Пређи на садржај

Девастирање православних светиња на Косову и Метохији до распада СФРЈ

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Главни чланак: Девастирање православних светиња на Косову и Метохији
Црква-костурница Свете Тројице у Ђаковици (на слици у време изградње 1940), минирана је од стране комуниста, на дан Светог Саве, 1949.

Девастирање православних светиња на Косову и Метохији до распада СФРЈ означава историјски период у време владања комунистичке власти, тј. од завршетка Другог светског рата (1945), до 1989. године, који се карактерише прогоном Срба, верника и свештенства православне вере и забраном њиховог повратка на Косово и Метохију, као и одузимањем и национализацијом имовине Српској цркви, односно манастирима на територији Рашко-призренске епархије.[1]

Територијалне промене државних граница, условљене учесталим променама државног и друштвеног уређења у току друге половине 20. века, утицале су и на просторни положај српског културног наслеђа, које је често остајало ван граница и утицаја Србије. Прелаз Краљевине Југославије у Демократску Федеративну Југославију 1943. а потом у Федеративну Народну Републику Југославију 1945. године, само су неке суштинске промене у унутрашњој организацији државе, док се промена државних граница и оснивање шест Република и јачање власти у две српске покрајине наставља у наредним деценијама, када 1963. држава мења име у Социјалистичка Федеративна Република Југославија и у том облику траје до 1992. када прераста у Савезну Републику Југославију са само две Републике Србијом и Црном Гором, и две покрајине (Косовом и Метохијом и Војводином).

Друштвене промене, настале формирањем тзв. Друге Југославије,[н. 1] имаће последице за укупну верску делатност у држави, па и за опстанак манастира на Косову и Метохији. „Званично марксистичко-лењинистичко схватање Хришћанства и уопште религије није било на линији једног хуманистичког филозофског атеизма већ милитантног политичког антитеизма,“[2], што на неки начин објашњава однос државних институција према Српској православној цркви, и утицај на опстанак монашких заједница.

Ставови друштва из овог периода одразили су се не само на свештенство и вернике већ и на црквене грађевине које су повремено рушене и пренаменоване или на манастире кроз чије порте су грађене саобраћајнице или у чијој близини су отварани каменоломи. Пример рушења петокуполне цркве-костурнице Свете Тројице у Ђаковици, минирањем од стране комуниста, на дан Светог Саве, 1949. један је од најдрастичнијих доказа политичког антитеизма, непосредно после завршетка Другог светског рата на простору Косова и Метохије.[3]

Општа разматрања

[уреди | уреди извор]

Још пре него што је комунистичка власт овладала Југославијом и простором Косова и Метохије КПЈ је тридесетих година 20. века интензивно радила на слабљењу српског утицаја, укључујући ту и верски на овом простору. То се најбоље може сагледати у документима КПЈ из средине 30-их година 20. века, у којима они занемарују постојање Срба у Метохији, и искључиво се обраћају „Арнаутима” и „Црногорцима”. На крају једног прогласа Обласног комитета КПЈ за Косово и Метохију из 1937. стоји:

Искључивање српских елемента из борбе за национална права „поробљених народа” оставља јасан утисак да су Срби угњетачка нација, чиме је у потпуности КПЈ оправдавала и подржава удружену борбу осталих народа и националних мањина против заједничког непријатеља - српског народа.

Према мишљењу југословенских комуниста „слободу и равноправност свих угњетених народа” могуће је остварити једино у „борби против великосрпских хегемониста свих боја и њихових агената како у редовима радничке класе тако и ван њених редова, као и агената страних империјалиста, у првом реду италијанског вођства црногорске федералистичке странке као и бегова и барјактара на Косову и Метохији као агената разних империјалиста”.[5]

Мада је до средине 1940. постигнут „један мали успех” међу „арнаутске омладином”, укупан резултат налазио се испод очекиваних вредности. Стога је „продор међу Арнауте и њихово окупљање око КП” означено као „главни задатак ОК КПЈ и целог чланства”. С тим у вези, комунисти су позивали на „борбу против колонизаторских метода српске буржоазије у тим областима и протеривање свих оних колонизованих елемената помоћу којих српски буржоазија угњетава македонске, арнаутске и друге народе”. У том контексту Миладин Поповић, политички секретар ОК КПЈ за Косово и Метохију, говорио је како су колонисти „стуб [српске] хегемоније”.[6]

