Пређи на садржај

Групе за самопомоћ за ментално здравље

С Википедије, слободне енциклопедије

Групе за самопомоћ за ментално здравље су добровољна удружења људи којима је заједничка жеља да превазиђу душевне болести или на други начин повећају ниво когнитивне или емоционалне добробити.[1] Многи психосоцијални процеси у групама су исти, имале су различите односе са стручњацима за ментално здравље. Због природе ових група, групе за самопомоћ могу помоћи у подмиривању трошкова лечења менталног здравља, а имплементација у постојећи систем менталног здравља могла би помоћи у лечењу већег броја ментално оболеле популације.[2]

Групни процеси

[уреди | уреди извор]

Не постоје две групе за самопомоћ које су у потпуности исте, на састав и ставове утиче идеологија и окружење групе.[3] У већини случајева, група постаје минијатурно друштво које може функционисати као тампон између чланова и остатка света.[4] Најважнији процеси су они који задовољавају личне и друштвене потребе.[5]

Упркос разликама, истраживачи су идентификовали многе психосоцијалне процесе који се дешавају у групама за самопомоћ везане за њихову ефикасност: прихватање, промена перспективе чланова о себи, промена перспективе о свету, катарза, нестанак, моделирање узора, учење нових стратегија суочавања, међусобна афирмација, постављање животних циљева, уливање наде, оправдање, нормализација, позитивно поткрепљење, смањење друштвене изолације, смањење стигматизације, самооткривање, дељење и показивање емпатије.[3][4][5][6][7]

Пет теоријских оквира је коришћено у покушајима да се објасни ефикасност група:[6]

  1. Социјална подршка: заједница људи која пружа физичку и емоционалну добробит, фактор који умањује развој психичких и физичких болести.
  2. Искуствено знање: чланови стичу специјализоване информације и перспективе које су други чланови стекли живећи са тешком менталном болешћу. Потврђивање њихових приступа проблемима повећава њихово самопоуздање.
  3. Учење по моделу: чланови са искуством постају веродостојни узори.
  4. Теорија социјалне компарације: појединци са сличним менталним болестима привлаче једни друге како би успоставили осећај нормалности за себе. Сматра се да међусобно упоређивање даје другима подстицај да се промене на боље било путем упоређивања према горе (гледајући на некога као узор) или према доле (упоредивши пример колико ментална болест може бити исцрпљујућа).
  5. Теорија помагача: они који помажу једни другима осећају већу међуљудску компетенцију мењајући животе других на боље. Помагачи сматрају да су добили онолико колико су дали другима. Самопоштовање помагача се побољшава друштвеним одобравањем оних којима су помогли, стављајући их у повољнији положај да помажу другима.

Оквир изведен из заједничких тема у емпиријским подацима описује опоравак као контекстуални нелинеарни процес. Оквир је идентификовао неколико преговарачких стратегија, неке осмишљене за прилагођавање болестима, а друге осмишљене да промене мишљење и понашање. Прва категорија укључује стратегије као што су активности прихватања и уравнотежења, што укључује позитивно размишљање, повећање сопствене личне контроле и активизам у систему менталног здравља.[8]

Однос са стручњацима за ментално здравље

[уреди | уреди извор]

Истраживање 1978. у Сједињеним Америчким Државама је показало да постоји релативно повољно мишљење о групама за самопомоћ и да постоји угодна клима за интеграцију и сарадњу у систему пружања менталног здравља.[9] Улога група за самопомоћ у уливању наде, олакшавању суочавања и побољшању квалитета живота својих чланова је сада широко прихваћена у многим областима унутар и изван медицине.[3]

Surgeon's General Workshop 1987. је обележио јавни позив за успостављање равноправних односа са групама за самопомоћ. Генерални хирург Еверет Коп се представио на овој радионици залажући се за односе који наглашавају поштовање, једнаке односе.[10]

Истраживање психотерапеута у Немачкој је показало да је 50% испитаника пријавило високо или веома високо прихватање група за самопомоћ, а 43,2% је оценило као умерено. Само 6,8% испитаника га је оценило ниским или врло ниским.[11]

Истраживања група за самопомоћ су показала врло мало доказа о антагонизму према стручњацима за ментално здравље.[7][12]

Препоруке

[уреди | уреди извор]

