Данијел Деј Луис
| Данијел Деј-Луис | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Деј-Луис 2013. године | |||||||||||
| Лични подаци | |||||||||||
| Пуно име | Данијел Мајкл Блејк Деј-Луис | ||||||||||
| Датум рођења | 29. април 1957. | ||||||||||
| Место рођења | Лондон, Енглеска, Уједињено Краљевство | ||||||||||
| Занимање | глумац | ||||||||||
| Породица | |||||||||||
| Супружник | Ребека Милер (1996—)[1] | ||||||||||
| Партнер | Изабел Ађани (1989—1995) | ||||||||||
| Деца | 3 | ||||||||||
| Рад | |||||||||||
| Активни период | 1970–2017 | ||||||||||
| Веза до IMDb-а | |||||||||||
| |||||||||||
Сер Данијел Деј-Луис (енгл. Ser Daniel Day-Lewis; Лондон, 29. април 1957) је пензионисани енглеско-ирски глумац.[2] Познат је по својој константној посвећености и истраживању приликом приступања улогама, као и по томе што често остаје у улози у току целог трајања снимања филма. Такође је познат и као један од најизбирљивијих глумаца у филмској индустрији[3] — од 2002. појавио се у свега шест филмова, од којих су му четири донела номинацију за Оскара. Правио је дуге паузе између снимања филмова, које су знале да потрају и до пет година.
Деј-Луис је један од најхваљенијих глумаца своје генерације[4][5][6][7] и добитник је бројних награда, међу којима су и три Оскара за најбољег глумац у главној улози — за улоге у филмовима Моје лево стопало, Биће крви и Линколн. Он је уједно и једини глумац који је икада освојио три Оскара у тој категорији.[8] Такође је добитник четири Бафте, три Награде Удружења филмских глумаца и два Златна глобуса.[9] Пензионисао се 2017. године након филма Фантомска нит.[10][11]
Рођен и одрастао у Лондону, Деј-Луис се изврсно снашао на позорници у Националном позоришту за младе, пре него што је био примљен у Бристол Олд Вик театарску школу, коју је похађао три године. Упркос традиционалном тренингу у Бристол Олд Вику, он се сматра методским глумцем, познатим по сталној посвећености и истраживању својих улога.[12][13] Приказујући „меркуријални интензитет”, често би био потпуно у карактеру током читавог распореда снимања својих филмова, чак до тачке да то негативно утиче на његово здравље.[4][14] Ради заштите свог приватног живота, ретко је давао интервјуе и имао је врло мали број јавних наступа.[15]
Након пензионисања и седам година паузе, најављено је да ће Деј Луис глумити у филму Аномине сина Ронана Деј Луиса.[16]
Младост и образовање
[уреди | уреди извор]
Данијел Мајкл Блејк Деј-Луис рођен је 29. априла 1957. у Кенсингтону, у Лондону, као друго дете песника Сесила Деј-Луиса (1904–1972) и његове друге супруге, глумице Џил Балкон (1925–2009). Његова старија сестра, Тамасин Деј-Луис (рођена 1953), је телевизијски кувар и критичар хране.[17] Његов отац, који је рођен у ирском граду Балинтуберт, округ Лиш, био је протестантског англо-ирског порекла, живео је у Енглеској од своје друге године, а 1968. је именован за песника лауреата.[18] Деј-Луисова мајка је била Јеврејка; њени јеврејски преци Ашкенази били су имигранти у Енглеску крајем 19. века, из Летоније и Пољске.[19][20][21][22] Деј-Луисов деда по мајци, сер Мајкл Балкон, постао је шеф Илинг студија, помажући у развоју нове британске филмске индустрије.[23] БАФТА за изузетан допринос британској кинематографији додељује се сваке године у Балконову част.[24]
Две године након Деј-Луисовог рођења, преселио се са породицом у Крумс хил у Гриничу преко Порт Кларенса, округ Дарам. Он и његова старија сестра нису много виђали своја старија два полубрата, који су били тинејџери када се Деј-Луисов отац развео од њихове мајке.[25] Живећи у Гриничу (похађао је основне школе Инвикта и Шерингтон),[26] Деј-Луис је морао да се носи са огрубелом децом из јужног Лондона. У овој школи су га малтретирали јер је био и Јеврејин и „отмен“.[27][28] Савладао је локални акценат и манире, и то сматра својим првим убедљивим извођењем.[28][29] Касније у животу, познато је да је о себи говорио као о неуредном лику у својим млађим годинама, често у невољи због крађе у радњи и других ситних злочина.[29][30]
