Пређи на садржај

Григорије Патриције

С Википедије, слободне енциклопедије
Григорије Патриције
Лични подаци
Датум смрти647. не.
Место смртиСуфетула, Византијско царство
Узурпатор Византијског Егзархата у Африци.
Период646–647. н. е.
Претходник-
НаследникГенадије (као егзарх)

Григорије Патриције (грч. Γρηγόριος, лат. Flavius Gregorius, погинуо 647) био је византијски егзарх Африке (данашњи Тунис и источни Алжир). Као сроддник Ираклијеве династије и изразито прохалкедонских уверења, 646. је дигао побуну против цара Констанса II (вл. 641-668) због његове подршке монотелитизму. Убрзо након што се прогласио за цара суочио се са инвазијом из арапског Рашидунског калифата. Супротставио се нападачима али је потучен и убијен код Суфетуле. Иако су се Арапи затим повукли и Африка вратила под царско окриље, византијска владавина је фатално ослабљена.

Егзарх

[уреди | уреди извор]

Григорије је био у крвном сродству са царем Констансом II јер је био син рођака његовог оца Ираклија (вл. 610-641)[1][2]. Григорије се као егзарх Африке (патрикиос Африке код Теофана) први пут помиње у јулу 645.[1][3][4] али могуће да је именован још за Ираклија[2][5].

Егзархат се у ово време налазио у превирању услед конфликта између претежно ортодоксне популације и присталица монотелетизма, покушаја компромиса између халкедонизма и монофизитизма који је Ираклије замислио и промовисао 638. У Африци су други наведени правац углавном заступале избеглице из Египта[2]. У покушају да смањи тензије Григорије је у јулу 645. био домаћин теолошке расправе у Картагини између халкедонца Максима Исповедника и бившег монотелитског цариградског патријарха Пира. Григорије је помогао њихово измирење, Пир је прихватио халкедонско гледиште[1][2][3][4]. Следећих месеци неколико локалних синода у Африци је осудило монотелетизам као јерес[1].

Сецесија

[уреди | уреди извор]
Медитерански свет око 650.

Григорије се 646. побунио против Констанса. Осим Констансовог монотелетизма разлог за ово је било и Муслиманско освајање Египта 642. и претња коју је то представљало за византијску Африку[1]. Арапи су 642-3 заузели Киренајку и исток Триполитаније - њихово напредовање на запад је заустављено само наређењем калифа Омара[6] (већ је почело Муслиманско освајање Персије и желео је консолидацију Египта). С обзиром на неуспех цариградске владе да заустави муслимане, било је, по речима Шарла Дила, "велико искушење за овог моћног гувернера Африке да се отцепи од слабе и удаљене империје која је изгледала неспособна да одбрани своје поданике"[7]. Арапски хроничар Ел Табари с друге стране тврди да је Григоријева побуна била провоцирана Констансовим тражењем 300 фунти злата[3]. Арапски извори тврде да је након што је проглашен за цара ковао новац са својим ликом, али до сада није пронађен ниједан комад[3][8][9]. Изгледа да су и Максим Исповедник и папа Теодор I охрабрили или макар подржали Григорија у овом подухвату. Тако је папа наводно послао изасланика који је пренео Максимов сан, у коме су два ривалска анђеоска хора извикивала "Победа Константину [Констансу] августу" и "Победа Григорију августу", први је био све тиши а други је превладао[1][4][10]. Побуна је изгледа имала широку подршку, не само међу романизованим Африканцима већ и међу Берберима у унутрашњости[8].

Долазе Арапи

[уреди | уреди извор]

Омаров наследник Отман је 647. наредио Абдулах ибн Сааду да са 20.000 ратника нападне Егзархат. Муслимани су напали западну Триполитанију и напредовали до северне границе провинције Бизацене. Григорије се сукобио с Арапима на њиховом повратку код Суфетуле (данас Сбеитла у северно-централном Тунису) али је поражен и убијен[1][11][12]. Агапије из Хијераполиса и неки сиријски извори тврде да је он преживео битку и побегао у Цариград где се помирио са Констансом, али већина данашњих научника прихвата опис арапских хроничара[1][3][4]. Арапски описи такође тврде да су муслимани заробили Григоријеву кћерку која се борила уз оца, да је послата у Египат уз остали плен, али да је током марша пала с камиле и погинула[3][13].

Епилог

[уреди | уреди извор]

Након Григоријеве смрти Арапи су похарали Суфетулу и харачили широм Егзархата док су се Византинци повукли у тврђаве. Пошто нису могли напасти те фортификације, а задовољни великим количином опљачканог, Арапи су пристали отићи у замену за исплату великог данка у злату[14]. Иако арапски напад још неко време није искоришћен и везе са Цариградом су обновљене, Григоријева побуна и арапски упад су до темеља затресли византијску власт над Африком. Нарочито су берберска племена одбацила лојалност царству, тако да изгледа да је већи део јужног Туниса био ван картагинске контроле[15]. Тиме је Битка код Суфетуле означила "крај, мање-више близак, али неизбежан, византијске доминације у Африци"[16].

Види такође

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ е ж Hollingsworth 1991, стр. 875
  2. ^ а б в г Moore 1999
  3. ^ а б в г д ђ Winkelmann et al. (2000), pp. 49–50
  4. ^ а б в г Martindale, Jones & Morris (1992), p. 554
  5. ^ Pringle 1981, стр. 46.
  6. ^ Diehl 1896, стр. 3–558
  7. ^ Diehl 1896, стр. 3–556
  8. ^ а б Diehl 1896, стр. 557
  9. ^ cf. Guery, R. (1981). „Le pseudo-monnayage de l'usurpateur Grégoire, patrice d'Afrique.”. Bulletin de la societé francaise de numismatique (на језику: French): 66—68. 
  10. ^ Diehl 1896, стр. 3–557
  11. ^ Diehl 1896, стр. 3–559.
  12. ^ Pringle 1981, стр. 47.
  13. ^ Diehl 1896, стр. 559.
  14. ^ Diehl 1896, стр. 3–560.
  15. ^ Diehl 1896, стр. 3–561.
  16. ^ Diehl 1896, стр. 562.

Извори

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Григорије_Патриције&oldid=26860884”