Велика већина корисника користи професионалне услуге као приступ ка самопомоћи или истовремено или накнадном негом након ње. Професионално упућивање на групе за самопомоћ може бити исплатив метод за наставак пружања услуга менталног здравља и њих двоје могу коегзистирати у оквиру својих области. Док групе од дванаест корака, као што су Анонимни алкохоличари, доприносе систему професионалних услуга менталне и/или употребе супстанци, велики број група које немају толико корака остају недовољно искоришћене у том систему.[2]

Професионално упућивање на групе за самопомоћ ради менталног здравља је мање ефикасно од договарања за будуће чланове да се састану са ветеранима. Препоруке углавном долазе из неформалних извора (нпр. породица, пријатељи). Они који похађају групе чине само једну петину до једне трећине популације.[3] Једно истраживање је показало да је 54% чланова о својим групама сазнало из медија, 40% је сазнало за своју групу од пријатеља и родбине, а релативно мали број њих је сазнао од професионалних препорука.[13]

Ефикасност

[уреди | уреди извор]

Групе за самопомоћ су ефикасне у помагању људима да се носе са бројним проблемима и да се опораве од њих.[6][14] Немачке групе су се показале једнако ефикаснима као и психоаналитички оријентисана групна терапија.[7][15] Учешће у групама је повезано са смањењем броја психијатријских хоспитализација или су краће ако до њих дође. Чланови показују побољшане вештине суочавања, веће прихватање своје болести, боље придржавање лекова, смањени ниво бриге, веће задовољство својим здрављем, побољшано свакодневно функционисање и побољшано управљање болестима. Учешће у групама подстиче прикладније коришћење професионалних услуга, чинећи време проведено у нези ефикаснијим.[6] Смањена хоспитализација и краће трајање указују да групе за самопомоћ резултирају финансијским уштедама за здравствени систем, јер је хоспитализација једна од најскупљих услуга менталног здравља. Смањено коришћење других услуга може довести до додатне уштеде за систем.[6]

Групе за самопомоћ повећавају самопоштовање, смањују стигму, убрзавају рехабилитацију, побољшавају одлучивање, смањују склоност декомпензацији под стресом и побољшавају друштвено функционисање, али не показује се увек да умањују психијатријску симптоматологију.[3][4][16] Терапеутски ефекти се приписују повећаној друштвеној подршци, осећају заједнице, образовању и личном оснаживању.[17][18][19]

Чланови група за самопомоћ су оценили своју перцепцију ефикасности у просеку 4,3 на Ликертовој скали од 5 тачака.[13]

Социјална подршка доводи до додатних користи у управљању стресом, фактором који може погоршати менталне болести.[20]

Критика

[уреди | уреди извор]

Постоји неколико ограничења група, међу којима су немогућност да воде детаљну евиденцију, недостатак формалних процедура за праћење чланова, одсуство формалних процедура прегледа нових чланова, недостатак формалне обуке за лидерство и немогућност чланова да препознају придошлицу са озбиљном болешћу која захтева хитно лечење. Постоји недостатак и професионалних или законских регулаторних ограничења која одређују како такве групе могу деловати, постоји опасност да чланови занемаре савете стручњака за ментално здравље, а може доћи и до анти–терапијског сузбијања амбиваленције и непријатељства.[12][21] Истраживачи су елаборирали специфичне критике.[3][4]

Формулативни приступ

[уреди | уреди извор]

Истраживачи су се бавили питањем да ли би формулирани приступи групној психотерапији самопомоћи, попут Дванаест корака, могли угушити креативност или би њихово придржавање могло спречити групу да направи корисне или потребне промене.[4][22] Други су критиковали структуру групе за самопомоћ као превише ригидну.[12]

Високе стопе исцрпљивања

[уреди | уреди извор]

Не постоји универзална привлачност, што доприноси да само 17% позваних људи присуствују групи за самопомоћ. Од тога само једна трећина остаје дуже од четири месеца.[3][4][12]

Прекомерна генерализација

[уреди | уреди извор]

Ове се групе не односе само на дијагнозу, већ на свакога ко тражи ментално и емоционално здравље, неће пружити неопходан осећај заједнице да изазову јединство потребно за опоравак у групама за самопомоћ. Референтна моћ је само један фактор који доприноси ефикасности групе. Студија Анонимних схизофреника је открила да је моћ стручњака утицајнија у мерењима уочене корисности групе.[23]