Године 1968, Деј-Луисови родитељи, сматрајући да је његово понашање превише дивље, послали су га као интернисту у независну школу Севеноакс у Кенту.[30] У школи се упознао са своја три најпроминентнија интересовања: обрада дрвета, глума и риболов. Међутим, његово презир према школи је растао, и након две године у Севеноаксу, пребачен је у другу независну школу, Бедалес у Петерсфилду, у Хемпширу.[31] Његова сестра је већ била студент тамо, и имала је опуштенији и креативнији етос.[30] На филму је дебитовао са 14 година у Недељној крвавој недељи, у којој је играо вандала у некредитованој улози. Он је то искуство описао као „рај“ јер му је плаћено 2 фунте да вандализује скупе аутомобиле паркиране испред његове локалне цркве.[25]
Током неколико недеља 1972. године, породица Деј-Луис живела је у Лемонсу, севернолондонском дому Кингслија Амиса и Елизабет Џејн Хауард. Деј-Луисов отац је имао рак панкреаса, и Хауард је позвала породицу у Лемонс као место где би могли да се одморе и опораве. Ту му је отац умро у мају те године.[32] У време када је напустио Бедалес 1975. године, Деј-Луисов непослушан став је сплахнуо, и морао је да направи избор каријере. Иако је бриљирао на сцени Националног омладинског позоришта у Лондону, пријавио се за петогодишње шегртовање за столара. Био је одбијен због недостатка искуства.[30] Примљен је у Бристол Олд Вик театарску школу, коју је похађао три године заједно са Мирандом Ричардсон, да би на крају наступио у самом Бристол Олд Вику.[30] У једном тренутку је играо заменика Пита Постлетвејта, са којим ће касније глумити у филму У име оца (1994).[33]
Џон Харток, Деј-Луисов учитељ глуме у Бристол Олд Вику, се присећа:
И тада је било нешто о њему. Био је тих и љубазан, али је био јасно фокусиран на своју глуму - имао је горући квалитет. Чинило се да нешто гори испод површине. Много тога се дешавало испод те тихе појаве. Постојала је једна представа посебно, када су студенти извели представу под називом Класни непријатељ, када се чинило да заиста блиста — и нама, особљу, постало је очигледно да имамо неког прилично посебног у рукама.[34]
Филмографија
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Dramatic conclusion to the dalliances of Daniel Day-Lewis”. Independent.
- ^ Appelo, Tim (8. 11. 2012). „Daniel Day-Lewis Spoofs Clint Eastwood's Obama Chair Routine at Britannia Awards (Video)”. The Hollywood Reporter. Приступљено 19. 4. 2013. „I know as an Englishman it's absolutely none of my business.”
- ^ Hirschberg, Lynn (11. 11. 2007). „The New Frontier’s Man”. The New York Times. Приступљено 28. 1. 2018.
- ^ а б Simkins, Michael (22. 6. 2017). „Actors usually envy each other. But Daniel Day-Lewis is a class apart”. The Guardian. Приступљено 21. 3. 2019. „Most of us would start any list of those few truly exceptional actors – the shape-shifters as they are sometimes called, individuals who can inhabit another character in its entirety without ever lapsing into impersonation – with Marlon Brando, then veer off into a truculent debate about whether Laurence Olivier was the greatest of them all or just an old ham with stale tricks. Robert De Niro would get a mention of course – Meryl Streep, no doubt. But almost everyone would finish with Day-Lewis.”
- ^ Winter, Jessica (5. 11. 2012). „The World's Greatest Actor”. Time. Приступљено 22. 10. 2015.
- ^ Queenan, Joe (25. 2. 2013). „Oscars 2013: do his three Oscars make Daniel Day-Lewis the greatest?”. The Guardian. Приступљено 27. 10. 2017.
- ^ Allen, Nick (25. 2. 2013). „Oscars 2013: Daniel Day-Lewis says it is 'daft' to call him best actor ever”. The Telegraph. Приступљено 27. 10. 2017.
- ^ „Daniel Day-Lewis makes Oscar history with third award”. BBC News. 25. 2. 2013. Приступљено 13. 3. 2013.
- ^ „Queen's Honours: Day-Lewis receives knighthood”. BBC News. 13. 6. 2014. Приступљено 14. 6. 2014.
- ^ „Film star Daniel Day-Lewis retires from acting”. BBC News. 21. 6. 2017. Приступљено 21. 6. 2017.
- ^ „Daniel Day-Lewis announces retirement from acting”. The Guardian. 20. 6. 2017. Приступљено 21. 6. 2017.
- ^ Gritten, David (22. 2. 2013). „Daniel Day-Lewis: the greatest screen actor ever?”. The Telegraph. Приступљено 25. 2. 2013.
