Пређи на садржај

Георгије Палеолог (велики етериарх)

С Википедије, слободне енциклопедије
Печат севаста Георгија Палаиолога Комнина Дуке. Печат приказује Светог Георгија на аверсу и гласи „Печат докумената севаста Георгија Комнинодуке, сина потомка пурпурнорођеног“.

Георгије Палеолог Дука Комнин (Грчки: Γεώργιος Παλαιολόγος Δούκας Κομνηνός; од око 1125 –1167/68. године), је био високи византијски аристократа и дипломата из XIII века. Рођак царева владајуће династије Комнина, Георгије Палеолог имао је титулу севаста и обављао је дужност великог етериарха. Његов син Алексије је накратко означен као наследник цара Алексија III Анђела, а праунук Михаило VIII Палеолог основао је династију византијских царева Палеолога.

Водио је низ дипломатских мисија за цара Манојла I Комнина како у царству тако и у иностранству. Добро су посведочене само његове мисије у Јерусалиму и Угарској у склопу царевих преговора за склапање династичких савеза са страним владарима. Осим по дипломатској делатности, Георгије Палеолог је познат по цркви и манастиру које је основао, а који су били богато украшени.

Живот

[уреди | уреди извор]

Порекло

[уреди | уреди извор]

Георгије Палеолог је био племићког порекла. Његов отац је био Алексије Палеолог, трећи син Георгија Палеолога, који је био генерал цара Алексија I Комнина (1081-1118), и Ане Дукине, сестре царице Ирине Дука. Његова мајка, вероватно и по имену Ана, била је унука Адријана Комнина, који је био млађи брат цара Алексија I, и „порфиророђене“ принцезе Зоје Дукине, треће ћерке цара Константина X Дуке (1059-1067), од њиховог сина Алексија Дуке Комнина [1][2] Као резултат тога, Георгије Палеолог је често користио царска презимена Дука и Комнин, укључујући и на сопственом печату, и често је називан „Комнинодука“ у поезији компонованој у његову част.[3]

Тачан датум његовог рођења није познат. Научник Одисеј Лампсидис проценио је његову старост у време његове смрти на 40–45 година.[4] Ово би његово рођење сместило у године око 1125/1126.[5]

Дипломатска каријера

[уреди | уреди извор]

Георгије Палеолог је именован за севаста – почасна титула резервисана за највише чланове царског двора – и заузимао је положај великог етериарха.[6] Не зна се када је добио ове титуле, али је вероватно те титуле добио у првим годинама владавине цара Манојла I Комнина (1143 – 1180).[7]

Иако је служба великог етеријарха била војног порекла, Георгије Палеолог је познат само по својој дипломатској каријери.[8] Године 1162. предводио је дипломатску мисију у Угарској да би договорио удају кћерке и наследнице цара Манојла I, Марије, за угарског принца Белу који га је и отпратио назад у Византију.[9] Водио је сличну мисију у Јерусалимско краљевство 1167. године, пратећи братаницу цара Манојла I Марију Комнину да се уда за краља Амалрика I од Јерусалима.[10]

Његов секретар Лав Мегист написао је најмање три монодије у његову част, наглашавајући његове квалитете и његова путовања као дипломате; по Лаву, она су обухватале не само Угарску и Јерусалим, већ и Србију, Италију, „земље дунавске“ и Немачку, као и „земље Турака“.[11] Могуће је и да је био послат на мисије унутар Византијског царства, у Грчку и посебно на Пелопонез.[12]

Друге дужности

[уреди | уреди извор]

За Георгија Палеолога је посведочено да је био један од присутних на сабору у Влахерни у марту 1166. године.[13] Био је и покровитељ уметности. Цркви у Троади поклонио је икону светог Архангела Михаила на коме су он и његов син Алексије са светитељем.[14] Основао је и манастир посвећен Пресветој Богородици, познат по својој раскошној декорацији: у њему су били и портрети царева са којима је био у сродству, као и серија слика које прослављају војне победе цара Манојла I над Мађарима,[15] његова службена штампа.[16]

Смрт

[уреди | уреди извор]

Георгије Палеолог је умро негде између 1167. и 1170. године, када је његов наследник Јован Дука посведочен као велики етериарх.[17] Писмо архиепископа и научника Евстатија Солунског Јовану Дуки, које помиње Јована Дуку као великог етериарха, може се датирати већ у 1168. годину. То би сугерисало да је Георгије Палеолог умро крајем 1167. или 1168. године.[18] Према Лаву Мегисту, Георгије Палеолог се разболео у Адријанопољу док се враћао из дипломатске мисије у Мађарској. Мисија се не помиње у другим изворима,[19] али се вероватно догодила након византијског заузимања Сирмијума током инвазије цара Манојла I на Угарску 1167. године.[20]

Породица

[уреди | уреди извор]

