Душан Богдановић (политичар)
| Душан Богдановић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 20. октобар 1885. |
| Место рођења | Вребац, код Госпића, Аустроугарска |
| Датум смрти | 7. септембар 1944. (58 год.) |
| Место смрти | Јеврејско гробље, Београд, Србија |
| Држављанство | Србин |
| Религија | Православље |
| Професија | Политичар Публициста |
| Политичка каријера | |
| Политичка странка | Југословенска републиканска странка Земљорадничка странка Народна сељачка странка |
Душан Богдановић (Вребац, код Госпића, 20. октобар 1885 — Jеврејско гробље, 7. септембар 1944) био је српски и југословенски публициста и политичар.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је 20. октобра 1885. године у селу Вребац, код Госпића. Након завршене основне школе у родном селу, школовање наставља у гимназијама у Госпићу и Карловцу. Студије филозофије уписује у Загребу, а студирао је и у Лајпцигу.
Био је дописник листа „Србобран”, органа српско-хрватске коалиције. Године 1914, непосредно пре објаве рата последњим возом се преко Немачке пребацио у Русију и преко Румуније прешао у Београд. По доласку се одмах пријавио у добровољце.[1] Године 1915. је отишао у Швајцарску, а затим САД, где је постављен на функцију заменика шефа српске војне мисије Милана Прибићевића (рођеног брата Светозара Прибићевића). Душан, Милан и гуслар Петар Перуновић Перун су водили пропаганду у корист Краљевине Србије и радили на прикупљању југословенских исељеника који су били вољни да се боре као добровољци на Солунском фронту.
По повратку у Југославију, 1919. године радио је у Министарству аграрне реформе, а затим се посветио публицистици и превођењу. Превео је Черчилове књиге „Светски рат”.
У политичком смислу био је најпре републиканац, а затим је прешао у Земљорадничку странку, где је припадао је левом крилу странке. Одвојио се од земљорадничке странке заједно са др Драгољубом Јовановићем и после оснивања Народне сељачке странке, 1940. године, постао потпредседник и члан њеног Главног одбора и Извршног одбора.
Уочи Другог светског рата, преко њега је Комунистичка партија Југославије (КПЈ) одржавала контакт са овом странком, а после окупације био веза између КПЈ и припадника Народне сељачке странке. Био је активан поборник Народноослободилачког покрета и борбе против окупатора. У јесен 1943. године позван је да пређе на ослобођену територију, у вези формирања Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), али је ухапшен 20. октобра 1943. године од стране специјалне полиције.[2] До његовог хапшења је дошло након октобарске провале, почетком октобра 1943, када су ухапшени Вера Милетић и Василије Буха, који су одали велики број чланова партије и симпатизера НОП-а.[3]
По хапшењу је био одведен у затвор у Ђушиној улици, а након шест месеци проведених у самици пребачен у Бањички логор. Стрељан је 7. септембра 1944. на Јеврејском гробљу у Београду, а сахрањен је у Алеји стрељаних родољуба 1941—1944. на Новом гробљу.
Све време боравка у затвору у Ђушиној улици и Бањичком логору, држао се храбро, достојанствено и разборито. Имао је храбрости да отворено каже Бошку Бећаревићу да се свео на улогу бедног фашистичког слуге, а пред стрељање је заједно са још неколико затвореника добациовао управнику логора Светозару Вујковићу и агенту Радану Грујичићу, да ће их ускоро стићи заслужена казна од народа. Непосредно по послатој поруци, био је избоден камама од стране стражара, а након тога стрељан.[4]
Једна улица у Београду, на Врачару, је до 2004. године носила назив Душана Богдановића, када је преименована у Улицу Патријарха Гаврила.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Марјановић, Ј (1964). Београд. Београд. стр. 93—94.
- ^ Павловић, Д (1998). Знамените личности на улицама Београда. Београд: „Народна књига”, Београд и „Алфа”. стр. 60.
- ^ Тасић, Н (1995). Историја Београда. Београд. стр. 446.
- ^ Begović, S (1989). Logor Banjica 1941-1944, 2. knjiga. Beograd. стр. 150—151.
Литература[уреди | уреди извор]
- Мала енциклопедија Просвета. Београд 1959. година.
- Павловић Д, Знамените личности на улицама Београда, Београд 1998.
- Марјановић Ј, Београд, Београд 1964.
- Тасић Н. и др, Историја Београда, Београд 1995.
- Begović S, Logor Banjica 1941-1944, 2. knjiga, Beograd 1989.
