Душан Богдановић (политичар)
| Душан Богдановић | |
|---|---|
 Душан Богдановић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 20. октобар 1885. |
| Место рођења | Вребац, код Госпића, Аустроугарска |
| Датум смрти | 7. септембар 1944. (58 год.) |
| Место смрти | Јеврејско гробље, Београд, Србија |
| Држављанство | Србин |
| Религија | Православље |
| Професија | Политичар Публициста |
| Породица | |
| Деца | Љубомир Богдановић |
| Политичка каријера | |
| Политичка странка | Југословенска републиканска странка Земљорадничка странка Народна сељачка странка |
Душан Богдановић (Вребац, код Госпића, 20. октобар 1885 — Jеврејско гробље, 7. септембар 1944) био је српски и југословенски публициста и политичар и по одређеним казивањима учесника НОБ-а, човек, који је био предвиђен за првог председника Србије.[1] Током Другог светског рата достигао је врхунац политичког деловања и био један од главних антифашиста и вођа Народноослободилачког покрета у окупираној Србији. Душанов политички саборац др Драгољуб Јовановић писао је о његовој непоколебљивој оданости идеалима, Русији и Републици, којих се није одрекао ни на самом крају пред стрељачким водом месеца септембра 1944. године.[2]
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је 20. октобра 1885. године у селу Вребац, код Госпића. Након завршене основне школе у родном селу, школовање наставља у гимназијама у Госпићу и Карловцу. Студије филозофије уписује у Загребу и почиње са политичким деловањем. Био је председник Српског певачког друштва Балкан, са којим је 1905. гостовао у Краљевини Србији. У то време је, под псеудонимом Подвелебићанин, слао дописе листу Србобран, органу српско-хрватске коалиције. Због учествовања у демонстрацијама против аустроугарских власти бива избачен са факултета те студије наставља широм Европе у Бечу, Прагу, Лозани, Берлину и у Лајпцигу где се обрео као стипендиста Владе Краљевине Србије. Боравећи на страним универзитетима усавршио је знање немачког, француског, енглеског и италијанског језика.[3]
Године 1914, непосредно пре објаве рата последњим возом се преко Немачке пребацио у Русију и преко Румуније прешао у Београд. По доласку се одмах пријавио у добровољце и учествовао у борбама на Дрини.[4] Са војском и народом прелази Албанију и стиже на острво Крф где је уређивао један војни лист. Након молбе шефа српске војне мисије Милана Прибићевића (рођеног брата Светозара Прибићевића) упућене српској влади, марта месеца 1917. године, Душан одлази преко Швајцарске у САД, где је постављен на функцију Милановог заменика. Душан, Милан и гуслар Петар Перуновић Перун су водили пропаганду у корист Краљевине Србије и радили на прикупљању југословенских исељеника који су били вољни да се боре као добровољци на Солунском фронту.[5] Поред функције заменика шефа војне мисије, Душан је био и члан Југословенског народног већа, органа које је било представник југословенског покрета у САД-у.[3]
По повратку у Југославију, 1919. године радио је у Министарству аграрне реформе, а затим се посветио публицистици и превођењу. Превео је Черчилове књиге „Светски рат”.
У политичком смислу био је најпре републиканац, а затим је прешао у Земљорадничку странку, где је припадао је левом крилу странке. Одвојио се од земљорадничке странке заједно са др Драгољубом Јовановићем и после оснивања Народне сељачке странке, 1940. године, постао потпредседник и члан њеног Главног одбора и Извршног одбора.
Уочи Другог светског рата, преко њега је Комунистичка партија Југославије (КПЈ) одржавала контакт са овом странком, а током окупације био је веза између КПЈ и припадника Народне сељачке странке. Био је активан поборник Народноослободилачког покрета и борбе против окупатора. Заједно са Драгомиром Милосављевићем, чланом НСС из Банатског Брестовца, и са Пером Павковим, власником кафане Код Пере Сремца из Крњаче, руководио је допремање хране за бањичке логораше и партизанске јединице у Срему. Храна је сакупљана из села у околини Панчева и Панчевачког Рита све до његовог хапшења.[1]
У јесен 1943. године позван је да пређе на ослобођену територију, у вези формирања Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), али је ухапшен у ноћи између 19. и 20. октобра 1943. године од стране специјалне полиције.[6] До његовог хапшења је дошло након октобарске провале, почетком октобра 1943, када су ухапшени Вера Милетић и Василије Буха, који су одали велики број чланова партије и симпатизера НОП-а.[7]
По хапшењу је био одведен у затвор у Ђушиној улици, а након шест месеци проведених у самици пребачен у Бањички логор. Стрељан је 7. септембра 1944. на Јеврејском гробљу у Београду, а сахрањен је у Алеји стрељаних родољуба 1941—1944. на Новом гробљу.
Све време боравка у затвору у Ђушиној улици и Бањичком логору, држао се храбро, достојанствено и разборито. Имао је храбрости да отворено каже Бошку Бећаревићу да се свео на улогу бедног фашистичког слуге, а пред стрељање је заједно са још неколико затвореника добациовао управнику логора Светозару Вујковићу и агенту Радану Грујичићу, да ће их ускоро стићи заслужена казна од народа. Непосредно по послатој поруци, био је избоден камама од стране стражара, а након тога стрељан.[8]
У својој изјави о учествовању у НОБ-у, Пера Павков је изнео тврдњу да је Душан Богдановић од самог почетка рата био предвиђен за председника Србије, као и да је то у свом говору потврдио Душанов саборац др Синиша Станковић. Председник Президијума Народне скупштине Србије је у свом говору приликом ослобођења Београда изјавио да то место није требало да припадне њему, већ Душану Богдановићу.[1]
Једна улица у Београду, на Врачару, је до 2004. године носила назив Душана Богдановића, када је преименована у Улицу Патријарха Гаврила.
Породица[уреди | уреди извор]
Душанов рођени брат био је секретар и шеф кабинета министра унутрашњих послова Сетозара Прибићевића, адвокат и дугогодишњи народни посланик Народне радикалне странке (ЈРЗ) Иса Богдановић. Душанов син био је југословенски глумац и члан ЈДП-а Љубомир Богдановић, а унук глумац и режисер Срђан Клечак.[3]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в Rakezić, Saša (2022). Priče iz Drugog rata. Muzej Jugoslavije. стр. 98—99.
- ^ Јовановић, Драгољуб (2008). Медаљони. Књига 3. Београд: Службени гласник. стр. 368—369.
- ^ а б в Његомир, Јован (1991). Вребац, Завође и Павловац. Корени вековног трајања. Београд: Месне заједнице Вребац и Павловац. стр. 429—436.
- ^ Марјановић, Ј (1964). Београд. Београд. стр. 93—94.
- ^ Мицић, Милан (2014). Српско добровољачко питање у Великом рату (1914-1918). Београд: Радио-телевизија Србије. стр. 162—166.
- ^ Павловић, Д (1998). Знамените личности на улицама Београда. Београд: „Народна књига”, Београд и „Алфа”. стр. 60.
- ^ Тасић, Н (1995). Историја Београда. Београд. стр. 446.
- ^ Begović, S (1989). Logor Banjica 1941-1944, 2. knjiga. Beograd. стр. 150—151.
Литература[уреди | уреди извор]
- Мала енциклопедија Просвета. Београд 1959. година.
- Павловић Д, Знамените личности на улицама Београда, Београд 1998.
- Марјановић Ј, Београд, Београд 1964.
- Тасић Н. и др, Историја Београда, Београд 1995.
- Begović S, Logor Banjica 1941-1944, 2. knjiga, Beograd 1989.
