Геније

Геније (лат. genius = Гениј, је човеков дух заштитник) јесте изузетно интелектуално, духовно и стваралачки обдарена особа^[1]која је задужила човечанство својим делима у области науке, културе, уметности, политике и сл.^[2] У чисто техничком смислу, термин означава особу која на тесту интелигенције има IQ већи од 140.^[3] У целокупној популацији број таквих људи креће се између 0,5 и 1,0%.

Геније је особа која показује изузетну интелектуалну способност, креативну продуктивност, универзалност у жанровима или оригиналност, типично до степена који је повезан са постизањем нових открића или напретком у домену знања.^[1] Генији могу бити полихостори који се истичу у многим различитим предметима^[4] или могу показати висока достигнућа у само једној врсти активности.^[5]

Не постоји научно прецизна дефиниција генија.^[6] Понекад се генијалност повезује са талентом, али неколико аутора као што су Чесаре Ломбросо и Артур Шопенхауер систематски разликују ове појмове.^[7] Волтер Ајзаксон, биограф многих познатих генија, објашњава да иако висока интелигенција може бити предуслов, најчешћа особина која заправо дефинише генија може бити изузетна способност примене креативности и маштовитог размишљања у скоро свакој ситуацији.^[4]

Геније по Канту

Лепу уметност може произвести само геније. „Геније је таленат којим природа прописује уметности правило“. Он поседује урођене душевне диспозиције помоћу којих ствара законе уметности. Лепа уметност је искључиво производ генија, истиче Кант. Али како одредити генија?

Тумачење и процењивање лепог подразумева добар укус. Произвођење лепог припада генију. Наравно, укус је неопходан генију, али постоје генијална дела лишена укуса. Да би се произвело уметничко дело није довољно поседовати укус већ и снажну имагинацију, дух и разум. Код генија се сва ова својства стичу у највишој мери. Пошто лепа уметност није у стању да самој себи даде правила, а пошто без тих правила није уметност могућа, то је лепа уметност могућа само као творевина генија.

Услови генијалности су пре свега оригиналност или дар да субјект произведе оно за шта не може бити прописано никакво правило. Творевине генија морају бити узорак тј. морају бити јединствене и егземпларне. Иако саме нису проистекле из подражавања ове творевине морају другима служити за подражавање. Геније није у стању да опише смисао онога што ствара, али поступа као природа која даје правила без објашњења. Уметничко стварање је превасходно несвесно и према томе правила стварања су несаопштљива и непоновљива. Природа сама управља генијем и служи се његовим талентом прописујући правила уметности. Помоћу генија се не могу прописати правила науци већ искључиво лепој уметности. Према томе, геније је личност „нарочитог духа, који је дат човеку при рођењу, који га штити и руководи, а од чијег надахнућа потичу све оригиналне идеје“.

Референце

^ ^а ^б Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 104. ISBN 86-331-2112-3.
^ „What Makes a Genius? The World's Greatest Minds Have One Thing in Common”. Time. Приступљено 2021-01-27.
^ Mejia, Zameena (2017-10-12). „As leaders in DC squabble over who's smarter, here's the IQ score Warren Buffett says is all you need to succeed”. CNBC (на језику: енглески). Приступљено 2021-01-27.
^ ^а ^б „What Makes a Genius? The World's Greatest Minds Have One Thing in Common”. Time (на језику: енглески). Приступљено 18. 2. 2022.
^ Cox, Catherine M (1926). The Early Mental Traits of 300 Geniuses. . Genetic Studies of Genius Volume 2. Stanford (CA): Stanford University Press. ISBN 0-8047-0010-9. LCCN 25008797. OCLC 248811346. Lay summary (18. 2. 2022).
^ „Can We Define Genius? | Psychology Today”. www.psychologytoday.com (на језику: енглески). Приступљено 18. 2. 2022.
^ Schopenhauer, Arthur (1909) [First published 1818]. The World as Will and Idea Volume 3. Translated by Haldane, R. B. London: Kegan Paul, Trench, Trübner & Co. str. 158.
^ „Mathematical proof reveals magic of Ramanujan's genius”. New Scientist.

