Барска надбискупија
Барска надбискупија | |
---|---|
Катедрала Светог Петра у Бару | |
Основни подаци | |
Држава | Црна Гора |
Површина | око 10.000 km |
Седиште | Бар |
Датум оснивања | 11. или 12. вијек |
Поглавар | Рок Ђонлешај |
Верници | |
Број католика | 11,227 (2012) |
Проценат католика | 1.8% |
Барска надбискупија (лат. Archidioecesis Antibarensis) је католичка надбискупија са сједиштем у граду Бару, у данашњој Црној Гори.[1] Надлежни надбискуп је монсињор Рок Ђонлешај.[2]
Традиционалним датумом оснивања Барске надбискупије сматра се 1089. година, али то питање је у науци спорно.[3]
Предисторија
[уреди | уреди извор]Иако се појава раног хришћанства на источној обали Јадрана везује се за прве вијекове хришћанске историје, најранија поуздана свједочанства о успостављању црквеног поретка на подручју данашње Црне Горе потичу из позног античког периода. Тада се у најзначајнијим градовима провинције Превалитене развијају прве локалне епископије. Почевши од 535. године, све епископије у поменутој провинцији потпадале су под надлежност новоустановљене Архиепископије Прве Јустинијане (данашњи локалитет Царичин Град код Лебана у Србији). Тадашња Дукљанска епископија, која је посвједочена у изворима из 599. године, била је под врховном јурисдикцијом Римске цркве, али је у политичком смислу потпадала под власт Византијског царства, усљед чега су се на том подручју и током наредних вијекова укрштали утицаји западног и источног хришћанства.[4][5]
Историја
[уреди | уреди извор]Питање о тачном времену и начину оснивања римокатоличке надбискупије са сједиштем у Бару предмет је бројних расправа у домаћој и страној историографији. Разлике међу истраживачима проистичу првенствено из неслагања поводом питања о аутентичности извесних спорних исправа, које су датиране (стварно или фиктивно) у 11. или 12. вијек.[6][7]
Након темељитих дипломатичких анализа, већина истраживача је усвојила став да наводна повеља која се приписује папи Александру II, а која је датирана 18. мартом 1067. године, представља фалсификат из 13. вијека. Слична сагласност не постоји поводом спорне повеље која се приписује противпапи Клименту III, а која је датирана 8. јануаром 1089. године. Иако поједини истраживачи сматрају да је реч о аутентичном документу, новије анализе су показале да се вјероватно ради о фалсификату, који би такође настао током 13. вијека, а сачуван је само у веома позном препису из 16. вијека.[8][9]
У поменутим фалсификатима, барским надбискупима је приписивана надлежност над разним (стварним и фиктивним) бискупијама, ако што су: Дукљанска, Барска, Которска, Улцињска, Свачка, Скадарска, Дривастанска, Пулатска, Српска, Босанска и Травунска.[10]
Насупрот томе, у историјској стварности већег дијела 11. и 12. вијека, Бар је још увијек био сједиште обичне бискупије, која је потпадала под надлежност надбискупа из оближњег Дубровника.[11]
Међутим, већ у то вријеме постокала су разна спорна питања око црквене јурисдикције. Тако се на пиримјер у поузданим изворима из 1078. године помиње да је тадашњи римски папа Гргур VII предлагао да барски бискуп Петар дође у Рим ради рјешавања спорних црквених питања са Дубровником, а тим поводом је помињано и питање о додјељивању палијума.[12]
Први неспорни подаци о званичном признању Барске надбискупије од стране Рима потичу са краја 12. вијека, односно из времена владавине Вукана Немањића, који је као драљ Далмације и Дукље владао српским Приморјем. Ступивши у преговоре са римским папом Иноћентијем III, краљ Вукан је 1199. године успио да обезбеди званичну потврду постојања Барске надбискупије, чиме је означен почетак дуготрајних спорова са сусједним надбискупом из Дубровника.[13]
Не зна се сигурно када су барски надбискупи постали српски примаси. Утврђено је да се од 16. вијека несметано називају Serbiae primas (примас Србије) и totius regni Serviae primas (примас свег краљевства српског). На молбу дукљанско-барског надбискупа Милиновића, папа Лав XIII му је 7. марта 1902. изричито одобрио да се тим називом и даље служи.