Панацеа

[уреди | уреди извор]

Постоји ризик да чланови групе верују да је учешће панацеа и да процеси групе могу да реше сваки проблем.[3][4]

Сексуалне претње и опортунизам

[уреди | уреди извор]

Често чланство у групама воде волонтери. Праћење односа и стандарда понашања се ретко формализују унутар групе и врше се на саморегулишућој основи. У овим окружењима је често омогућено непожељно и неетичко започињање сексуалних и интимних сусрета. Предаторско и опортунистичко понашање у овим окружењима омогућава већу прилику да искористите информације које се обично чувају и личне су, него у другим друштвеним окружењима или стручно управљаним телима.[24] 

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Humphreys, Keith; Rappaport, Julian (јесен 1994). „Researching self-help/mutual aid groups and organizations: Many roads, on journey”. Applied and Preventive Psychology. 3 (4): 217—231. doi:10.1016/S0962-1849(05)80096-4. 
  2. ^ а б Powell, Thomas J.; Perron, Brian E. (2010), „The Contribution of Self-Help Groups to the Mental Health/Substance Use Services System”, Mental Health Self-Help (PDF), Springer New York, стр. 335—353, ISBN 9781441962522, doi:10.1007/978-1-4419-6253-9_15, hdl:2027.42/78200 
  3. ^ а б в г д ђ е ж Solomon, Phyllis (2004). „Peer Support/Peer Provided Services Underlying Processes, Benefits, and Critical Ingredients”. Psychiatric Rehabilitation Journal. 27 (4): 392—401. ISSN 1095-158X. PMID 15222150. S2CID 33135053. doi:10.2975/27.2004.392.401. . . PMID 15222150.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  4. ^ а б в г д ђ е Davidson, L. (1999). „Peer support among individuals with severe mental illness: A review of the evidence”. Clinical Psychology: Science and Practice. 6 (2): 165—187. ISSN 1468-2850. doi:10.1093/clipsy/6.2.165. 
  5. ^ а б Wollert, Richard W.; Levy, Leon H.; Knight, Bob G. (мај 1982). „Help-Giving in Behavioral Control and Stress Coping Self-Help Groups”. Small Group Research. 13 (2): 204—218. ISSN 1046-4964. S2CID 144086029. doi:10.1177/104649648201300206. 
  6. ^ а б в г д Solomon, Phyllis (2004). „Peer support/peer provided services underlying processes, benefits, and critical ingredients”. Psychiatric Rehabilitation Journal. 27 (4): 392—401. ISSN 1095-158X. PMID 15222150. S2CID 33135053. doi:10.2975/27.2004.392.401. 
  7. ^ а б в Levy, Leon H. (1978). „Self-help groups viewed by mental health professionals: A survey and comments”. American Journal of Community Psychology. 6 (4): 305—313. ISSN 0091-0562. PMID 696694. S2CID 9720172. doi:10.1007/BF00885522. . . S2CID 9720172.
  8. ^ Ochocka, Joanna; Nelson, Geoff; Janzen, Rich (пролеће 2005). „Moving Forward: Negotiating Self and External Circumstances in Recovery”. Psychiatric Rehabilitation Journal. 28 (4): 315—322. PMID 15895914. doi:10.2975/28.2005.315.322. 
  9. ^ Levy, Leon H. (1978). „Self-help groups viewed by mental health professionals: A survey and comments”. American Journal of Community Psychology. 6 (4): 305—313. ISSN 0091-0562. PMID 696694. S2CID 9720172. doi:10.1007/BF00885522. 
  10. ^ Borkman, Thomasina (април 1990). „Self-help groups at the turning point: Emerging egalitarian alliances with the formal health care system?”. American Journal of Community Psychology (на језику: енглески). 18 (2): 321—332. ISSN 0091-0562. PMID 2198799. S2CID 45454212. doi:10.1007/bf00931307. 
