Пређи на садржај

Трудноћа

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Гравидитет)
Уколико сте тражили гравидитет код сисара, погледајте чланак Гравидитет (сисари), овај чланак се фокусира на трудноћу жене.
Трудноћа
СинонимГестација
Трудница у задњем мјесецу трудноће
СпецијалностиАкушерство, опстетрика
СимптомиПропуштени периоди, нежне груди, мучнина и повраћање, глад, честа уринација[1]
КомпликацијеПобачај, висок крвни притисак трудноће, гестациони дијабетес, дефициентна анемија гвожђа, тешка мучнина и повраћање[2][3]
Трајање~40 недеља од задњег менструационог периода[4][5]
УзроциСексуални однос, медицински потпомогнута оплодња[6]
Дијагностички методТест на трудноћу[7]
ПревенцијаКонтрола рађања, абортус[8]
ЛечењеПренатална нега[9]
ЛековиФолна киселина, суплементи гвожђа[9][10]
Фреквенција213 милиона (2012)[11]
СмртностПад 230,600 (2016)[12]
Пресек материце у 4. и 5. месецу трудноће

Трудноћа (друго стање, гравидитет, гестација) настаје усађивањем оплођене јајне ћелије у ендометријум материце.[4] Жена која је по први пут трудна назива се примипара, примигравида или првороткиња, а жена која је више пута рађала је мултипара, мултигравида или вишероткиња. Вишеструка трудноћа обухвата више од једног детета, као што су близанци.[13] До трудноће може доћи услед сексуалног односа или примене репродуктивне технологије.[6] До порођаја типично долази након 40 недеља од задњег менструалног периода.[4][5] То је нешто мало више од девет месеци, узимајући да сваки месец има 31 дан.[4][5] Кад се мери полазећи од оплодње, трудноћа траје око 38 недеља.[5] Ембрион је потомак у развоју током првих осам недеља након оплодње, након чега се користи термин фетус до рођења.[5] Симптоми ране трудноће могу да обухватају пропуштене периоде, осетљиве груди, мучнину и повраћање, глад, и честу уринацију.[1] Трудноћа се може потврдити помоћу теста за трудноћу.[7]

Трудноћа се типично дели у три тромесечја.[4] Прво тромесечје је од прве недеље до дванаесте и обухвата концепцију, што је када сперматозоид оплоди јаје.[4] Оплођено јаје затим путује низ јајовод и причвршћује се на унутрашњост материце, где започиње формирање ембриона и постељице.[4] Током првог тромесечја, могућност побачаја (природне смрти ембриона или фетуса) је највећа.[2] Друго тромесечје је од 13-е недеље до 28.[4] Око средине другог тромесечја, може се осетити кретање фетуса.[4] Са 28 недеља, више од 90% беба могу да преживе изван материце ако им се пружи медицинска нега високог квалитета.[4] Треће тромесечје је од 29 недеља до 40 недеља.[4]

Пренатална нега побољшава исходе трудноће.[9] Пренаталном негом могу да буду обухваћени унос додатанте фолне киселине, избегавање дрога и лекова, редовно вежбање, крвни тестови, и редовни физички прегледи.[9] Компликације трудноће могу да обухватају поремећаје високог крвног притиска, гестациони дијабетес, дефициентну анемију гвожђа, и тешку мучнину и повраћање између осталог.[3] У идеалном случају порођај почиње самостално када жени дође време.[14] Сматра се да је трудноћа трајала цео термин када је гестација обухватала 39 до 41 недеље.[4] Након 41 недеље је касна трудноћа, а након 42 недеље пост-трудноћа.[4] Бебе рођене пре 39 недеље се сматрају рано рођеним, док су рођене пре 37 недеља недоношчад.[4] Недоношчад имају повишени ризик од здравствених проблема као што је церебрална парализа.[4] Порођај пре 39 недеља путем индукције порођаја или царским резом се не препоручује осим ако је неопходно из других медицинских разлога.[15]