Почетком 20. вијека, Дукљанско-барска надбискупија бројала је око 18.000 католичких душа, 18 жупа, 16 свештеника (7 свјетовних и 9 фрањеваца).
Питање статуса
[уреди | уреди извор]Иако у данашњој Црној Гори поред Барске надбискупије постоји и Которска бискупија, Ватикан још увек није решио питање о оснивању католичке метрополије за подручје Црне Горе, пошто домаћа Которска бискупија и даље потпада под надлежност стране Сплитско-макарске надбискупије, чији се центар налази у суседној Хрватској, а изостанак позитивних решења је последица одлуке црногорских државних власти (2011) да се Католичкој цркви призна потпуна самосталност по питању устројства локалних бискупија и надбискупија.[14]
Барски надбискупи
[уреди | уреди извор]Током историје, на положају барских надбискупа налазило се неколико истакнутих личности, међу којима су били: Андрија Змајевић (1671-1694) и Вицко Змајевић (1701—1713).
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Catholic Hierarchy: Archdiocese of Bar (Antivari)
- ^ Catholic Hierarchy: Archbishop Rok Đonlešaj
- ^ Митровић 2017, стр. 73-74.
- ^ Драгојловић 1989, стр. 211-226.
- ^ Dragojlović 1990, стр. 201-209.
- ^ Коматина 2016, стр. 132-144, 147.
- ^ Митровић 2017, стр. 47-83.
- ^ Коматина 2016, стр. 132-149, 221-226.
- ^ Митровић 2017, стр. 52, 65-73.
- ^ Коматина 2016, стр. 141.
- ^ Коматина 2016, стр. 142-149.
- ^ Митровић 2017, стр. 52-54, 62-65.
- ^ Коматина 2016, стр. 221-226.
- ^ Temeljni ugovor Crne Gore i Svete Stolice (2011)
Литература
[уреди | уреди извор]- Божић, Иван (1982). „Потискивање православља”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 278—288.
- Драгојловић, Драгољуб (1989). „Црквене прилике у Далмацији од разарања Салоне до обнове Сплитске надбискупије”. Balcanica. 20: 211—226.
- Dragojlović, Dragoljub (1990). „Dyrrachium et les Évéchés de Doclea jusqu'a la fondation de l'Archevéche de Bar”. Balcanica. 21: 201—209.
- Јевтић, Атанасије (1991). „О унијаћењу на територији Српске православне цркве” (PDF). Теолошки погледи. 24 (1-4): 131—146. Архивирано из оригинала (PDF) 01. 10. 2020. г. Приступљено 29. 01. 2019.
- Коматина, Ивана (2016). Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века. Београд: Историјски институт.
- Митровић, Катарина (2011). „Сукоб барског архиепископа и которског епископа око јурисдикције над католичким парохијама у средњовековној Србији”. Споменица академика Симе Ћирковића. Београд: Историјски институт. стр. 289—305.
- Митровић, Катарина (2014). „Култ светог арханђела Михаила међу бенедиктинцима на подручју Барске митрополије и Которске епископије: Oдраз друштвених и културних прилика (9-13. век)” (PDF). Култура: Часопис за теорију и социологију културе и културну политику. 143: 219—229.
- Mitrović, Katarina (2015). Benediktinci na području Barske nadbiskupije i Kotorske biskupije (9. stoljeće-1571). Cetinje: Ministarstvo kulture Crne Gore.
- Митровић, Катарина (2017). „Краљевство од искона: Барска (архи)епископија и Дукља”. Српска краљевства у средњем веку. Краљево: Град Краљево. стр. 47—83.
- Митровић, Катарина (2019). „Барска (архи)епископија у држави Бодинових наследника”. Црквене студије. 16 (2): 477—499.
- Митровић, Катарина (2019). „Помени бенедиктинских опатија на подручју Барске архиепископије у Латеранским регистрима папе Иноћентија VII (1404-1406)”. Београдски историјски гласник. 10: 59—76.
- Митровић, Катарина (2021). „Барска архиепископија у Латеранским регистрима папе Иноћентија VII (1404-1406)”. Између Подунавља и Средоземља. Ниш: Центар за црквене студије. стр. 241—262.
- Радонић, Јован (1950). Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века. Београд: Научна књига.
- Ћирковић, Сима (2000). „Archiepiscopus Craynensis”. Историјски записи. 73 (1-2): 47—54.