  11. ^ Friedhelm, Meyer; Matzat, Jürgen; Höflich, Anke; Scholz, Sigrid; Beutel, Manfred E. (децембар 2004). „Self-help groups for psychiatric and psychosomatic disorders in Germany—themes, frequency and support by self-help advice centres”. Journal of Public Health. 12 (6): 359—364. ISSN 0943-1853. S2CID 24298468. doi:10.1007/s10389-004-0071-0. 
  12. ^ а б в г Kurtz, Linda F.; Chambon, Adrienne (1987). „Comparison of self-help groups for mental health”. Health & Social Work. 12 (4): 275—283. ISSN 0360-7283. PMID 3679015. doi:10.1093/hsw/12.4.275. 
  13. ^ а б Knight, Bob; Wollert, Richard W.; Levy, Leon H.; Frame, Cynthia L.; Padgett, Valerie P. (фебруар 1980). „Self-help groups: The members' perspectives”. American Journal of Community Psychology. 8 (1): 53—65. ISSN 0091-0562. PMID 7369192. S2CID 6773853. doi:10.1007/BF00892281. 
  14. ^ Kyrouz, Elaina M.; Humphreys, Keith; Loomis, Colleen (октобар 2002). „Chapter 4: A Review of Research on the Effectiveness of Self-help Mutual Aid Groups” (PDF). Ур.: White, Barbara J.; Madara, Edward J. American Self-Help Group Clearinghouse Self-Help Group Sourcebook (7th изд.). American Self-Help Group Clearinghouse. стр. 71–86. ISBN 978-1-930683-00-6. Приступљено 2008-01-06. 
  15. ^ Daum, K.W.; Matzat, J.; Moeller, M.L. (1984). „Psychologisch-therapeutische Selbsthilfegruppen: Ein Forschungsbericht”. Schriftenreihe des Bundesministers für Jugend, Familie und Gesundheit. (на језику: немачки) (Stuttgart: Kohlhammer). 
  16. ^ Kaufman, C. L. (1996). „The lion's den: Social identities and self help groups”. The Community Psychologist. 29: 11—13. OCLC 14089992. 
  17. ^ Hatzidimitriadou, E. (2002). „Political ideology, helping mechanisms and empowerment of mental health self-help/mutual aid groups” (PDF). Journal of Community and Applied Social Psychology. 12 (4): 271—285. ISSN 1099-1298. OCLC 43956503. doi:10.1002/casp.681. Архивирано из оригинала (PDF) 21. 10. 2020. г. Приступљено 11. 10. 2021. 
  18. ^ Kurtz, Linda (1990). „The self-help movement: review of the past decade of research”. Social Work with Groups. 13 (3): 101—115. ISSN 0160-9513. doi:10.1300/J009v13n03_11. 
  19. ^ Maton, Kenneth I. (фебруар 1988). „Social support, organizational characteristics, psychological wellbeing and group appraisal in three self-help populations”. American Journal of Community Psychology. 16 (1): 53—77. ISSN 0091-0562. PMID 3369383. S2CID 40655711. doi:10.1007/BF00906072. 
  20. ^ Cobb, Sidney (септембар 1976). „Social Support as a Moderator of Life Stress”. Psychosomatic Medicine. 38 (5): 300—314. ISSN 0033-3174. PMID 981490. S2CID 6537305. doi:10.1097/00006842-197609000-00003. 
  21. ^ Dean, Stanley R. (јануар 1971). „The Role of Self-Conducted Group Therapy”. American Journal of Psychiatry. 127 (7): 934—937. ISSN 0002-953X. PMID 5540340. doi:10.1176/ajp.127.7.934. 
  22. ^ Sagarin, Edward (1969). „Chapter 3. Gamblers, addicts, illegitimates, and others: imitators and emulators”. Odd man in; societies of deviants in America. Chicago, Illinois: Quadrangle Books. стр. 56–77. ISBN 978-0-531-06344-6. OCLC 34435. 
  23. ^ Salem, Deborah; Reischl, Thomas M.; Gallacher, Fiona; Randall, Katie Weaver (јун 2000). „Referent and Expert Power in Mutual Help”. American Journal of Community Psychology. 28 (3): 303—324. ISSN 1573-2770. PMID 10945119. S2CID 38699737. doi:10.1023/A:1005101320639. 
  24. ^ Samenow, Stanton. „The Thinking Processes of Sexual Predators”. Psychology Today. Приступљено 15. 12. 2017. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Групе_за_самопомоћ_за_ментално_здравље&oldid=27878392”