Десанка Ћуић-Качар

Десанка Ћуић-Качар
Десанка Ћуић-Качар
Лични подаци
Датум рођења	1926.
Место рођења	Чујића Крчевина, Лика, Краљевина СХС

Десанка Ћуић-Качар је партизанска пјесникиња.

Рођена је 1926. године у селу Ћујића Крчевина, код Плитвичких језера у Лици. Већ у основној школи и на школским приредбама истиче се својим стиховима, пјесмама и пјевањем.

У мају 1942. године настаје позната пјесма На Кордуну гроб до гроба. Пјесма је изузетно добро прихваћена у народу, тако да се готово заборавило оригинално ауторство. Током рата пјесникиња је створила низ пјесама с темама борбе, народних хероја и властитих тешких искустава.

Активно је учествовала у Народноослободилачком рату. Лично судјелује у осигурању доласка и боравка Владимира Назора на Кордуну, у Топуском, приликом предсједавања ЗАВНОХ-ом.

Године 1944. је ухапшена и превезена у Београд, у полицијски затвор на Савској цести, те потом у логор. Партизани успијевају да је размијене.

Након рата предложена је за добијање Партизанске споменице 1941, али је комисија одбија^[1]

Многе њене пјесме изводе се у различитим верзијама широм земље, но због неријешеног питања ауторских права остају непотписане. Живјела је и радила у Загребу, Бјеловару и Босни, гдје је упознала супруга Бошка. Након задњег рата вратила се у своје родно село Чујића Крчевина, потпуно спаљено и напуштено током операције „Олуја“. Према последњим информацијама у опустошеном селу живи потпуно сама. Најављена биографија би требало да расвијетли неке непознате детаље из живота пјесникиње и помогне разрјешењу неспоразума око ауторства над њеним пјесмама.^[2]

Референце

^ „Иако сам 1926. годиште, била сам предложена за то највеће признање социјалистичке и равноправне Југославије, али одбијена сам у Београду. У комисији за додјелу сједјела су три генерала: Гошњак, Фрањо Туђман и још један, не морам га именовати." (Расла сам и стасала са револуцијом, Новости, 25. јул 2008, Загреб)
^ „Моји стихови су моја дјеца, пјевуше их и „Ладарице“ онако како је то углазбио Оскар Данон, нема ту рефрена, не понављају се стихови, губи се полетност. Не тражим много само да ми „Просвјетини“ пододбори увуку име и презиме уз моје стихове, бар „На Кордуну гроб до гроба“, да сазнају сви, да су моју мелодију извели Вијетнамци предсједнику Титу кад их је ишао посјетити 1971. године и тако подржао њихов дух у борби против Американаца. Тражити морам заштиту и од многих других извођача који су моју мелодију претворили у којекакве бојовнице и подстрек оним струјама против којих сам се борила. Да тако остварим свој завјет, да не умрем у анонимности... „ (Расла сам и стасала са револуцијом, Новости, 25. јул 2008, Загреб)

Спољашње везе

Памте сваки стих („Вечерње новости“, 13.12.2008)^{[мртва веза]}

[1] „Иако сам 1926. годиште, била сам предложена за то највеће признање социјалистичке и равноправне Југославије, али одбијена сам у Београду. У комисији за додјелу сједјела су три генерала: Гошњак, Фрањо Туђман и још један, не морам га именовати." (Расла сам и стасала са револуцијом, Новости, 25. јул 2008, Загреб)

[2] „Моји стихови су моја дјеца, пјевуше их и „Ладарице“ онако како је то углазбио Оскар Данон, нема ту рефрена, не понављају се стихови, губи се полетност. Не тражим много само да ми „Просвјетини“ пододбори увуку име и презиме уз моје стихове, бар „На Кордуну гроб до гроба“, да сазнају сви, да су моју мелодију извели Вијетнамци предсједнику Титу кад их је ишао посјетити 1971. године и тако подржао њихов дух у борби против Американаца. Тражити морам заштиту и од многих других извођача који су моју мелодију претворили у којекакве бојовнице и подстрек оним струјама против којих сам се борила. Да тако остварим свој завјет, да не умрем у анонимности... „ (Расла сам и стасала са револуцијом, Новости, 25. јул 2008, Загреб)

[1]

[2]