Еозинофилни езофагитис

Еозинофилни езофагитис
Еозинофилни езофагитис
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалност	Гастроентерологија
МКБ-10	K20.0
МКБ-9-CM	530.13
eMedicine	article/1610470
MeSH	D057765
	[уреди на Википодацима]

Еозинофилни езофагитис ЕоЕ, један је од најчешћих и најбоље разјашњених еозинофилних гастроинтестиналних поремећаја (болести),^[а] који се карактерише симптомима дисфункције једњака, хроничном запаљењском реакцијом и еозинофилном инфилтрацијом слузокоже једњака, без знакова некога другог потенцијалног узрока еозинофилије.^[1] Еозинофили су потентне ћелије имунског система које значајно доприносе одржавању хомеостазе цревне (интестиналне баријере, и патогенези неких поремећаја дигестивног систему што су показала и бројна досадашња истраживања.

Историја

Еозинофилни езофагитис први пут је описан пре 30 година код болесника са дисфагијом и значајном езофагеалном инфилтрацијом еозинофилима. Деценију уназад овај облик езофагитиса све више је изазвао пажњу медицинске и научне заједнице, пре свега због евидентног непрестаног пораст инциденце и преваленције болести у 21. веку

Први консензус о дијагностици и терапији еозинофилног езофагитиса објављен је 2007. године, након што је пре тога установљено да је постојала значајна варијабилност дефинисања ЕоЕ у литератури.^[2] Након доношења консензуса постигнута је боља, мада не и потпуна уједначеност дефиниције овог поремећаја. Према овом консензусу ЕоЕ је клиничко-патолошко стање, што значи да су за дијагнозу болести потребни истовремено и клинички и хистолошки критеријуми. Овим консензусом постављена су три специфична критеријума које је траба да поседује болесник за дијагнозу ЕоЕ:

1. Симптоми дисфункције једњака — који могу бити дисфагија, импакција хране, горушица, бол у грудима, регургитација.

2. Најмање 15 еозинофила/ввп ^[б] — у барем једном биопсијом узетом узорку слузокоже једњака.

3. Искључење гастроезофагеални рефлуксне болести — као узрока езофагеалне еозинофилије било изостанком одговора на терапију високим дозама ИПП-а или негативним налазом пХ-вредности.^[2]

Како би се сва сазнања прикупљена у другој деценији 21. века узела у обзир, 2011. године донет је нови консензус према којем је ЕоЕ дефинисан као хронични поремећај једњака посредован имуним антигеном са клинички карактеристичним симптомима дисфункције једњака и хистолошки предоминантном еозинофилном запаљењском инфилтрацијом.^[3] Како би се поставила дијагноза ЕоЕ, по овом консензусу болесник за дијагнозу ЕоЕ треба да испољи:

1. Симптоми дисфункције једњака

2. Максимални број еозинофила — koji je > 15 еос/ввп, са неколико изузетака

3. Еозинофилију која је ограничена на једњак и искqучује друге потенцијалне узрока еозинофилне инфилтрације једњака укључујући ППИ-РЕЕ.

Нове смернице посебно су истакле ограничења везана за искључивање ГЕРБ-а у свим случајевима, и доноси одређену флексибилност у хистолошкој интерпретацији и препознају ППИ-РЕЕ као новог ентитет

Епидемиологија

Преваленција ЕоЕ варира, ли се може закључити из бројних извора да у општој популацији он износи 0,2-4 / 1.000 асимптоматских пацијената. Код болесника након ендоскопију болест је евидентирана у 5-6% случајева.

Сматра се да преваленција у општој популацији износи 43 и 52 / 100.000.

Етиологија

Ради се о имуни посредованом поремећају у коме храна или неки други алергени доводе до имуни реакције у организму посредоване Th2 -ћелијама Кључни цитокини као што су IL-4, IL-5, IL-13 стимулишу продукцију еотаксина-3 у слузокожи једњака. Еотаксин-3 је снажан хемокин који ангажује еозинофиле у слузокожи једњака.

Тако актвирани еозинофили луче проинфламаторне и профибротичке медијаторе који узрокују локално ткивно оштећење и привлаче друге упалне ћелије (мастоците и фибробласте) појачавајући упални одговор који доводи до ремоделовања једњака. Овај процес доказана је код интеракције фактора окружења са генском преосетљивошћу на мишевима и код болесника са ЕоЕ.

