Душан Ђукић
| примаријус др Душан Ђукић | |
|---|---|
 Примаријус др Душан Ђукић држи говор на парастосу генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу у цркви Светог Саве на Врачару (17. јул 2017) | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1931. |
| Место рођења | Београд, Краљевина Југославија |
| Датум смрти | 2020. (88/89 год.) |
| Место смрти | Београд, Србија |
| Породица | |
| Рођаци | Светомир Ђукић (отац) |
| Војна каријера | |
| Војска |  Југословенска војска у отаџбини |
| Учешће у ратовима | Други светски рат |
Душан Ђукић (Београд, 1931 – Београд, 2020) био је српски и југословенски хирург и примаријус. Био је син дивизијског генерала Светомира Ђукића, са којим је током Другог светског рата био припадник Југословенске војске у Отаџбини, а касније је био председник Удружења припадника Југословенске војске у Отаџбини 1941-1945.
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је 1931. године у Београду. Његов отац Светомир Ђукић је био дивизијски генерал Југословенске војске, вођу прве олимпијске селекције Краљевине Србије на Петим летњим олимпијским играма које су одржане у Стокхолму 1912. године, где је изабран за члана Међународног олимпијског комитета.
Крајем 1942. године, отац Светомир напушта кућу на Вождовцу и одлази на расположење Врховној команди Југословенске војске у Отаџбини. Гестапо због тога ставља породицу у кућни притвор и врши претрес, али их убрзо пуштају, те се и они од 19. децембра 1944. године придружују Светомиру и ступају у редове Југословенске војске у Отаџбини. Душанова сестра Татјана се удала за мајора Милана Стојановића Цигу, који је био ађутант генерала Драгољуба Драже Михаиловића, те им је он био и венчани кум.[1]
Душанов млађи брат Константин Ђукић је раније због повреде одлучио да се придружи љотићевцима и крене према Словенији, рачунајући на сигурнији пролаз. Међутим, воз у којем су се налазили су зауставиле усташе и побиле их у децембру 1944. године.[2]
Читава породица је учествовала у Босанског голготи. Генерал Ђукић се растао са породицом 16. априла 1945. године, када је по задатку генерала Михаиловића отишао у Загреб, како би покушао да обезбеди несметан пролаз снага ЈВуО кроз НДХ, али без успеха. Затим је емигрирао и најпре одлази у логор Еболи, а потом у Дуизбург. Душан је са породицом остао уз генерала Михаиловића до 6. маја 1945. године, када их је он послао према Србији уочи битке на Зеленгори.[2] Кретали су се по Босни до августа 1945. године, а тада су их заробили припадници ОЗНЕ и одвели у Београд. Били су затворени у седишту ОЗНЕ на Обилићевом венцу и постепено пуштани, а Душана Ђукића је саслушавао лично Слободан Пенезић Крцун.
Породица је трпела прогон нових комунистичких власти, тако што им је одузета покретна и непокретна имовина, а вршени су и стални претреси у којима су одузета чак и одликовања генерала Ђукића. Услед тешке материјалне ситуације, мајка је морала да ради за пола хлеба дневно, Душан је радио као зидар, а сестра Татјана као дактилограф.
Након студија медицине, Душан је добио лекарску службу у Пожеги. Тамо је упознао Милета Нинчића, начелника полиције, који је након одређеног времена успео да му прибави пасош, како би отпутовао у иностранство и посетио оца. Раније му је захтев за пасош неколико пута одбио лично Светислав Стефановић Ћећа.
У пензионерским данима, Душан Ђукић је био председник Удружења припадника Југословенске војске у Отаџбини 1941-1945, које је било једно од иницијатора процеса рехабилитације генерала Михаиловића.
Сахрањен је 3. октобра 2020. године на Централном гробљу у Београду. Иза њега су остали кћерка Јасна и унука Ивана.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Porodica traži rehabilitaciju Svetomira Đukića”. Večernje novosti. 30. 03. 2012.
- ^ а б „Naciste potukli, a između sebe ratuju”. Večernje novosti. 19. 04. 2015.