- ^ Parker, Emily (23. 1. 2008). „Sojourner in Other Men's Souls”. The Wall Street Journal. Приступљено 28. 1. 2018.
- ^ „Daniel Day-Lewis aims for perfection”. The Daily Telegraph. London. 22. 2. 2008. Приступљено 1. 1. 2010.
- ^ Rainey, Sarah (1. 3. 2013). „My brother Daniel Day-Lewis won't talk to me any more”. The Telegraph. Приступљено 4. 6. 2016.
- ^ Guardian (2024-10-02). „Danijel Dej Luis se ipak vraća glumi: Trostruki oskarovac deli kadar sa Šonom Binom”. Euronews.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-10-02.
- ^ „Index entry”. FreeBMD. ONS. Архивирано из оригинала 27. 2. 2020. г. Приступљено 28. 3. 2016.
- ^ Peter Stanford (2007). "C Day-Lewis: A Life". p. 5. A&C Black
- ^ Hasted, Nick (31. 1. 2018). „Daniel Day-Lewis: Why Britain has just lost its De Niro”. The Independent. Архивирано из оригинала 8. 6. 2022. г. Приступљено 8. 5. 2018.
- ^ David, Keren (29. 11. 2017). „Daniel Day-Lewis opens up on his decision to quit acting”. The Jewish Chronicle. Архивирано из оригинала 2. 5. 2019. г. Приступљено 8. 5. 2018.
- ^ Jackson, Laura (2005). Daniel Day-Lewis: the biography. Blake. стр. 3. ISBN 1-85782-557-8. „Michael Balcon's family were Latvian refugees from Riga who had come to England in the second half of the 19th century. The family of his wife, Aileen Leatherman, whom he married in 1924, came from Poland.”
- ^ „Day-Lewis gets Oscar nod for new film”. Kent News. 17. 12. 2007. Архивирано из оригинала 1. 2. 2008. г. Приступљено 9. 1. 2008.
- ^ Pearlman, Cindy (30. 12. 2007). „Day-Lewis isn't suffering: 'It's a joy'”. Chicago Sun-Times. Архивирано из оригинала 2. 1. 2008. г. Приступљено 9. 1. 2008.
- ^ „Curzon | Outstanding British Contribution to Cinema”. www.bafta.org. 31. 1. 2017. Архивирано из оригинала 7. 1. 2022. г. Приступљено 29. 4. 2020.
- ^ а б Segal, David (31. 3. 2005). „Daniel Day-Lewis, Behaving Totally In Character”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 11. 11. 2018. г. Приступљено 28. 1. 2018.
- ^ „Things You Might Not Have Done In Greenwich: Go on a Daniel Day-Lewis Tour”. Information Society. Архивирано из оригинала 31. 1. 2017. г. Приступљено 19. 1. 2017.
- ^ „Where did you go to, my lovely?”. The Independent. 16. 2. 1997. Архивирано из оригинала 9. 5. 2019. г. Приступљено 9. 5. 2019.
- ^ а б Corliss, Richard (21. 3. 1994). „Cinema: Dashing Daniel”. Time. Архивирано из оригинала 11. 4. 2018. г. Приступљено 28. 1. 2018.
- ^ а б Jenkins, Garry. Daniel Day-Lewis: The Fires Within Архивирано 27 фебруар 2020 на сајту Wayback Machine. St. Martin's Press, 1994, ASIN B000R9II4O
- ^ а б в г д „Daniel Day-Lewis – Biography”. TalkTalk. Архивирано из оригинала 16. 10. 2015. г. Приступљено 26. 2. 2006.
- ^ „The Tatler List”. Tatler. Архивирано из оригинала 5. 2. 2016. г.
- ^ Sansom, Ian (3. 4. 2010). „Great dynasties of the world: The Day-Lewises”. The Guardian. Архивирано из оригинала 27. 8. 2017. г. Приступљено 8. 2. 2018.
- ^ Wolf, Matt (13. 3. 1994). „FILM; Pete Postlethwaite Turns a Prison Stint Into Oscar Material”. The New York Times. Архивирано из оригинала 8. 1. 2022. г. Приступљено 6. 1. 2009.
- ^ „Bristol Old Vic teacher who taught Daniel Day-Lewis recalls stars early days”. Bristol Post. 27. 5. 2016. Архивирано из оригинала 25. 12. 2015. г.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Данијел Деј-Луис на сајту IMDb (језик: енглески)
- Данијел Деј Луис на сајту BFI Screenonline (језик: енглески)
- Данијел Деј Луис на сајту Curlie (језик: енглески)
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Уметничке | |
| Људи | |
| Остале | |