Клиничка слика

Симптоми и знаци који доминирају клиничком сликом дисфункције једњака у ЕоЕ могу бити:

Бол у епигастријуму (чашици),
Горушица
Дисфагија, која се јавља у 25-100% болесника.^[4]^[5]
Акутна импакција хране која је манифестна кот готово 50% болесника са ЕоЕ.^[6]
Неспецифични симптоми код деца, одбијање (интолеранција хране), повраћање (регургитација хране) и застој у расту.

Код око 33% болесника клиничка слика ЕоЕ може бити без икаквих симптома.

Дијагноза

Ендоскопија

Ендоскопски знаци болести, код ЕоЕ нису строго специфични, и могу се јавити засебно или у комбинацији:^[7]

вертикалне линије,
линеарно набирање слузокоже,
концентрични прстенови слузокоже,
сужен лумен једњака,
бели плакови или ексудат по слузокожии,
истањена слузокожа која је склона расцепима при пролазу ендоскопа

У 7-10% случајева ендоскопски налаз једњака може бити неупадљив,^[7] и зато се препоручује биопсије слузокоже једњака у свим болесника са сумњом на ЕоЕ без обзира на њен ендоскопски изглед. Међутим због мрљасте расподеле еозинофила по слузокожи једњака, као и чињенице да се у дисталном делу једњака под утицајем рефлукса киселине може наћи еозинофилна инфилтрација, потребно је узорковати биопсијски материјал најмање 2-4 пута из дисталног дела једњака и 2-4 пута из проксималног дела једњака.^[8] Тиме се повећава вероватноћа тачне дијагнозе болести.

Терапија

Примарни циљ лечења ЕоЕ био би повлачење свих симптома и реализација потпуног хистолошког одговора. Међутим како у клиничкој пракси то није увек могуће,током лечењем ових болесника очекује се бар делимични клинички одговор уз смањење инфилтрације еозинофилима и минималних нежељених последица примењене терапије.

Подаци засновани на студијама спроведеним у прве две деценије 21. века недвосмислено подржавају три приступа збрињавању ЕоЕ: медикаментна терапија, дијетална исхрана и ендоскопска дилатација.^[3]

Медикаментна терапија

Топички кортикостероиди чине основу у лечењу ЕоЕ.^[в] Највише се примењују инхалационим препарати намењеним за лечење болесника са астмом, међутим код болесника са ЕоЕ ове је препарате потребно прогутати, а не инхалирати. Топички кортикостероиди се добро толеришу, али још нема поузданих студија о потенцијалним дуготрајним учинцима стероида код ЕоЕ. Након прекида терапије топичким кортикостероидима код већине болесника долази до поновне појаве симптома,^[9] па се поставља питање терапије одржавања достигнутог нивоа лечења код ових болесника.

Системски кортикостероиди примењују се као друга линија терапије, код болесника са тешким и рефракторним симптомима.

Дијетална исхрана

У терапији ЕоЕ постоје три приступа дијетотерапији:

Елементарна дијета, чија је примена непрактична, скупа и нарушава квалитет живота
Емпиријска дијета, која се заснива на елиминацији ових шест састојака хране — јаја, млеко, житарице, соја, коштичаво воће и морски плодови.
Циљана дијета, у којој су уклоњени састојци који су алергијским тестирањем доказани као шкодљиви.^[3]

Ендоскопска дилатација

Ендоскопска дилатација једњака једна је од ефикаснијих метода лечења болесника са стриктурама или сужењем лумена једњака. Зато је она подржана од струке и данас је једна од главних процедура у терапији ЕоЕ.^[3]

Дилатација се препоручује у случајевима неуспеха медикаментне и дијеталне исхране или код могућих компликација.^[10] У том циљу предложени су бројни дијагностички и терапијски алгоритам дилатације код ЕоЕ.^[11]

Напомене

^ Еозинофилне гастроинтестиналне болести (ЕГИБ) су хетерогени скуп клиничких поремећаја у дигестивном систему.
^ ввп — микроскопско видно поље великог повећања
^ Топички кортикостероиди припадају једној од најчешће прописиваних група лекова у медицини у којој су присутни су већ 60 година. Имају веома широку примену захваљујући значајној способности брзог смањења запаљењског одговора.

