Пређи на садржај

Гибралтарски мореуз

Координате: 35° 58′ 00″ С; 5° 29′ 00″ З / 35.966667° С; 5.483333° З / 35.966667; -5.483333
С Википедије, слободне енциклопедије
Гибралтарски мореуз
Сателитски снимак Гибралтарског мореуза
ЛокацијаАтлантски океан – Средоземно море
Координате35° 58′ 00″ С; 5° 29′ 00″ З / 35.966667° С; 5.483333° З / 35.966667; -5.483333 35° 58′ 00″ С; 5° 29′ 00″ З / 35.966667° С; 5.483333° З / 35.966667; -5.483333
Земље басена
Макс. ширина13 km (8,1 mi) km
Макс. дубина0,900 m (2,953 ft) m
Водена површина на Викимедијиној остави

Гибралтарски мореуз (арапски: مضيق جبل طارق, шп. Estrecho de Gibraltar)[1] јe мореуз који одваја Атлантски океан од Средоземног мора.[2] На северној страни моруза су Шпанија и Гибралтар, а на јужној страни Мароко и Сеута.[3] Његове границе су у антици биле познате као Херкулови ступови. Гибралтарски мореуз је дубок око 1.181 метара,[4] и широк око 14 km у најужем делу. Дубина му расте од запада према истоку. Плитки (300 m) Гибралтарски праг, који се пружа на меридијану рта Трафалгара, штити Средоземно море од продора хладних дубинских атлантских водених маса.

С обе стране мореуза издижу се високи кречњачки гребени, на северној узвишење Гибралтар (424 метра), a са јужне брдо Муса (856 m). На Афричком континенту се налази град Тангер, а на европској страни град Гибралтар. Име Гибралтар потиче од имена „Тарикове стене“ (Џебел Тарик), која је добила име по Тарику ибн Зијаду, берберском вођи прве арапске експедиције на Шпанију, претходнице касније инвазије Арапа на Иберијско полуострво.

Комуникације

[уреди | уреди извор]
3-Д приказ, поглед на исток према Медитерану.

Теснац је важан бродски пут од Средоземног мора до Атлантика. Постоје трајекти који саобраћају између Шпаније и Марока преко мореуза, као и између Шпаније и Сеуте и Гибралтара до Тангера.

Тунел преко мореуза

[уреди | уреди извор]

Расправа између Шпаније и Марока о тунелу испод мореуза почела је током 1980-их. У децембру 2003. обе земље су се сложиле да истраже изградњу подморског железничког тунела за повезивање својих железничких система преко мореуза. Ширина шина би била 1.435 mm (4 ft 8,5 in) како би одговарала предложеној конструкцији и конверзији значајних делова постојећег система широког колосека у стандардни колосек.[5] Док је пројекат остао у фази планирања, шпански и марокански званичници су се састајали да повремено разговарају о њему, укључујући и 2012. годину.[6] Ти разговори нису довели до тога да се нешто конструктивно догоди, али су се у априлу 2021. министри обе земље сложили да заједнички међувладин састанак буде одржан у Казабланци у наредним месецима. Ово је планирано да би се наставиле дискусије о тунелу.[7][8] У јануару 2021, влада Велике Британије је проучавала планове за тунел који би повезао Гибралтар са Тангером који би заменио шпанско-марокански пројекат који до тада није имао опипљиве резултате након више од 40 година дискусија.[9]

Посебни обрасци тока и таласа

[уреди | уреди извор]

Гибралтарски мореуз директно повезује Атлантски океан са Средоземним морем. Ова директна веза ствара одређене јединствене обрасце тока и таласа. Ови јединствени обрасци настају услед интеракције различитих регионалних и глобалних сила испаравања, температуре воде, плимских сила и сила ветра.

Прилив и одлив

[уреди | уреди извор]
Гибралтарски мореуз са Средоземним морем у горњем десном углу. Унутрашње таласе (означене стрелицама) изазива вода која тече кроз мореуз (доле лево, горе десно).

Вода тече кроз мореуз мање-више континуирано на исток и запад. Мања количина дубљих сланијих, а самим тим и гушћих вода континуирано се креће ка западу у медитеранском отицају, док се већа количина површинских вода са нижим салинитетом и густином континуирано пробија на исток у медитерански прилив. Ове опште тенденције тока могу бити повремено прекинуте на кратке периоде привременим плимним токовима, у зависности од различитих лунарних и соларних поравнања. Ипак, у целини и током времена, равнотежа тока воде је према истоку, због брзине испаравања унутар медитеранског басена већег од комбинованог дотока свих река које се у њега уливају.[10] На крајњем западном крају мореуза је Камариналски праг, најплића тачка мореуза која ограничава мешање између хладне, мање слане атлантске воде и топлих вода Медитерана.

