Сексуална оријентација и родни идентитет у Уједињеним нацијама

Декларација Уједињених нација о сексуалној оријентацији и родном идентитету
  Потписници декларације

  Противници декларације

  Неутрални

Први документ који је предложен у Уједињеним нацијама а који се бавио сексуалном оријентацијом и родним идентитетом била је Декларација Уједињених нација о сексуалној оријентацији и родном идентитету, која је представљена 18. децембра, 2008. у Генералној скупштини Уједињених нација од стране Француске и Холандије и уз подршку Европске уније. Пошто документ није изгласан у Генералној скупштини предлагачи су га нудили на потписивање и годинама после тога ^{[тражи се извор]}, али документ још увек није прихваћен од већине земаља.

Јужноафричка Република је 17. јуна 2011. у Савету за људска права Уједињених нација предложила резолуцију којом ће се Високи комесар УН за људска права обавезати да направи извештај о положају ЛГБТ особа широм света. Ова резолуција је усвојена са 23 гласа за и 19 против, поставши прва резолуција неког тела УН која се бави сексуалном оријентацијом и родним идентитетом.

Декларација

Декларација, која је испрва била замишљена као резолуција, одмах је изазвала противљење Организације исламске конференције. До сада је мање од половине чланица, укупно 85 држава, потписало декларацију, 57 држава је изразило противљење декларацији, док се остале државе нису изјашњавале. Пошто ниједан документ није изгласан у Генералној скупштини УН, предлагачи су оба документа оставили отворенима за даље потписивање.

Декларација осуђује насиље, злостављање, дискриминацију, искључивање, стигматизацију и предрасуде засноване за сексуалној оријентацији и родном идентитету. Такође, осуђује убијање и тортуру, арбитрарно хапшење, ускраћивање економских, социјалних и културних права по истим основама.

Декларација је хваљена као напредак у људским правима и због разбијања табуа у вези са говором о ЛГБТ правима у Уједињеним нацијама. Опоненти су наводили да је декларација покушај да се легитимишу истополне заједнице и бракови, усвајање деце од стране истополних парова, а неки су ишли дотле да су говорили да ће њоме бити легализована педофилија и други „чинови који су за жаљење“^[1], и да укида право на религијско изражавање против хомосексуалног понашања.