Године 2012 је било 213 милиона трудноћа, од чега се 190 милиона (89%) одвило у земљама у развоју и 23 милиона (11%) у развијеном свету.[11] Број трудноћа код жена узраста 15 до 44 година је био 133 на 1.000 жена.[11] Око 10% до 15% препознатих трудноћа је окончано побачајем.[2] Године 2016, компликације услед трудноће су резултирале у 230.600 смртних случајева, што је смањење у односу на 377.000 смртна случаја 1990. године.[12] Најчешћи узроци су крварење, инфекције, хипертензивне болести трудноће, порођајна запречења, и компликације везане за спонтани побачај, ванматеричну трудноћу, или абортус.[16] Глобално, 44% трудноћа су непланиране.[17] Преко половине (56%) непланираних трудноћа бива абортирано.[17] Међу нежељеним трудноћама у Сједињеним Државама, 60% жена је користило контролу рађања у некој мери током месеца настанка трудноће.[18]

Фазе зачећа

[уреди | уреди извор]

Оплођење настаје спајањем зреле јајне ћелије и сперматозоида у јајоводу. Овулацијом из де Графовог фоликула зрела јајна ћелија доспијева у лумен јајовода, гдје бива опкољена сперматозоидима који настоје продријети у њу. По пробијању спољашње опне јајне ћелије и уласка сперматозоида у њу, долази до згушњавања опне која на тај начин спречава остале сперматозоиде да продру у њу. При продору у јајну ћелију долази до мешања садржаја сперматозоида са једром јајне ћелије. Ембрионални развитак започиње непосредно након оплодње и одвија се у четири фазе:

  • браздање
  • формирање клициних листића
  • оснивање органа
  • хистолошка диференцијација органа

Оплођена јајна ћелија под дјеловањем перисталтичких покрета јајовода и водене струје која настаје кретањем трепљи епитела у тубама доспијева у шупљину материце и тада долази до нидације, односно имплантације оплођеног јајашцета. Усађена јајна ћелија назива се заметак или ембрион. По завршеној органогенези, послије трећег мјесеца трудноће заметак постаје плод односно фетус.

Трајање трудноће

[уреди | уреди извор]
Фетус у материци између 6. и 7. месеца

Нормална трудноћа траје десет лунарних мјесеци или девет календарских мјесеци, односно 40 недеља или 280 дана. Ако дође до прекида трудноће прије половине седмог мјесеца, тај прекид се назива побачајем, јер плод није способан за ванматерични живот. Порођајем се назива сваки прекид трудноће послије половине седмог мјесеца.

Према времену када се догоди, порођај може бити превремени, на вријеме и каснији, а новорођенче недонесено (прематурус), донесено (матурус) и пренесено (постматурус). Недоношче по педијатријским параметрима је свако дијете мање тјелесне тежине од 2.500 грама.

Плацента

[уреди | уреди извор]

Плацента (постељица) се ствара крајем трећег мјесеца трудноће. Она има веома важну и вишеструку функцију. Учествује у размјени материја између мајке и плода путем дифузије и осмозе, има заштитну улогу јер штити плод од инфекција, а поред тога у њој се лучи прогестерон, хормон који служи за одржавање трудноће, и естроген. Пред крај трудноће плацента је тешка око 500 g, са пречником од 16 до 20 cm, и састављен је од 16 до 20 котиледона.

Дијагноза трудноће

[уреди | уреди извор]
Тест трудноће

Поставља се на основу анамнестичких података и објективног прегледа труднице. Промјене у организму жене изазване гравидитетом називају се знацима трудноће и дјеле се у три групе:

  • сигурни знаци трудноће
  • несигурни знаци трудноће
  • вјероватни знаци трудноће

Несигурни знаци трудноће

[уреди | уреди извор]

Под несигурним знацима подразумијевају се они знаци који су карактеристични за трудноћу али се могу наћи и код жена које нису гравидне, па и код мушкараца. То су мучнине, осјећај гађења, пигментација на појединим дијеловима коже, повећање стомака и бокова, промјене у расположењу и други. У неким случајевима трудноћу прате и симптоми као што су умор, преосетљивост на мирисе и губитак апетита.