Током Другог светског рата, немачке подморнице су користиле струје да прођу у Средоземно море без откривања, одржавајући тишину са искљученим моторима.[11] Од септембра 1941. до маја 1944. Немачка је успела да пошаље 62 подморнице у Средоземно море. Сва ова пловила морала су да прођу кроз Гибралтарски мореуз под британском контролом, где је девет подморница потопљено док су покушавале да прођу, а још 10 је морало да прекине пут због оштећења. Ниједна подморница никада није успела да се врати у Атлантик и све су или потопљене у борби или су их потопиле њихове посаде.[12]

Унутрашњи таласи

[уреди | уреди извор]

Унутрашње таласе (таласе на граничном слоју густине) често производи мореуз. Попут саобраћаја који се спаја на аутопуту, ток воде је сужен у оба смера, јер мора да пролази преко прага Камаринал. Када велики плимни токови уђу у мореуз и плима се опусти, унутрашњи таласи се стварају на прагу Камаринал и настављају ка истоку. Иако се таласи могу појавити до великих дубина, повремено су таласи готово неприметни на површини, а понекад се могу јасно видети на сателитским снимцима. Ови унутрашњи таласи настављају да теку ка истоку и да се преламају око обалских обележја. Понекад се могу пратити на чак 100 km (62 mi; 54 nmi), а понекад стварају интерференцијске обрасце са преломљеним таласима.[13]

Територијалне воде

[уреди | уреди извор]

Осим крајњег источног краја, мореуз се налази у територијалним водама Шпаније и Марока. Уједињено Краљевство полаже право на 3 nmi (5,6 km; 3,5 mi) око Гибралтара на северној страни мореуза, стављајући део теснаца унутар британских територијалних вода. Пошто је ово мање од максимума од 12 nmi (22 km; 14 mi), то значи, према тврдњи Британаца, да део мореуза лежи у међународним водама. Шпанија оспорава власништво над Гибралтаром и његовим територијалним водама. Слично, Мароко оспорава шпански суверенитет над Сеутом на јужној обали.[14] Постоји неколико острва, као што је спорно острво Перехил, на које полажу право и Мароко и Шпанија.[15]

Према Конвенцији Уједињених нација о поморском праву, пловила која пролазе кроз мореуз чине то под режимом транзитног пролаза, а не ограниченијим невиним пролазом који је дозвољен у већини територијалних вода. Дакле, пловило или ваздухоплов имају слободу пловидбе или прелетања у сврху преласка Гибралтарског мореуза.[14][16]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Strait | Meaning of Strait by Lexico”. Lexico Dictionaries | English (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 28. 11. 2020. г. Приступљено 2020-04-28. 
  2. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 109. ISBN 86-331-2112-3. 
  3. ^ „Strait of Gibraltar | channel”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2020-10-24. 
  4. ^ See Robinson, Allan Richard and Paola Malanotte-Rizzoli, Ocean Processes in Climate Dynamics: Global and Mediterranean Examples. Springer, 1994, p. 307, ISBN 0-7923-2624-5.
  5. ^ "Europe-Africa rail tunnel agreed". BBC News.
  6. ^ „Tunnel to Connect Morocco with Europe”. bluedoorhotel.com. 17. 2. 2012. Архивирано из оригинала 2012-11-04. г. 
  7. ^ „Strait of Gibraltar underwater railway tunnel project coming back to life”. Construction Review Online. 15. 8. 2021. Приступљено 6. 10. 2021. 
  8. ^ „Morocco, Spain discuss revival of fixed link project via Gibraltar Strait”. THE NORTH AFRICA POST. 22. 4. 2021. Приступљено 6. 10. 2021. 
  9. ^ Alaoui, Mohamed (9. 1. 2021). „British-Moroccan undersea tunnel would connect Africa to Europe”. The Arab Weekly. Приступљено 6. 10. 2021. 
  10. ^ Soto-Navarro, Javier; Criado-Aldeanueva, Francisco; García-Lafuente, Jesús; Sánchez-Román, Antonio (2010-10-12). „Estimation of the Atlantic inflow through the Strait of Gibraltar from climatological and in situ data”. Journal of Geophysical Research (на језику: енглески). 115 (C10): C10023. Bibcode:2010JGRC..11510023S. ISSN 0148-0227. doi:10.1029/2010JC006302. 
  11. ^ Paterson, Lawrence. U-Boats in the Mediterranean 1941–1944. Chatham Publishing, 2007, pp. 19 and 182. ISBN 9781861762900
  12. ^ „U-boat war in the Mediterranean”. uboat.net. Приступљено 2011-07-15. 
  13. ^ Wesson, J. C.; Gregg, M. C. (1994). „Mixing at Camarinal Sill in the Strait of Gibraltar”. Journal of Geophysical Research. 99 (C5): 9847—9878. Bibcode:1994JGR....99.9847W. doi:10.1029/94JC00256. 
  14. ^ а б Víctor Luis Gutiérrez Castillo (април 2011). The Delimitation of the Spanish Marine Waters in the Strait of Gibraltar (PDF) (Извештај). Spanish Institute for Strategic Studies. Приступљено 5. 7. 2019. 
  15. ^ Tremlett, Giles, "Moroccans seize Parsley Island and leave a bitter taste in Spanish mouths", in The Guardian, 13 July 2002.
  16. ^ Donald R Rothwell (2009). „Gibraltar, Strait of”. Oxford Public International Law. Oxford University Press. ISBN 9780199231690. doi:10.1093/law:epil/9780199231690/e1172. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]