Преко комунистичке идеологије југословенства и братства и јединства Србија се претопила у СФР Југославију. Потпун раскид са старим вредностима – грађеним на историји, култури, религији, традицији и столетном животном искуству покидао је све дотад постојеће интерактивне споне српског народа и довео до његовог духовног расула.[7] Комунистички интернационализам дао је значајан допринос разбијању српског народа, након кога је у великој мери Србија изгубила национални идентитет. У Србији је привидно нижа свест – национална, била замењена привидно вишом свешћу – интернационалном.

После Другог светског рата под пресијом комунизма у Србији се десио радикални раскид са традицијом и националном свешћу. Посебно оштар притисак је претрпела Српска православна црква (СПЦ). По окончању ратних дејстава стање је било следеће: велики број побијених свештеника у рату, многе цркве и манастири уништени, а ни међу постојећим свештенством СПЦ није било слоге из политичких разлога.

Међутим, и после рата, стање се не мења на боље. Убрзано почиње физичка ликвидација свештеника, напади, ометања у служби, отимање имовине, укидање православних обележја и сл. Комунисти су све више разбијали Српску православну цркву; одвајањем македонске православне цркве прогласом из 1958. године, затим званичном аутокефалношћу 1961. године. Образовање црногорске народности имало је за циљ дељење и слабљење српства, а први су то спроводили комунисти.

Поред тешкоћа и последица по манастирске грађевине и поседе цркве у околини манастира, цркве и манастири на простору Косова и Метохије били су угрожени наношењем штете и узурпацијом земљишта, јер је после Другог светског рата спроведен процес одузимања имовине црквама и верским заједницама у целој Југославији. Отуђивање власништва извршено је у више фаза, на основу законских поступака, „применом прописа о аграрној реформи, национализацији, секвестрацији, и других прописа који су донесени и примењивани после 1945. године, као и свим другим актима којима је вршено одузимање те имовине, без тржишне накнаде“.[8] Подржављење црквене имовине извршено је над 2.827 поседа цркава и верских заједница (површина 172.022 ha), од чега 819 поседа (површина 53.941 ha) на територији Србије са покрајинама.[9] 46.

Врхунац је представљало доношење Устава из 1974. године, којим су створене правне и институционалне претпоставке за разарање не само Југославије, већ и Србије, чији је уставно правни положај био поражавајући, са две покрајине Косовом и Војводином, које су имале прерогативе држава. Доношењу овог Устава, претходили су многи значајни догађаји, од којих је за овај текст значајна, албанска побуна из 1968. године и први захтеви „Косово Република”.

Покрајина Косово успостављена је као државни субјект у конфедерацији југословенских република, чиме су створени политички услови за легалну албанизацију Косова и Метохије и изгон Срба, на шта у име комунизма, није реаговало српско руководство. Албански сепаратизам перманентно је тињао у комунистичком покрету косовско-метохијских Албанаца, да би се после 1966. и 1968. претворио у шовинистички терор над српским становништвом и Српском православном црквом, на шта политика српског комунистичког вођства није одговорила одбраном националних интереса.[10]

Бесомучна атеистичка пропаганда као основно обележје тадашње државне политике, представљала је један од најстрашнијих удараца слободи и савести на Косову и Метохији. Вишедеценијска комунистичка нетрпељивост и мржња према свему религијском у српском народу, као и неоправдано гушење свега националног код Срба, на простору Косова и Метохије, кулминирало је у осмој деценији 20. века.

