Диана Арбус

Диана Арбус
Датум рођења	(1923-03-14)14. март 1923.
Место рођења	Њујорк, САД
Датум смрти	26. јул 1971.(1971-07-26) (48 год.)
Место смрти	Њујорк, САД
Занимање	Фотограф
Супружник	Ален Арбус

Диана Арбус (diːˈæn ˈɑːrbəs/; 14. марта 1923 - 26. јула 1971) била је америчка фотографкиња. Арбус је радила на нормализацији маргинализованих група и нагласила важност правилног представљања свих људи. Радила је са широким спектром субјеката, укључујући; стриптизете, извођаче карневала, нудисте, патуљци, деца, мајке, парови, старији људи и породице средње класе.

Биографија

Рођена је као Диана Немеров (Диана Немеров), 14. марта 1923. у Њујорку, у имућној јеврејској породици која ју је потицала да постане сликарка. Међутим, након средње школе одустала је од сликарства зато што су јој говорили да је одлична у томе, а она је мислила “ако сам толико добра, није вредно труда.” У једном интервјуу касније је признала да јој се "породично богатство одувек чинило понижавајућим. Било је то као да сам принцеза у неком одвратном филму чија је радња смештена у некој трансилванијски опскурној средњоевропској земљи.”

У доби од 14 година заљубила се у пет година старијег Алена Арбуса, за којег се и удала четири године касније. Прву кћерку, Дун, добили су 1945. (која ће постати списатељица), а другу, Ејми, 1954. (која ће постати фотографкиња). За време Другог светског рата, Ален је радио као војни фотограф, а након рата су заједно отворили студио и започели каријеру комерцијалних фотографа, при чему је Ален фотографирао, а Диана радила као стилисткиња. Но, неколико година касније схватила је да жели бити уметница, док се Ален желио опробати као глумац.

Рад

Графит слике "Идентичне близнакиње".

Године 1956, Диана је напустила студио и три године касније растала се од Алена. Потражила је менторство фотографкиње Лизете Модел и почела радити за часописе попут Есквајера и Базара. Током ’60-их добила је две стипендије Гугенхајм и пребацила се с Никонове 35-милиметарске на Ролејфлеxову камеру с два објектива, која даје оштрије фотографије средњег формата по којима ће остати запамћена. Године 1967. имала је прву велику изложбу, насловљену New Documents, у МоМА-и коју је курирао Џон Шарковски.

Диана је једном приликом рекла:

„ Увек сам замишљала фотографију као нешто непристојно – то ми је била једна од најдражих ствари код ње, и када сам се тиме почела бавити, осећала сам се јако перверзно. ”

Њена метода укључивала је успостављање личне везе са субјектима, а желела је ухватити “простор између онога што људи јесу и онога што мисле да јесу.” За њу неки кажу да, с једне стране, показује или чак слави оно што ‘нормални’ гледаоац не примећује, док други пак кажу како њени субјекти привлаче пажњу управо зато што уносе немир у уметничко и друштвено поље “нормалних” људских субјеката.

Међу најпознатије њене фотографије убрајају се Младић с увијачима код куће на West 20th Street (1966.), Идентичне близнакиње (1967.), Млади патриота са заставом (1967.), Голи мушкарац као жена (1968.) и Јеврејски див код куће с родитељима у Бронксу (1970.).

О својим необичним субјектима је говорила:

„ Пуно сам фотографисала наказе. Била је то једна од првих ствари које сам фотографисала … Обожавала сам их… Не желим рећи да су ми најбољи пријатељи, али према њима сам осећала мешавину срама и дивљења… Већина људи иде кроз живот страхујући да ће доживети нешто трауматично. Наказе су рођене с траумом. Оне су већ прошле свој тест у животу. Оне су аристократе. ”

Занимали су је непознати људи, успостављала је комуникацију, одлазила у њихове домове, посећивала нудистичке кампове, циркусе, лутала градом, верујући како нико не би видио те ствари да их она није фотографисала.

Међутим, нису сви одобравали њен рад и методе – сматрали су фотографије узнемирујућим и одбојним, а њен приступ експлоататорским, без емпатије. Сузен Сонтег је у тексту America, Seen Through Photographs, Darkly те портрете назвала анти-хуманистичкима.

„ Арбус показује људе који су патетични, бедни, као и одбојни, али слике не побуђују осећаје саосећања … њен ракурс темељи се на дистанци, на привилегији. ”

Фотографкиња се, сматра Сузен, понаша попут неке врсте “супертуриста” који само посећује свет чудног и не покушава га сместити у контекст.

Сличан став дели феминисткиња Џерман Грир, која је и сама позирала за Арбус ’70-их.

„ Оно што се види на већини тих лица су благо чуђење и тиха љутња. Субјекти немају имена зато што Арбус није знала, нити је марила ко су… Редуковала их је на генеричке појаве према именима која је за њих одабрала: Јеврејски пар, Порториканска домаћица, Албино гутачица мачева. Моје искуство резултирало је фотографијом наслова Феминисткиња у хотелској соби. ”

Можда најгрубљи био је писац Нормал Мејлер, који је изјавио да је “дати камеру Диани Арбус исто што и дати ручну гранату детету”; међутим, неки кажу да је Мејлер то рекао зато што је био незадовољан тиме како га је Арбус приказала на фотографији – заваљеног у наслон, раскречених ногу.

За последњу серију коју је направила (постухумно насловљену Untitled), Арбус је добила допуштење да фотографише у институцији за ментално болесне у Њу Џерзију. Фотографије откривају отклон од њене пређашње технике: комбинујући непредвидивост флеша с дневним светлом те хватајући субјекте у покрету, Арбус је пригрлила случајност и мањак контроле. Бившем супругу Алену написала је да су фотографије “врло мутне и промењиве, али неке су предивне. Рекла је:"напокон оно што сам тражила, и чини се да сам открила сунчево светло, светло касног зимског поподнева.”

Међутим, Дианине депресивне епизоде и промене расположења постајале су све учесталије.

„ Стално идем горе и доле. Енергија, нека посебна врста енергије једноставно истиче из мене и немам самопоуздања чак ни за прећи улицу. ”

Смрт и наслеђе

После дугогодишње депресије, извршила је самоубиство - у јулу 1971, у доби од 48 година, прогутала је таблете барбитурата, легла у каду и пререзала вене.

Годину дана након самоубиства, Арбус је постала прва фотографкиња чији су радови изложени на Венецијанском бијеналу, а исте године одржана је и велика ретроспективна изложба у МоМА-и која је касније обишла целу САД и Канаду.

Њена млађа кћи Дун и пријатељ Марвин Израел уредили су књигу Diane Arbus: an Aperture Monograph која се данас сматра једном од најважнијих фото-књига у историји.

Спољашње везе

Документарац о њеном животу и делу