Извори

^ BLANCHARD, C; WANG, N; ROTHENBERG, M (2006). „Eosinophilic esophagitis: Pathogenesis, genetics, and therapy”. Journal of Allergy and Clinical Immunology. 118 (5): 1054—1059. ISSN 0091-6749. doi:10.1016/j.jaci.2006.07.038.
^ ^а ^б Furuta GT, Liacouras CA, Collins MH et all. (2007). „Eosinophilic esophagitis in children and adults: a systematic review and consensus recommendations for diagnosis and treatment”. Gastroenterology. 133 (4): 1342—63. PMID 17919504. doi:10.1053/j.gastro.2007.08.017.
^ ^а ^б ^в ^г Liacouras, C. A.; et al. (2011). „Eosinophilic esophagitis: Updated consensus recommendations for children and adults”. J Allergy Clin Immunol. 128 (1): 3—20. PMID 21477849. doi:10.1016/j.jaci.2011.02.040. .e6
^ LIACOURAS CA, SPERGEL JM, RUCHELLI E i sur. (2005). „Eosinophilic esophagitis: a 10-year experience in 381 children”. Clin Gastroenterol Hepatol. 3 (12): 1198—206. PMID 16361045. doi:10.1016/S1542-3565(05)00885-2. .
^ DELLON ES, GIBBS WB, FRITCHIE KJ i sur. (2009). „Clinical, endoscopic, and histologic findings distinguish eosinophilic esophagitis from gastroesophageal reflux disease.”. Clin Gastroenterol Hepatol. 7 (12): 1305—13. PMC 2789852 . PMID 19733260. doi:10.1016/j.cgh.2009.08.030. .
^ DESAI TK, STECEVIC V, CHANG CH, GOLDSTEIN NS, BADIZADEGAN K, FURUTA GT. (2005). „Association of eosinophilic inflammation with esophageal food impaction in adults.”. Gastrointest Endosc. 61 (7): 795—801. PMID 15933677. doi:10.1016/S0016-5107(05)00313-5. .
^ ^а ^б Dellon ES, Aderoju A, Woosley JT, Sandler RS, Shaneen NJ. (2007). „Variability in diagnostic criteria for eosinophilic esophagitis: A systematic review.”. Am J Gastroenterol. 102 (10): 2300—13. PMID 17617209. S2CID 24825068. doi:10.1111/j.1572-0241.2007.01396.x.
^ Liacouras, C. A.; et al. (2011). „Eosinophilic esophagitis: Updated consensus recommendations for children and adults”. J Allergy Clin Immunol. 128 (1): 3—20. PMID 21477849. doi:10.1016/j.jaci.2011.02.040.
^ Helou EF, Simonson J, Arora AS. (2008). „3-Yr-Follow-Up of Topical Corticosteroid Treatment for Eosinophilic Esophagitis in Adults.”. Am J Gastroenterol. 103 (9): 2184—93. PMID 18637093. S2CID 23495492. doi:10.1111/j.1572-0241.2008.01989.x. .
^ Cohen MS, Kaufman AB, Palazzo JP, Nevin D, Dimariono AJ, Jr., Cohen S. (2007). „An audit of endoscopic complications in adult eosinophilic esophagitis.”. Clin Gastroenterol Hepatol. 5 (10): 1149—53. PMID 17683993. doi:10.1016/j.cgh.2007.05.017. .
^ Dellon, Evan S. (2012). „Diagnosis and Management of Eosinophilic Esophagitis”. Clinical Gastroenterology and Hepatology. 10 (10): 1066—1078. ISSN 1542-3565. doi:10.1016/j.cgh.2012.06.003.