Литература

Cox, Catherine M. (1926). The Early Mental Traits of 300 Geniuses. Genetic Studies of Genius Volume 2. Stanford (CA): Stanford University Press. ISBN 0-8047-0010-9. LCCN 25008797. OCLC 248811346.
Eysenck, Hans (1995). Genius: The Natural History of Creativity. Problems in the Behavioural Sciences No. 12. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-5-2148508-1.
Eysenck, Hans (1998). Intelligence: A New Look. New Brunswick (NJ): Transaction Publishers. ISBN 978-0-7658-0707-6.
Galton, Francis (1869). Hereditary Genius. London: MacMillan. Приступљено 4. 4. 2014. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
- Robert H. Wozniak (1999). „Introduction to Hereditary Genius Francis Galton (1869)”. Classics in the History of Psychology.
Gleick, James (2011). Genius: The Life and Science of Richard Feynman (ebook изд.). Open Road Media. ISBN 9781453210437.
Howe, Michael J. A. (1999). Genius Explained. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-052100849-5.
Jensen, Arthur R. (1998). The g Factor: The Science of Mental Ability. Human Evolution, Behavior, and Intelligence. Westport (CT): Praeger. ISBN 978-0-275-96103-9. ISSN 1063-2158.
- Charles Locurto. „A Balance Sheet on Persistence: Book Review of Jensen on Intelligence-g-Factor”. Psycoloquy.
Kaufman, Alan S. (2009). IQ Testing 101. New York: Springer Publishing. стр. 151–153. ISBN 978-0-8261-0629-2.
Leslie, Mitchell (2000). „The Vexing Legacy of Lewis Terman”. Stanford Magazine. Архивирано из оригинала 26. 08. 2021. г. Приступљено 5. 6. 2013.
Park, Gregory; Lubinski, David; Benbow, Camilla P. (2. 11. 2010). „Recognizing Spatial Intelligence”. Scientific American. Приступљено 5. 6. 2013.
Pickover, Clifford A. (1998). Strange Brains and Genius: The Secret Lives of Eccentric Scientists and Madmen. Plenum Publishing Corporation. ISBN 978-0688168940.
Pintner, Rudolph (1931). Intelligence Testing: Methods and Results. New York: Henry Holt. Приступљено 14. 7. 2013.
Robinson, Andrew (2011). Genius: A Very Short Introduction. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-959440-5.
- GrrlScientist (3. 3. 2011). „Genius: A Very Short Introduction [Book Review]”. The Guardian.
Shurkin, Joel (1992). Terman's Kids: The Groundbreaking Study of How the Gifted Grow Up. Boston (MA): Little, Brown. ISBN 978-0316788908.
- Frederic Golden (31. 5. 1992). „Tracking the IQ Elite : TERMAN'S KIDS: The Groundbreaking Study of How the Gifted Grow Up, By Joel N. Shurkin”. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала 2012-11-08. г.
Shurkin, Joel (2006). Broken Genius: The Rise and Fall of William Shockley, Creator of the Electronic Age. London: Macmillan. ISBN 978-1-4039-8815-7.
- Brian Clegg. „Review - Broken Genius - Joel Shurkin”. Popular Science. Архивирано из оригинала 2006-10-06. г.
Simonton, Dean Keith (1999). Origins of genius: Darwinian perspectives on creativity. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-512879-6. JSTOR 3080746.
Terman, Lewis M. (1916). The Measurement of Intelligence: An Explanation of and a Complete Guide to the Use of the Stanford Revision and Extension of the Binet-Simon Intelligence Scale. Riverside Textbooks in Education. Ellwood P. Cubberley (Editor's Introduction). Boston: Houghton Mifflin. Приступљено 26. 6. 2010.
Terman, Lewis M.; Merrill, Maude (1937). Measuring Intelligence: A Guide to the Administration of the New Revised Stanford–Binet Tests of Intelligence. Boston: Houghton Mifflin.
Terman, Lewis Madison; Merrill, Maude A. (1960). Stanford–Binet Intelligence Scale: Manual for the Third Revision Form L–M with Revised IQ Tables by Samuel R. Pinneau. Boston (MA): Houghton Mifflin.
Thys, Erik (2014). „Creativity and Psychopathology: A Systematic Review”. Psychopathology. 47 (3): 141—147. PMID 24480798. S2CID 12879552. doi:10.1159/000357822.
Wechsler, David (1939). The Measurement of Adult Intelligence (first изд.). Baltimore, MD: Williams & Witkins. ISBN 978-1-59147-606-1.
Burks, Barbara S.; Jensen, Dortha W.; Terman, Lewis M. (1930). The Promise of Youth: Follow-up Studies of a Thousand Gifted Children. Genetic Studies of Genius Volume 3. Stanford (CA): Stanford University Press.
Terman, Lewis M.; Oden, Melita (1959). The Gifted Group at Mid-Life: Thirty-Five Years' Follow-Up of the Superior Child. Genetic Studies of Genius Volume V. Stanford (CA): Stanford University Press. Приступљено 2. 6. 2013.
Harold Bloom (новембар 2002). Genius: A Mosaic of One Hundred Exemplary Creative Minds. Warner Books. ISBN 0-446-52717-3.
Simonton, Dean Keith (2004). Creativity in Science: Chance, Logic, Genius, and Zeitgeist. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-54369-X.
David Galenson (27. 12. 2005). Old Masters and Young Geniuses: The Two Life Cycles of Artistic Creativity. Princeton University Press. ISBN 0-691-12109-5.
Simonton, Dean Keith (2009). Genius 101. New York: Springer. ISBN 978-0-8261-0627-8.
Robinson, Andrew (2010). Sudden Genius?: The Gradual Path to Creative Breakthroughs. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-956995-3.
McMahon, Darrin M. (2013). Divine Fury: A History of Genius. New York, NY: Basic Books. ISBN 978-0-465-00325-9.
Weiner, Eric (2016). The Geography of Genius: Lessons from the World's Most Creative Places. Simon & Schuster. ISBN 978-1451691672.
Ellenberg, Jordan (30. 5. 2014). „The Wrong Way to Treat Child Geniuses”. Wall Street Journal. Приступљено 1. 6. 2014.
Feldman, David (1984). „A Follow-up of Subjects Scoring above 180 IQ in Terman's Genetic Studies of Genius”. Exceptional Children. 50 (6): 518—523. S2CID 146862140. doi:10.1177/001440298405000604. Приступљено 8. 7. 2010. „Put into the context of the psychometric movement as a whole, it is clear that the positive extreme of the IQ distribution is not as different from other IQ levels as might have been expected.”
Gupta, Sanjay (2006). „Brainteaser: Scientists Dissect Mystery of Genius”. CNN.com. Приступљено 2021-02-20.
Callard, Agnes (2020-11-24). „Torturing Geniuses”. The Point Magazine (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-20. On societal expectations of geniuses.
Feldman, David Henry (2009). „Genius”. Ур.: Kerr, Barbara. Encyclopedia of Giftedness, Creativity, and Talent. 2. Thousand Oaks (CA): SAGE. ISBN 978-141294971-2.

