Грчко-југословенска конфедерација
 | Овај чланак је сироче зато што ниједан чланак не води ка њему. Ако можете, додајте везе ка овом чланку у релевантним чланцима Погледајте како се мења страна за помоћ, или страну за разговор. Уклоните ову поруку када завршите. (октобар 2024) |
Грчко-југословенска конфедерација или федерација,[а] или Балкански савез, био је политички концепт током Другог свјетског рата, који је заговарало Уједињено Краљевство и укључивао је југословенску владу у егзилу и грчку владу у егзилу. Обје владе су потписале споразум којим је овај приједлог унапријеђен, али никада није прешао етапу планирања због противљења унутар југословенске и грчке владе, догађаја у свијету и противљења Совјетског Савеза. Приједлог је предвиђао стварање стварање конфедерације Грчке и Југославије.
Позадина
[уреди | уреди извор]И Грчку и Југославију су окупирале силе Осовине и обје су образовале владе у егзилу са сједиштем у Лондону.[1]
Оснивање савеза био је први корак британског „Идновог плана”: његов коначни циљ био је стварање средњо-источног савеза који је пријатељски настројен према западу. Сљедећи корак био је укључивање Албаније, Бугарске и Румуније у Балкански савез. Посљедњи корак био је стапање Балканског савеза са Средњоевропском федерацијом коју су образовале Мађарска, Чехословачка и Пољска.[2] Први корак је био ограничен само на Југославију и Грчку, јер су оне биле једине земље које су подржавале савезнике.[3]
Споразум
[уреди | уреди извор]Двије владе у егзилу преговарале су о условима споразума до краја 1941. године. Споразум су потписали Слободан Јовановић и Емануил Цудерос[4] на свечаности одржаној у британском Форин офису, којом је предсједавао британски министар иностраних послова Ентони Идн. У споразуму је изричито наведено да се обје владе радују приступању других земаља Балканском савезу.[5][6] Иако је савјетован опрез са надањем да ће Бугарска и Румунија приступити савезу, Идн је 4. фебруара 1942. у Дому комуна изјавио да ће споразум који су потписале Грчка и Југославија, бити основа за образовање Балканске конфедерације.[5]
Подстакнути Форин офисом, заједно са Пољско-чехословачком конфедерацијом, требало је да образују прозападну организацију држава између Њемачке и Совјетског Савеза.[7] Обје владе у егзилу договориле су се да образују политички, економски и војни савез, са слоганом „Балкан балканским народима”.[1]
Владе не би биле уједињене, али би постојала велика координација између њихове законодавне и извршне власти. Монархије би требало да буду уједињене браком југословенског краља Петра II и грчке принцезе Александре. Савез је требао да буде финализован послије рата.[1]
Брак Петра и Александре се показао као проблематичан потез и умањио је подршку савезу од обје владе у егзилу.[1] На међународној сцени, Турска је конфедерацију добро прихватила, али јој се противио Совјетски Савез, пошто Јосиф Стаљин није видио потребу за јаком и независном федерацијом у Европи која би могла да угрози његове планове у источној Европи.[8]
Крај
[уреди | уреди извор]Британска влада је 1942. одлучила да подржи снаге на челу са Јосипом Брозом Титом, умјето покрете који је преводио Драгољуб Дража Михаиловић и уједно одбацила план као неизводив.[9] Британци су 1944. повукли признање југословенске владе у егзилу и признали комунистички Национални комитет ослобођења Југославије на челу са Иваном Шубашићем, који је био подређен Титу.[1]
Како се окончао Други свјетски рат, Југославија се помјерила ка комунистичком табору и почео је Грчки грађански рат.[1]
Уз малу подршку било које постојеће силе конфедерацији, она никада није остварена, али су је накратко гајили у облику комунистичке федерације поједине комунистичке вође, убрзо након рата.[10]
Алтернативни планови
[уреди | уреди извор]Крајем 1944. Комунистичка партија Југославије започела је израду алтернативних планова за успостављање Балканске федерације. Пошто су се Черчил и Стаљин сложили да ће Грчка бити у западној сфери утицаја, планови су морали изузети Грчку.[11]
Види још
[уреди | уреди извор]Напомена
[уреди | уреди извор]- ^ Како детаљи планираног савеза никада нису финализовани, није јасно да ли би то била федерација или конфедерација. Извори користе и израз „Грчко-југословенска федерација” и израз „Грчко-југословенска конфедерација”.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д ђ Levy 2007, стр. 203–205.
- ^ Levy 2007, стр. 203.
- ^ Cahiers de Bruges, n.s (на језику: енглески). College d'Europe. 1971. стр. 69. Приступљено 5. 4. 2023. „Only two countries, Yugoslavia and Greece, were in the Allied camp, which explains why practical plans of a regional Balkan confederation had to be restricted to them.”
- ^ Hidryma Meletōn Chersonēsou Tou Haimou (на језику: енглески). Institute for Balkan Studies. 1964. стр. 111. Приступљено 5. 4. 2023. „Negotiations lasting until the end of 1941 led to the conclusion of an agreement, signed on January 15, 1942, by Prime Ministers Tsouderos and Slobodan Jovanovid, concerning the establishment of a Balkan Union whose primary”
- ^ а б Kelly 2004, стр. 132.
- ^ Wheeler 1980, стр. 157–8.
- ^ Larres 2002, стр. 58; Sy-Wonyu & Capet 2003, стр. 30; Levy 2007, стр. 203–205.
- ^ Lipgens & Loth 1985, стр. 648; Larres 2002, стр. 64–65; Levy 2007, стр. 201, 203–205.
- ^ Kola 2003, стр. 84.
- ^ Roberts 2006, стр. 348.
- ^ Kola 2003, стр. 85.
Литература
[уреди | уреди извор]- Levy, Jonathan (2007). The Intermarium: Wilson, Madison, & East Central European Federalism (на језику: енглески). Universal-Publishers. ISBN 978-1-58112-369-2. Приступљено 5. 4. 2023.
- Larres, Klaus (2002). Churchill's Cold War: The Politics of Personal Diplomacy (на језику: енглески). Yale University Press. ISBN 978-0-300-09438-1. Приступљено 5. 4. 2023.
- Sy-Wonyu, Aïssatou; Capet, Antoine (2003). The "special Relationship": La « relation spéciale » entre le Royaume-Uni et les États-Unis (на језику: енглески). Presses universitaires de Rouen et du Havre. ISBN 978-2-87775-862-8. Приступљено 5. 4. 2023.
- Lipgens, Walter; Loth, Wilfried (1985). Documents on the History of European Integration: Plans for European union in Great Britain and in exile, 1939-1945 (including 107 documents in their original languages on 3 microfiches) (на језику: енглески). De Gruyter. ISBN 978-0-89925-212-4. Приступљено 5. 4. 2023.
- Kelly, George (2004). The Psychology of Personal Constructs: Volume One: Theory and Personality (на језику: енглески). Taylor & Francis. ISBN 978-1-134-48878-0. Приступљено 5. 4. 2023.
- Wheeler, Mark C. (1980). Britain and the War for Yugoslavia, 1940-1943 (на језику: енглески). East European Monographs [sic]. ISBN 978-0-914710-57-8. Приступљено 5. 4. 2023.
- Kola, Paulin (2003). The Search for Greater Albania (на језику: енглески). Hurst & Company. ISBN 978-1-85065-596-1. Приступљено 5. 4. 2023.
- Roberts, Geoffrey (2006). Stalin's Wars: From World War to Cold War, 1939-1953 (на језику: енглески). Yale University Press. ISBN 978-0-300-11204-7. Приступљено 5. 4. 2023.