Литература

Liacouras CA, Wenner WJ, Brown K, Ruchelli E. (1998). „Primarna eozinofilni ezofagitis u djece: uspješno liječenje oralnim kortikosteroidima.”. J Pediatr Gastroenterol Nutr. 26 (4): 380—5. PMID 9552132. doi:10.1097/00005176-199804000-00004. .
Liacouras CA „Eozinofilni ezofagitis u djece i odraslih”. J Pediatr Gastroenterol Nutr. 2003. studeni-prosinac; 37 Suppl 1: S23-8.
Lim J, Gupta S, J Fitzgerald, Cro.e J, Pfe.erkorn M, Molleston J. „White mrlje u jednjaka sluznica (WSEM): istina endoskopski manifestacija teške eozinofilni ezofagitisa (EE) u djece [sažetak].”. J Pediatr Gastroenterol Nutr. 33: 411. 2001. .
Markowitz JE, Spergel JM, Ruchelli E, Liacouras CA. „Elemental dijeta je efektivni tretman za eozinofilni ezofagitis u djece i adolescenata.”. Jesam J Gastroenterol.
Fock KM, Poh CH. „Gastroesophageal reflux disease”. J Gastroenterol. 2010. Jun 29.
Gallup Organization. Heartburn Across America: A Gallup Organization National Survey. Princeton, NJ: Gallup Org. 1988.
Richter, Joel E. (1992-03-19). „Surgery for Reflux Disease — Reflections of a Gastroenterologist”. New England Journal of Medicine. 326 (12): 825—7. PMID 1538728. doi:10.1056/NEJM199203193261209. .
Bello, Brian; Zoccali, Marco; Gullo, Roberto; Allaix, Marco E.; Herbella, Fernando A.; Gasparaitis, Arunas; Patti, Marco G. (јануар 2013). „Gastroesophageal Reflux Disease and Antireflux Surgery—What is the Proper Preoperative Work-up?”. J Gastrointest Surg. 17 (1): 14—20. PMID 23090280. S2CID 12751199. doi:10.1007/s11605-012-2057-5. ; discussion pp. 20. [Medline].
Erdoğan, Z.; Silov, G.; Ozdal, A.; Turhal, O. (јануар 2013). „Enterogastroesophageal reflux detected on 99m-technetium sestamibi cardiac imaging as a cause of chest pain”. Indian Journal of Nuclear Medicine. 28 (1): 45—8. PMC 3764695 . PMID 24019679. doi:10.4103/0972-3919.116813 . . [Medline]. [Full Text].
Wu YW, Tseng PH, Lee YC, Wang SY, Chiu HM, Tu CH, et al. „Association of esophageal inflammation, obesity and gastroesophageal reflux disease: from FDG PET/CT perspective.”. PLoS One. . 2014. 9 (3):e92001. [Medline].
Levine, M. S.; Rubesin, S. E. (новембар 2005). „Diseases of the esophagus: Diagnosis with esophagography”. Radiology. 237 (2): 414—27. PMID 16170017. doi:10.1148/radiol.2372050199.
Mattioli, S.; Lugaresi, M. L.; Di Simone, M. P.; d'Ovidio, F.; Pilotti, V.; Bassi, F.; Brusori, S.; Gavelli, G. (јун 2004). „The surgical treatment of the intrathoracic migration of the gastro-oesophageal junction and of short oesophagus in gastro-oesophageal reflux disease”. Eur J Cardiothorac Surg. 25 (6): 1079—88. PMID 15145013. doi:10.1016/j.ejcts.2004.02.009. . [Medline].
Shan, C. X.; Zhang, W.; Zheng, X. M.; Jiang, D. Z.; Liu, S.; Qiu, M. (2010-06-28). „Evidence-based appraisal in laparoscopic Nissen and Toupet fundoplications for gastroesophageal reflux disease”. World J Gastroenterol. 16 (24): 3063—71. PMC 2890948 . PMID 20572311. doi:10.3748/wjg.v16.i24.3063 . . [Medline]. [Full Text].
Scheffer, R. C.; Samsom, M.; Haverkamp, A.; Oors, J.; Hebbard, G. S.; Gooszen, H. G. (август 2005). „Impaired bolus transit across the esophagogastric junction in postfundoplication dysphagia”. Am J Gastroenterol. 100 (8): 1677—84. PMID 16086702. S2CID 21167927. doi:10.1111/j.1572-0241.2005.42009.x. . [Medline].
Jawairia, Mahreema; Shahzad, Ghulamullah; Mustacchia, Paul (2012-06-25). „Eosinophilic Gastrointestinal Diseases: Review and Update”. ISRN Gastroenterology. 2012: 1—8. ISSN 2090-4401. doi:10.5402/2012/463689.