Вјероватни знаци трудноће

[уреди | уреди извор]

Вјероватни знаци су промјене које се манифестују на полним органима и грудима жене. То су изостанак менструације, увећање и размекшавање материце, увећање дојки и појава колострума односно првог млијека, ликвидитет слузнице вагине и грлића материце.

Сигурни знаци трудноће

[уреди | уреди извор]
William Hunter, Anatomia uteri humani gravidi tabulis illustrata, 1774

Сигурни знаци трудноће су постојање фетуса видљивог ултразвучним налазом, слушање срчаних тонова, опипавање дијелова тијела плода и присуство хормона трудноће у урину. Након оплодења, у организму жене се након 7-10 дана почињу појављивати мерљиве концентрације hCG, који се може доказивати из урина или крви жене.

Биолошки тестови који су се раније користили у доказивању трудноће као што су Гали Маинијева реакција, данас више нису у употреби.

Имунолошки тестови који се данас користе већином су засновани на употреби латекс честица. Може се доказати присуство Хуманог хорионског гонадотропина, чија се полипептидна бета подјединица користи у доказивању трудноће (скраћено b-hCG) у концентрацији од 25 mIU у урину жене, што је еквивалент периоду између четврте и пете седмице трудноће. Увијек се узима узорак првог јутарњег урина, јер је у њему концентрација b-hCG највећа.

Такође, може се урадити и одређивање концентрације b-hCG у крви. Оно се ради десетог дана по овулацији, и концентрација b-hCG у крви се код 85% нормалних трудноћа удвостручује сваких 72 часа у раној трудноћи.

Ултразвук трудноће

Развој органа плода

[уреди | уреди извор]

