мир”. Енциклопедија. Архивирано из оригинала 20. 01. 2019. г. Приступљено 19. 1. 2019. 
  5. ^ Patton, Steven (2019). „The Peace of Westphalia and it Affects on International Relations, Diplomacy and Foreign Policy” (на језику: енглески). The Histories. Архивирано из оригинала 4. 2. 2021. г. Приступљено 2021-01-19. 
  6. ^ Osiander, Andreas (2001). „Sovereignty, International Relations, and the Westphalian Myth”. International Organization. 55 (2): 251—287. JSTOR 3078632. doi:10.1162/00208180151140577. Архивирано из оригинала 21. 8. 2021. г. Приступљено 21. 8. 2021. 
  7. ^ Elliott, J.H. (2009). Spain, Europe & the Wider World, 1500-1800. Yale University Press. стр. 29. ISBN 9780300145373. 
  8. ^ Croxton, Derek (2013). Westphalia: The Last Christian Peace. Palgrave. ISBN 978-1-137-33332-2. Архивирано из оригинала 16. 1. 2023. г. Приступљено 12. 11. 2015. 
  9. ^ Wilson, Peter H. (2009). Europe's Tragedy: A History of the Thirty Years War. Allen Lane. стр. 632. ISBN 978-0-7139-9592-3. 
  10. ^ Wilson, Peter H. (2009). Europe's Tragedy: A History of the Thirty Years War. Allen Lane. стр. 632. ISBN 978-0-7139-9592-3. 
  11. ^ Lesaffer, Randall (23. 7. 2007). „Private Property in the Dutch-Spanish Peace Treaty of Münster (30 January 1648)”. SSRN 1002389 Слободан приступ. Архивирано из оригинала 28. 3. 2020. г. Приступљено 25. 7. 2020. 
  12. ^ Konrad Repgen, 'Negotiating the Peace of Westphalia: A Survey with an Examination of the Major Problems', In: 1648: War and Peace in Europe: 3 vols. (Catalogue of the 26th exhibition of the Council of Europe, on the Peace of Westphalia), Klaus Bußmann and Heinz Schilling (eds.) on behalf of the Veranstaltungsgesellschaft 350 Jahre Westfälischer Friede, Münster and Osnabrück: no publ., 1998, 'Essay Volume 1: Politics, Religion, Law and Society', pp. 355–72, here pp. 355 seq.
  13. ^ Schiller, Frederick. „The Thirty Years War, Complete”. 
  14. ^ Cobban, Helena (8. 5. 2021). „1648: Peace of Westphalia sets inter-state rules for >370 years”. Just World News. Архивирано из оригинала 26. 10. 2022. г. Приступљено 26. 10. 2022. 
  15. ^ Konrad Repgen, "Negotiating the Peace of Westphalia: A Survey with an Examination of the Major Problems", In: 1648: War and Peace in Europe: 3 vols. (Catalogue of the 26th exhibition of the Council of Europe, on the Peace of Westphalia), Klaus Bußmann and Heinz Schilling (eds.) on behalf of the Veranstaltungsgesellschaft 350 Jahre Westfälischer Friede, Münster and Osnabrück: no publ., 1998, 'Essay Volume 1: Politics, Religion, Law and Society', pp. 355–372, here p. 356.
  16. ^ Sonnino, Paul (2009). Mazarin's Quest: The Congress of Westphalia and the Coming of the Fronde. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-04386-2. Архивирано из оригинала 16. 1. 2023. г. Приступљено 18. 11. 2020. 
  17. ^ „Digital modern German text Treaty of Münster”. lwl.org. 25. 3. 2014. Архивирано из оригинала 25. 3. 2010. г. Приступљено 25. 7. 2010. 
  18. ^ Westfälischer Friede – Vertrag von Münster – Original German text Treaty of Münster digitised on German Wikisource
  19. ^ „Digital modern German text Treaty of Osnabrück”. lwl.org. 25. 3. 2014. Архивирано из оригинала 31. 1. 2017. г. Приступљено 13. 5. 2017. 
  20. ^ Westfälischer Friede – Vertrag von Osnabrück – Original German text Treaty of Osnabrück digitised on German Wikisource
  21. ^ Treaty of Münster 1648
  22. ^ а б „The Peace of Westphalia” (PDF). University of Oregon. Архивирано (PDF) из оригинала 17. 6. 2012. г. Приступљено 6. 10. 2021. 
  23. ^ Mary Fulbrook (1990). A Concise History of Germany. , 2nd ed. (Cambridge University Press, 2004), p. 60.
  24. ^ Böhme, Klaus-R (2001). „Die sicherheitspolitische Lage Schwedens nach dem Westfälischen Frieden”. Ур.: Hacker, Hans-Joachim. Der Westfälische Frieden von 1648: Wende in der Geschichte des Ostseeraums (на језику: немачки). Kovač. стр. 35. ISBN 3-8300-0500-8. 
  25. ^ а б в г д Böhme (2001).
  26. ^ Whaley, Joachim (2011-11-24), „Germany and the Holy Roman Empire in 1500”, Germany and the Holy Roman Empire Volume I: Maximilian I to the Peace of Westphalia, 1493-1648, Oxford University Press: 623—624, ISBN 978-0-19-873101-6, doi:10.1093/acprof:oso/9780198731016.003.0002, Архивирано из оригинала 16. 1. 2023. г., Приступљено 2022-04-28 
  27. ^ Gross, Leo (1948). „The Peace of Westphalia, 1648–1948”. American Journal of International Law. 42 (1): 20–41 [p. 25]. JSTOR 2193560. doi:10.2307/2193560. 
  28. ^ Treaty of Münster 1648
  29. ^ Barro, R. J.; McCleary, R. M. „Which Countries have State Religions?” (PDF). University of Chicago. стр. 5. Архивирано из оригинала (PDF) 30. 8. 2006. г. Приступљено 7. 11. 2006. 
  30. ^ „This day, Mary 15, in Jewish history”. Cleveland Jewish News. Архивирано из оригинала 19. 5. 2014. г. Приступљено 18. 5. 2014. 
  31. ^ The incipit of this bull, meaning "Zeal of the house of God", quotes from Psalm 69:9: "For the zeal of thine house hath eaten me up, and the reproaches of them that reproached thee are fallen upon me."
  32. ^ Larry Jay Diamond; Marc F. Plattner; Philip J. Costopoulo (2005). World religions and democracy. стр. 103. 
  33. ^ Henry Kissinger (2014). „Introduction and Chpt 1”. World Order: Reflections on the Character of Nations and the Course of History. Allen Lane. ISBN 978-0-241-00426-5. 
  34. ^ Osiander, Andreas (2001). „Sovereignty, International Relations, and the Westphalian Myth”. International Organization (на језику: енглески). 55 (2): 251—287. ISSN 1531-5088. doi:10.1162/00208180151140577. 
  35. ^ Randall Lesaffer (2014). „Peace treaties from Lodi to Westphalia”. Peace Treaties and International Law in European History: From the Late Middle Ages to World War One. Cambridge. стр. 9. ISBN 978-0-511-21603-9. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вестфалски_мир&oldid=28478983”