Несумњиво такви односи допринели су непримереној експлозији исте такве нетрпељивости и мржње код Срба, као израза дуго потискиване агресивне енергије у народу, овога пута испољене не према себи, већ према другим народима и њиховом верском опредељењу на Косову и Метохији.[11]

Понашање Албанаца према СПЦ у периоду комунизма

[уреди | уреди извор]

Осим невоља које је на Косову и Метохији СПЦ имала од новог друштвеног уређења у целој Југославији након Другог светског рата, на Косову и Метохији учестали су и напади на манастирску имовину и монаштво од стране локалног, не српског, становништва. Наиме у време комунистичке власти, када је све више Албанаца било у институцијама Косова и Метохије на свим нивоима, албански националисти појачали су нападе на Српску православну цркву. То атаковање вршено је углавном кроз три вида деловања:

  • Напад на свештена лица (два пута је нападнут епископ рашко-призренски Павле – касније српски патријарх). Посебно су били чести напади на монашка лица (монахиње манастира Девича).
  • Насилно одузимање имовине (пољопривредних усева), сеча манастирске шуме, одузимање стоке и друге имовине.
  • Рушење, демолирање и скрнављење цркава, манастира и других црквених објеката.[1]

Ево и неких примера и записа који говоре о стању у Призрену, 1949. године: „Манастир светог Марка порушен, његове зграде потпуно уништене, шума посечена, звонара упропашћена и два звона однета. Овај злочин су извршили сељаци Арнаути из села Кабаша“, а на оно што није довршено, рушитељи су се више пута враћали.

Атаковања на Српску православну цркву и њене светиње нарочито су учестала и била све жешћа после 1968. године.[1] Ево примера неких од жешћих атаковања: према извештају групе православних верника од 7. маја 1969. у Великом Трнову код Бујановца, потпуно је девастирана црква Св. цара Константина и царице Јелене.[12]

Како би стао на пут овим немилим догађајима на Косову и Метохији, Свети архијерејски сабора је 19. маја 1969. године, упутио званичну представку председнику СФРЈ Јосипу Брозу Титу, у којој је истакао да су непрекидним нападима нарушена начела слободе, живљења и вероисповести на овом простору и затражио заштиту.[12] На овај допис Јосип Броз Тито одговорио је 23. маја исте године:

„Примио сам ваше писмо од 19. маја, у коме ме обавјештавате да је у Социјалистичкој Аутономној Покрајини Косово било изгреда према Српској православној цркви и њеним припадницима. Изражавам своје жаљење због поступака, који су наведени у вашем писму, а који представљају повреду Устава СФРЈ. Као Председник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије учинићу све да се спрече изгреди и незаконити поступци, те да се обезбједи слободан живот и интегритет свих грађана, као и сигурност њихове имовине. Ваше писмо, заједно са мојим гледиштем о потреби предузимања од-лучних мјера за заштиту законитости, доставићу Извршном вијећу Скупштине Социјалистичке Републике Србије“.

Међутим следиле су нове девастирања и скрнављења православних храмова, ево неких примера:

  • У марту 1972. године разваљена су врата на цркви у селу Винарце код Косовске Митровице, и у црквену порту убачено је смеће.
  • У ноћи између 15 и 16 марта 1981. године запаљен је стари конак Пећке патријаршије.
  • Током 28. априла 1981. на цркви Св. цара Уроша у Урошевцу разбијено је 10 прозора.[12]

Атаковања на Српску православну цркву спочетка 80-тих година 20. века бивала су све чешћа и жешћа, да би кулминирала, после Титове смрти, када је у ноћи између 15. и 16. марта 1981. године запаљен стари конак манастира Пећке патријаршије Пећке патријаршије.[13] А према детаљном Извештају надлежног свештеника из Манастир светог Марка у Призрену, 1982. године, унутрашњост овог манастирског храма је потпуно уништена:

„У цркви иконостас који је 1973. године делимично спаљен сада више не постоји“.[14]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Друга Југославија назива се Демократска Федеративна Југославија настала 1943. године.

