Драгиша Матејић
Драгиша Матејић | |
|---|---|
 Породична гробница Драгише Матејића у Аркадама на Новом гробљу у Београду | |
| Датум рођења | 29. јун 1879. |
| Место рођења | Топола |
| Датум смрти | 1948. |
| Место смрти | Београд |
Драгиша Матејић (29. јун 1879 — Београд, 9. март 1948) био је српски индустријалац и народни посланик.
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је од мајке Милице, рођене Павловић и оца Јована Животића, по занимању трговца из Тополе, који је променио презиме у Матејић. Имао је брата Алексу.[1] Основну школу је завршио у Тополи. Након Првог светског рата је био један од најбогатијих Београђана. Био је директор и први акционар Есконтне банке. Поседовао је индустријско—банкарски концерн, који се састојао, осим Есконтне банке, од Кланичког друштва, Фабрика коже „Бели орао”, рударског предузећа „Јерма-Габерник” а. д.[2] (Рудник „Јерма” и железница Суково—Ракита). Од 1925. је био власник хотела у Тополи, који је носио име по њему.[3]
Био је члан Управног одбора Народне банке Краљевине Југославије (март-јул 1930), Извршног комитета Банке (1931−1932), Београдске берзе, Привилегованог друштва за извот. Индустријске коморе и Општег осигуравајућег друштва Југославија. Био је председник Удружења извозника, велики добротвор Друштва за васпитање и заштиту деце, одборник Београдске општине.[2]
Био је члан Демократске странке и њен посланик.[2]
Одликован је Орденом Светог Саве III реда и Орденом белог орла IV реда, Златном медаљом за ревносну службу, Крстом милосрђа и другим.[2]
Након Марсељског атентата 1934. сви послови су му пропадали.[2] С обзиром да је Народна банка кредитирала предузећа и новчане заводе у којима је главну улогу имало исто лице, ова њена политика је била критикована на Зборовима акционара. Када је концерн запао у невоље и није могао да исплати камате по доспелим обавезама, стављена је хипотека на његову имовину.[4] Повериоци су с њим извршили поравнање, а Државна хипотекарна банка је преузела на себе сва индустријска предузећа, непокретности тих друштава, као и његову личну имовину.[2]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Швабић 2017, стр. 96.
- ^ а б в г д ђ Јовановић 2014, стр. 275.
- ^ Срећковић 2017, стр. 40.
- ^ Јерковић 2018, стр. 253.
Литература
[уреди | уреди извор]- Срећковић, Александар Б. (2017). „Слава и забава удружења тополских занатлија 1920. до 1941. год” (PDF). Тополски записи. Топола: Културни центар Топола. 6. ISSN 2217-9437. Архивирано из оригинала (PDF) 30. 04. 2019. г. Приступљено 17. 12. 2018.
- Швабић, Гаја (2017). „Недовршени мемоари” (PDF). Тополски записи. Топола: Културни центар Топола. 6. ISSN 2217-9437. Архивирано из оригинала (PDF) 30. 04. 2019. г. Приступљено 17. 12. 2018.
- Јовановић, Јелена (2014). Попов, Чедомир; Бешлин, Бранко, ур. Српски биографски речник, књига 6, Мар-Миш. Нови Сад: Матица српска. ISBN 978-86-7946-149-0.
- Јерковић, Соња Р. (2018). Народна банка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца/Југославије 1918-1931 - докторска дисертација. Београд: Филозофски факултет Универзитета у Београду.