Људско срце почиње куцати у четвртој недјељи гестације. Путем ултразвука већ од шесте недјеље могуће је пратити срчане тонове фетуса. У петој недјељи дијете има око 80 откуцаја у минути а у деветој недјељи износи око 165 откуцаја. Покрети дисања опажени су у 10. недјељи трудноће. Развој плућа код фетуса започиње у 4 недјељи појавом плућног пупољка. Према већини аутора бубрези фетуса почињу функционисати од трећег мјесеца гестације, а до тог закључка се дошло на основу постојања урина у мокраћном мјехуру плода. До краја 18 седмице развијају се полни органи.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „What are some common signs of pregnancy?”. Eunice Kennedy Shriver National Institute of Child Health and Human Development. 12. 7. 2013. Архивирано из оригинала 19. 03. 2015. г. Приступљено 14. 3. 2015. 
  2. ^ а б в The Johns Hopkins Manual of Gynecology and Obstetrics (4 изд.). Lippincott Williams & Wilkins. 2012. стр. 438. ISBN 9781451148015. Архивирано из оригинала 10. 9. 2017. г. 
  3. ^ а б „What are some common complications of pregnancy?”. Eunice Kennedy Shriver National Institute of Child Health and Human Development. 12. 7. 2013. Архивирано из оригинала 26. 02. 2015. г. Приступљено 14. 3. 2015. 
  4. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м „Pregnancy: Condition Information”. Eunice Kennedy Shriver National Institute of Child Health and Human Development. 19. 12. 2013. Архивирано из оригинала 19. 03. 2015. г. Приступљено 14. 3. 2015. 
  5. ^ а б в г д Abman SH (2011). Fetal and neonatal physiology (4th изд.). Philadelphia: Elsevier/Saunders. стр. 46—47. ISBN 9781416034797. 
  6. ^ а б Shehan CL (2016). The Wiley Blackwell Encyclopedia of Family Studies, 4 Volume Set (на језику: енглески). John Wiley & Sons. стр. 406. ISBN 9780470658451. Архивирано из оригинала 10. 9. 2017. г. 
  7. ^ а б „How do I know if I'm pregnant?”. Eunice Kennedy Shriver National Institute of Child Health and Human Development. 30. 11. 2012. Архивирано из оригинала 02. 04. 2015. г. Приступљено 14. 3. 2015. 
  8. ^ Taylor D, James EA (2011). „An evidence-based guideline for unintended pregnancy prevention”. Journal of Obstetric, Gynecologic, and Neonatal Nursing. 40 (6): 782—93. PMC 3266470 Слободан приступ. PMID 22092349. doi:10.1111/j.1552-6909.2011.01296.x. 
  9. ^ а б в г „What is prenatal care and why is it important?”. Eunice Kennedy Shriver National Institute of Child Health and Human Development. 12. 7. 2013. Архивирано из оригинала 02. 04. 2015. г. Приступљено 14. 3. 2015. 
  10. ^ Haider BA, Bhutta ZA (април 2017). „Multiple-micronutrient supplementation for women during pregnancy”. The Cochrane Database of Systematic Reviews. 4 (4): CD004905. PMC 6478115 Слободан приступ. PMID 28407219. doi:10.1002/14651858.CD004905.pub5. 
  11. ^ а б в Sedgh G, Singh S, Hussain R (септембар 2014). „Intended and unintended pregnancies worldwide in 2012 and recent trends”. Studies in Family Planning. 45 (3): 301—14. PMC 4727534 Слободан приступ. PMID 25207494. doi:10.1111/j.1728-4465.2014.00393.x. 
  12. ^ а б Naghavi, Mohsen; et al. (септембар 2017). „Global, regional, and national age-sex specific mortality for 264 causes of death, 1980-2016: a systematic analysis for the Global Burden of Disease Study 2016”. Lancet. 390 (10100): 1151—1210. PMC 5605883 Слободан приступ. PMID 28919116. doi:10.1016/S0140-6736(17)32152-9. 
  13. ^ Wylie L (2005). Essential anatomy and physiology in maternity care (Second изд.). Edinburgh: Churchill Livingstone. стр. 172. ISBN 9780443100413. Архивирано из оригинала 10. 9. 2017. г. 
  14. ^ American Congress of Obstetricians and Gynecologists (фебруар 2013), „Five Things Physicians and Patients Should Question”, Choosing Wisely: an initiative of the ABIM Foundation, American Congress of Obstetricians and Gynecologists, Архивирано из оригинала 01. 09. 2013. г., Приступљено 1. 8. 2013 
  15. ^ World Health Organization (новембар 2014). „Preterm birth Fact sheet N°363”. who.int. Архивирано из оригинала 7. 3. 2015. г. Приступљено 6. 3. 2015. 
  16. ^ GBD 2013 Mortality and Causes of Death Collaborators (јануар 2015). „Global, regional, and national age-sex specific all-cause and cause-specific mortality for 240 causes of death, 1990-2013: a systematic analysis for the Global Burden of Disease Study 2013”. Lancet. 385 (9963): 117—71. PMC 4340604 Слободан приступ. PMID 25530442. doi:10.1016/S0140-6736(14)61682-2. 
  17. ^ а б Bearak J, Popinchalk A, Alkema L, Sedgh G (април 2018). „Global, regional, and subregional trends in unintended pregnancy and its outcomes from 1990 to 2014: estimates from a Bayesian hierarchical model”. The Lancet. Global Health. 6 (4): e380—e389. PMC 6055480 Слободан приступ. PMID 29519649. doi:10.1016/S2214-109X(18)30029-9. 
  18. ^ Hurt KJ, Guile MW, Bienstock JL, Fox HE, Wallach EE (28. 3. 2012). The Johns Hopkins manual of gynecology and obstetrics (4th изд.). Philadelphia: Wolters Kluwer Health / Lippincott Williams & Wilkins. стр. 382. ISBN 9781605474335. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Класификација
Спољашњи ресурси


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Трудноћа&oldid=27941283”