Спољашње везе

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).

[1] Еозинофилне гастроинтестиналне болести (ЕГИБ) су хетерогени скуп клиничких поремећаја у дигестивном систему.

[4] ввп — микроскопско видно поље великог повећања

[11] Топички кортикостероиди припадају једној од најчешће прописиваних група лекова у медицини у којој су присутни су већ 60 година. Имају веома широку примену захваљујући значајној способности брзог смањења запаљењског одговора.

[2] BLANCHARD, C; WANG, N; ROTHENBERG, M (2006). „Eosinophilic esophagitis: Pathogenesis, genetics, and therapy”. Journal of Allergy and Clinical Immunology. 118 (5): 1054—1059. ISSN 0091-6749. doi:10.1016/j.jaci.2006.07.038.

[autogenerated2007-3] а ^б Furuta GT, Liacouras CA, Collins MH et all. (2007). „Eosinophilic esophagitis in children and adults: a systematic review and consensus recommendations for diagnosis and treatment”. Gastroenterology. 133 (4): 1342—63. PMID 17919504. doi:10.1053/j.gastro.2007.08.017.

[autogenerated2011-5] а ^б ^в ^г Liacouras, C. A.; et al. (2011). „Eosinophilic esophagitis: Updated consensus recommendations for children and adults”. J Allergy Clin Immunol. 128 (1): 3—20. PMID 21477849. doi:10.1016/j.jaci.2011.02.040. .e6

[6] LIACOURAS CA, SPERGEL JM, RUCHELLI E i sur. (2005). „Eosinophilic esophagitis: a 10-year experience in 381 children”. Clin Gastroenterol Hepatol. 3 (12): 1198—206. PMID 16361045. doi:10.1016/S1542-3565(05)00885-2. .

[7] DELLON ES, GIBBS WB, FRITCHIE KJ i sur. (2009). „Clinical, endoscopic, and histologic findings distinguish eosinophilic esophagitis from gastroesophageal reflux disease.”. Clin Gastroenterol Hepatol. 7 (12): 1305—13. PMC 2789852 . PMID 19733260. doi:10.1016/j.cgh.2009.08.030. .

[8] DESAI TK, STECEVIC V, CHANG CH, GOLDSTEIN NS, BADIZADEGAN K, FURUTA GT. (2005). „Association of eosinophilic inflammation with esophageal food impaction in adults.”. Gastrointest Endosc. 61 (7): 795—801. PMID 15933677. doi:10.1016/S0016-5107(05)00313-5. .

[:0-9] а ^б Dellon ES, Aderoju A, Woosley JT, Sandler RS, Shaneen NJ. (2007). „Variability in diagnostic criteria for eosinophilic esophagitis: A systematic review.”. Am J Gastroenterol. 102 (10): 2300—13. PMID 17617209. S2CID 24825068. doi:10.1111/j.1572-0241.2007.01396.x.

[10] Liacouras, C. A.; et al. (2011). „Eosinophilic esophagitis: Updated consensus recommendations for children and adults”. J Allergy Clin Immunol. 128 (1): 3—20. PMID 21477849. doi:10.1016/j.jaci.2011.02.040.

[12] Helou EF, Simonson J, Arora AS. (2008). „3-Yr-Follow-Up of Topical Corticosteroid Treatment for Eosinophilic Esophagitis in Adults.”. Am J Gastroenterol. 103 (9): 2184—93. PMID 18637093. S2CID 23495492. doi:10.1111/j.1572-0241.2008.01989.x. .

[13] Cohen MS, Kaufman AB, Palazzo JP, Nevin D, Dimariono AJ, Jr., Cohen S. (2007). „An audit of endoscopic complications in adult eosinophilic esophagitis.”. Clin Gastroenterol Hepatol. 5 (10): 1149—53. PMID 17683993. doi:10.1016/j.cgh.2007.05.017. .

[14] Dellon, Evan S. (2012). „Diagnosis and Management of Eosinophilic Esophagitis”. Clinical Gastroenterology and Hepatology. 10 (10): 1066—1078. ISSN 1542-3565. doi:10.1016/j.cgh.2012.06.003.

[а]

[1]

[2]

[б]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[в]

[9]

[10]

[11]