Спољашње везе

Wilson, Tracy V. (1998—2009). „How Geniuses Work”. HowStuffWorks.com. Приступљено 2021-02-20.

[британика_2-1] а ^б Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 104. ISBN 86-331-2112-3.

[2] „What Makes a Genius? The World's Greatest Minds Have One Thing in Common”. Time. Приступљено 2021-01-27.

[3] Mejia, Zameena (2017-10-12). „As leaders in DC squabble over who's smarter, here's the IQ score Warren Buffett says is all you need to succeed”. CNBC (на језику: енглески). Приступљено 2021-01-27.

[:0-4] а ^б „What Makes a Genius? The World's Greatest Minds Have One Thing in Common”. Time (на језику: енглески). Приступљено 18. 2. 2022.

[5] Cox, Catherine M (1926). The Early Mental Traits of 300 Geniuses. . Genetic Studies of Genius Volume 2. Stanford (CA): Stanford University Press. ISBN 0-8047-0010-9. LCCN 25008797. OCLC 248811346. Lay summary (18. 2. 2022).

[6] „Can We Define Genius? | Psychology Today”. www.psychologytoday.com (на језику: енглески). Приступљено 18. 2. 2022.

[7] Schopenhauer, Arthur (1909) [First published 1818]. The World as Will and Idea Volume 3. Translated by Haldane, R. B. London: Kegan Paul, Trench, Trübner & Co. str. 158.

[8] „Mathematical proof reveals magic of Ramanujan's genius”. New Scientist.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

Нормативна контрола
Државне	Јапан Чешка
Остале	Енциклопедија савремене Украјине Енциклопедија Британика