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в Милеуснић, Слободан. „Духовни геноцид – културна катастрофа (Континуитет црквенорушитељства на Косову и у Метохији” (PDF). Српска академија наука. Архивирано из оригинала (PDF) 4. 3. 2016. г. Приступљено 20. 3. 2016. 
  2. ^ Лазић, М.: Предговор у: Богдановић, Д.: Свети оци и учитељи Цркве.- Београд, БФ, ХФ, 1989., стр. 4.
  3. ^ Писмо Епископа рашко-призренског Г. Владимира Патријарху српском Г. Викентију, „Рушење цркве у Ђаковици“ 28. јуна 1951., у: Задужбине Косова. стр. 803-804.
  4. ^ AJ, CK SKJ, SRB, I/86, str. 2.
  5. ^ Izvori za istoriju SKJ, Peta zemaljska konferencija KPJ, tom I, knj. 10, str. 321.
  6. ^ Izvori za istoriju SKJ, Peta zemaljska konferencija KPJ, tom I, knj. 10, 213.
  7. ^ Krstić Vasilije 1998. Srbi između raskola i novih podela, Srpsko nasleđe, br.2, Beograd, Glas, 8.
  8. ^ Закон о враћању (реституцији) имовине црквама и верским заједницама, Чл. 1. у: Сл. гласник РС, бр. 46/2006.
  9. ^ Тодоровић, В.: Закон о враћању (реституцији) имовине црквама и верским заједницама са коментаром.- Београд: Пројурис, 2006., стр. 9.
  10. ^ Spasić Biljana 2005. Zašto Srbi nestaju?, Užice, Grafičar, 250.
  11. ^ Lužanski Tešić Dušan 2004. Magija ponavljanja istog, Beograd, Prkos, 12.
  12. ^ а б в „Напади на српске светиње и православне вернике на Косову” (PDF). Каленић, број 6/1982, стр. 4-7. Архивирано из оригинала (PDF) 21. 12. 2019. г. Приступљено 10. 3. 2019. 
  13. ^ Историја српског народа, 1 и 2, Београд, 1981–1982.
  14. ^ Извештај свештеника Радича Радичевића пароха II призренског: документ бр. 136 од 9.III1982. г. у Призрену у: Исто, стр. 576.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Драгана Јањић, 2013: Косовски проблем и положај хришћанских заједница на Блиском и Средњем истоку, Баштина, Приштина – Лепосавић, св. 35, (2013). стр. 117-133.
  • Zadužbine Kosova Spomenici i znamenja srpskog naroda, Eparhija Raško-prizrenska i Bogoslovski Fakultet u Beogradu, Prizren-Beograd 1987.
  • Slobodan Nenadović, Dušanova zadužbina, Naučno delo, Beograd 1966.
  • Milka Čanak-Medić, Arhitektura nemanjićkog doba I i II deo, Republički zavod za zaštitu spomenika Kulture, Beograd, 1989.
  • Slobodan Mileusnić, Manastiri Kosova i Metohije, Pravoslavlje Pres, Beograd, 1999.
  • Mirjana Šakota, Riznice manastira u Srbiji, Beograd, 1966.
  • Gordana Tomović, "Inscription glagolitique de Cecan", Revue historique, XXXVII, Institut d'historie, Belgrade (1990). str. 19.
  • Đorđe Janković, "Ravna Gora between Prizren and Štrpce -- The Oldest Known Serbian Archeological Find at the South of Serbia", Antiques of Kosovo and Metohia, Book X, Provincial Institute for Preservation of the Cultural Monuments, Pristina, 1977.str. 36.
  • Aleksandar Bačkalov, "The Early Middle Ages", The Archaeological Treasures of Kosovo and Metohija from the Neolithyc to the Early Middle Ages, Galery of Serbian Academy of Sciencis and Arts, 90, Beograd, (1998). str. 372-391, 678-728.
  • Milan Ivanović, "Tombstones and Inscriptions at Old Serbian Cemeteries and Church Sites in the Villages of Metohija Podgor and Hvosno", Recueil de Kosovo et Metohija 1, Academie Serbe des Sciences et des Arts, Beograd (1990). str. 122.
  • Sima Ćirković, "Palais princiers autour de l'ancien lac de Kossovo", Recherches sur l'art, 20, Matica Srpska, Novi Sad 1989
  • Стојчевић, Павле (2013). Извештаји са распетог Косова Светом архијерејском синоду за Свети архијерејски сабор Српске православне цркве 1957-1990. Београд: Издавачка фондација Српске православне цркве Архиепископије београдско-карловачке, Фондација патријарх Павле. 
  • Напади на српске светиње и православне вернике на Косову (Каленић, број 6/1982, стр. 4-7)

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Девастирање_православних_светиња_на_Косову_и_Метохији_до_распада_СФРЈ&oldid=27832714”