Георгије Палеолог надживели су његова супруга су неколико њихове деце,[21] као и нека његова браћа и сестре, од којих је познат само један - севаст Константин (1157 – 1166).[22] Идентитет жене Георгија Палеолога није познат, али су се вероватно венчали око 1145. године.[23] Пар је имао најмање троје деце, од којих су поменута два сина и једна ћерка.[24] Само један од његових синова, Алексије, познат је по имену[25] – он је на крају постао деспот и наследник цара Алексија III Анђела (1195 – 1203) пре него што је умро почетком 1203.[26] Алексијева ћерка Теодора се удала за великог доместика (главног заповедника) Андроника Палеолога.[27] Имали су много деце, од којих је најпознатији Михаило VIII Палеолог[28] који је постао цар Никеје 1259. године и обновио је Византијско царство 1261. године, оснивајући династију Палеолога.[29] Грчки научник Константинос Варзос сугерише да је Георгијев други син можда био протосевастоипертат Андроник Палеолог Дука Комнин, рођак цара Исака II Анђела.[30]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Lampsidis 1970, pp. 403–405; Cheynet & Vannier 1986, pp. 156; Varzos 1984, pp. 858–860 (notes 1, 2, 3).
  2. ^ Повечето съвременни учени приемат генеалогичната идентификация, направена от О. Лампсидес въз основа на информацията в една от елегиите на Лъв Мегист.( Cheynet & Vannier 1986, pp. 156; Lampsidis 1970, pp. 401–405 ; Varzos 1984, pp. 859–860 (note 3) В по-стари изследвания, основаващи се на работата на Виталиен Лоран (Les premiers Paléologues, 1933), той е сочен за праправнук на Георги Палеолог.( Lampsidis 1970, pp. 400–402) Деметриос Полемис също предполага, че негов баща може да е бил друг син на Георги Палеолог – Андроник Дука Палеолог.( Polemis 1968, pp. 54–55, 154, 155)
  3. ^ Polemis 1968, pp. 155; Cheynet & Vannier 1986, pp. 156.
  4. ^ Lampsidis 1970, стр. 407
  5. ^ Varzos 1984, pp. 859; Cheynet & Vannier 1986, pp. 156.
  6. ^ Polemis 1968, pp. 155; Lampsidis 1970, pp. 405.
  7. ^ Cheynet & Vannier 1986, стр. 156.
  8. ^ Cheynet & Vannier 1986, стр. 157.
  9. ^ Vannier 1986, стр. 157
  10. ^ Cheynet & Vannier 1986, стр. 157; Lampsidis 1970, pp. 405, 406.
  11. ^ Lampsidis 1970, pp. 394-400, 405–406; Cheynet & Vannier 1986, pp. 157.
  12. ^ Lampsidis 1970, pp. 398, 405–406; Cheynet & Vannier 1986, pp. 157.
  13. ^ Stiernon 1965, pp. 233, 234; Lampsidis 1970, pp. 406.
  14. ^ Cheynet & Vannier 1986, стр. 157.
  15. ^ Cheynet & Vannier 1986, стр. 157–158.
  16. ^ Cheynet & Vannier 1986, стр. 158.
  17. ^ Lampsidis 1970, стр. 395, 406
  18. ^ Cheynet & Vannier 1986, стр. 158.
  19. ^ Lampsidis 1970, стр. 399, 406
  20. ^ Cheynet & Vannier 1986, стр. 157.
  21. ^ Lampsidis 1970, pp. 403; Cheynet & Vannier 1986, pp. 158.
  22. ^ Polemis 1968, pp. 156; Cheynet & Vannier 1986, pp. 159.
  23. ^ Varzos 1984, стр. 860
  24. ^ Varzos 1984, стр. 860
  25. ^ Polemis 1968, pp. 156; Lampsidis 1970, pp. 403.
  26. ^ Cheynet & Vannier 1986, стр. 171–172.
  27. ^ Cheynet & Vannier 1986, стр. 172, 176–178, 185.
  28. ^ Cheynet & Vannier 1986, стр. 178, 185.
  29. ^ ODB, стр. 1557–1560, "Palaiologos" (A. Kazhdan).
  30. ^ Varzos 1984; Cheynet & Vannier 1986, pp. 164–165; 860–861 (note 8a).

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Kazhdan, Alexander, ур. (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-504652-8. 
  • Cheynet, Jean-Claude; Vannier, Jean-François (1986). „Les premiers paléologues”. Études prosopographiques. стр. 133—186. ISBN 978-2-85944-110-4. doi:10.4000/books.psorbonne.1939. 
  • „Back Matter”. Bulletin of the Museum of Fine Arts. 53 (292): 40. 1955. JSTOR 4171210. 
  • (језик: енглески) Polemis, Demetrios I. (1968). The Doukai: A Contribution to Byzantine Prosopography. London: The Athlone Press, OCLC 299868377
  • Stiernon, Lucien (1965). „Notes de titulature et de prosopographie byzantines. Sébaste et Gambros”. Revue des Études Byzantines. 23: 222—243. doi:10.3406/rebyz.1965.1349. 
  • (језик: грчки) Varzos, Konstantinos (1984). Η Γενεαλογία των Κομνηνών, B. Thessaloniki: Centre for Byzantine Studies, University of Thessaloniki, OCLC 834784665, архив на оригинала от 11 април 2019
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Георгије_Палеолог_(велики_етериарх)&oldid=28452753”