Пређи на садржај

Едо Михевц

С Википедије, слободне енциклопедије
Едо Михевц
Лични подаци
Датум рођења(1911-07-08)8. јул 1911.
Место рођењаТрст, Аустроугарска
Датум смрти4. јун 1985.(1985-06-04) (73 год.)
Место смртиИзола, СФР Југославија

Едо Михевц (рођен као Едуардо Адолфо Корадини[1]; Трст, 8. јул 1911 — Изола, 4. јун 1985) је био словеначки архитекта и учесник Народноослободилачке борбе.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 1911. године у Трсту. Године 1931, завршио је гимназију у Љубљани и након тога уписао архитектуру на Техничком факултету, где је дипломирао 1936. године[2]. Године 1932, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Између 1937. и 1940, учествовао је у неколико архитектонских пројеката.

Након окупације Југославије 1941, придружио се Народноослободилачком покрету. Био је члан Главног штаба НОВ Словеније и командант Четврте словеначке бригаде „Матија Губец“.

Након завршетка рата, од маја до новембра 1945, био је југословенскли опуномоћеник за Трст и Јулијску крајину и шеф републичког кабинета министра за индустрију и рударство.

Новембра 1945, постао је ванредни професор на Катедри за архитектуру Техничког факултета у Љубљани. Године 1949, заједно с Мирославом Грегоричем, освојио је прву награду за изградњу индсутријског комплекса „Литострој“, при чему је пројектовао и радничко насеље на Литостројском путу. Године 1958, постао је редовни професор на Универзитету. Године 1969, освојио је Прешернову награду за архитектонско-урбанистичко остварење комплекса Луција код Порторожа. Отишао је у пензију 1981. године и преселио се из Љубљане у Порторож, где је и умро 1985. године.

Његов син је словеначки композитор Марко Михевц.

Архитектонска дела

[уреди | уреди извор]
  • Гробница народних хероја у Љубљани, 1949.
  • „Козолец“, Словеначка (Титова) цеста, Љубљана 1955-1957.
  • Пословна зграда синдиката и супермаркет, Љубљана 1961.
  • „Металка“, Љубљана 1959-1961.
  • пословна зграда СЦТ и Агротехника, Љубљана 1964.
  • пословна зграда Автотехна, Љубљана 1966.
  • Пословна зграда На тргу, Љубљана 1972.
  • Холидеј Ин, Љубљана 1978-1980.
  • Словеначки културни дом, Трст 1964.[2]

Одликовања

[уреди | уреди извор]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Vesna Teržan, "Edo Mihevc - Prvi arhitekt slovenskega modernizma?", Pogledi, 14. september 2011, s. 8, 9.
  2. ^ а б Драго Здунић, ур. Револуционарно кипарство. „Спектар“, Загреб 1977. година, VIII-IX стр.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Едо_Михевц&oldid=28576654”