Деклараторија

Немачка царица и угарска краљица Марија Терезија (1740-1780)

Деклараторија, односно Деклараторни рескрипт илирске нације (лат. Rescriptum Declaratorium Illyricae Nationis) је закон о уређењу српске цркве у карловачкој митрополији. Издала га је царица Марија Терезија 16/7 1779, под именом Rescriptum Declaratorium Illyricae Nationis.

Цео унутрашњи и спољни живот карловачке митрополије, готово читав век, заснивао се само на привилегијима аустријских царева, на општим канонским прописима, изложеним у Крмчији, и на вековима утврђеном обичајном праву српске цркве. Неке посебне уредбе или закона није било. Синоди и црквено-народни сабори нису успели да их донесу. Стога је министарство за српске послове на аустријском двору, тзв. илирска дворска депутација, то предузела сама и у државном интересу среди како грађанске, тако и црквено-правне односе аустроугарских Срба. Царском комесару на српском народно-црквеном сабору у Карловцима 1769. наређено је да упути народне представнике да пре избора митрополита расправе о свим важнијим питањима црквено-народног живота и да донесу закон о уређењу српске цркве у карловачкој митрополији. Сабор је приступио расправљању, али је државна власт успела да у свом интересу створи сукоб између народних представника и епископата, тако да коначно формулисан закон није могао бити донет на сабору. Илирска дворска депутација употребила је ту прилику, и на основу саборских расправа, привилегија и обичајног права српске цркве донела је збирку одредби и наредби према својим тенденцијама о реформи црквено-народног устројства митрополије карловачке. Царица Марија Терезија потврдила је ту збирку 27/9 1770. као Regulamentum privilegiorum или тзв. први регуламенат.

Та је збирка узбудила аустријске Србе, кад се су сазнали за њу, јер су многи закључци сабора били сасвим измењени и народне повластице тешко окрњене. Народно незадовољство присилило је државну власт, да повуче ту уредбу и архијерејском синоду поднесе на мишљење предлог за основу нове уредбе. Синод је учинио своје примедбе, али влада није усвојила те примедбе, већ је 2/1 1777. издала нови регуламенат, који је још већма узрујао Србе, тако да је и крв пала. Стога је укинуто министарство за српске послове и сви су Срби поново потчињени дворском ратном савету и угарској дворској канцеларији, а регуламенат повучен и уместо њега донесена је Деклараторија. Срби су били присиљени да приме тај закон, и ако су њиме биле знатно окрњене или сасвим поништене многе повластице и права српске цркве и народа под аустроугарском влашћу. Деклараторија је нормирала црквено-народни живот у карловачкој митрополији све до тзв. краљевског рескрипта од 1868, који је замијенио Деклараторију.

Види још

• Први илирски регуламент
• Други илирски регуламент

Извори

• Гавриловић, Владан (2005). Темишварски сабор и Илирска дворска канцеларија (1790—1792). Нови Сад: Платонеум. 
• Гавриловић, Славко (1986). „Срби у Угарској и Славонији од аустро-турског рата 1737-1739. до краја XVIII века”. Историја српског народа. 4 (1). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 195—216. 
• Gavrilović, Slavko; Petrović, Nikola (1972). Temišvarski sabor 1790. Sremski Karlovci: Arhiv Vojvodine. 
• Давидов, Динко (1994). Српске привилегије царског дома хабзбуршког. Нови Сад; Београд: Галерија Матице српске; Светови; Балканолошки институт. 
• Поповић, Душан Ј. (1959). Срби у Војводини. Књ. 2: Од Карловачког мира 1699 до Темишварског сабора 1790. Нови Сад: Матица српска. 
• Поповић, Душан Ј. (1963). Срби у Војводини. Књ. 3: Од Темишварског сабора 1790 до Благовештенског сабора 1861. Нови Сад: Матица српска. 
• Радонић, Јован; Костић, Мита (1954). Српске привилегије од 1690 до 1792. Београд: Научна књига. 
• Форишковић, Александар (1986). „Политички, правни и друштвени односи код Срба у Хабсбуршкој Монархији”. Историја српског народа. 4 (1). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 233—305.