Етиопско царство

Етиопско царство; የኢትዮጵያ ንጉሠ ነገሥት መንግሥተ Mängəstä Ityop'p'ya
	Застава Грб
	;
Географија
Континент	Африка
Престоница	Адис Абеба
Друштво
Службени језик	амхарски
Облик државе	апсолутна монархија (до 1931); уставна монархија
Историја
Постојање
— Оснивање	1137.
— Укидање	1974.
Географске и друге карактеристике
Валута	Етиопски бир
Земље претходнице и наследнице; Етиопије
Претходнице:	Наследнице:

Етиопско царство, знано и под именом Абисинија, обухватало је територију данашњих држава Етиопије и Еритреје. На врхунцу своје моћи обухватало је делове јужног Египта, источног Судана, Јемена и запад Саудијске Арабије.

То царство трајало је од 1137. године (ако се почетак рачуна од првих владара из династије Загај) све до 1974, кад је свргнут последњи цар Хајле Селасије у војном удару.

Својевремено је словило за најстарије царство на свету, и било је једина изворна афричка политичка творевина која је одолела ударцима колонијализма у 19. веку.

Рана историја Етиопског царства

Старо подручје Етиопије, заједно с Еритрејом и југоисточном обалом Судана на Црвеном мору чинило је оно што су древни Египћани звали Пунт, о чему први записи сежу до 25. века п. н. е.

Оснивање прве државе на тлу Етиопије сеже до 980. п. н. е. и време цара Менелика I.

Време Аксума

Око 400. п. н. е., установљено је Краљевство Аксум које је контролисало обални поморски промет миродијама за Индију. Аксум је развио живе трговачке везе с Египтом и Римом.

Негде око 300. године, Краљевство Аксум прихватило је хришћанство и заузело суседно Краљевство Куш у суседном Судану. Тада се почело употребљавати први пут и име Етиопија. Аксум се проширио и на западну обалу Арапског полуострва. То је био врхунац моћи отг краљевства, када је цветала трговина с Византијом. Након што су муслимани заузели Египат, отпочела је пропаст Аксумског краљевства и бег са обала Црвеног мора на сигурнију Етиопску висораван у унутрашњости земље. Последњег Аксумског краља убила је мистериозна краљица Гудит око 960. године.^[1]

Етиопско мрачно доба

Од краљице Гудит (или Јодит), почиње мрачно доба Етиопије.^[1] По етиопским легендама она је владала над остацима Краљевства Аксум преко 40 година. Потом су владали њени наследници над све беднијим остацима некад моћног Аксума.^[1]

Династија Загај

Власт наследника краљице Гудит докинуо је Мара Такла Хајманот, оснивач Династије Загај 1137. године.^[1] Седиште њихова царства био је град Адафа, поред Лалибеле у планинама Ласта.^[2] Владари Династије Загај наставили су са хришћанским традицијама Краљевства Аксум и подигли бројне величанствене цркве попут оних у Лалибели.

Соломонска династија

Етиопско царство и околне државе око 1750. године.

Династију Загај су с власти збацили владари Соломонске династије 1270. године.^[2] Они су владали Етиопијом уз мали прекид од 1270. све до 1974. године. Уз њихову владавину веже се савремена историја Етиопије и Еритреје. Они су се успешно носили са бројним нападима на своје царство које су на њих вршили Арапи и Османско царство, па су остали практично изолована оаза у исламском свету.

Доба принчева

Од 1769, па све до 1855. године, Етиопија је била у добу којег историчари зову Доба принчева (Земене Месафинт). Тај период Етиопског царства обележили су бројни међусобни сукоби још бројнијих месних моћника. Царство је сведено на град Гондар и његову непосредну околицу. То је било доба велике стагнације и осиромашења друштва у целости. То доба окончао је цар Теводрос II, за чије владавине је окончана власт месних негуша.

Колонијализам и модернизација

Од 1880. године започело је доба европске борбе за колоније по Африци и истовремени процес модернизације Етиопског царства. За Првог италијанско-абисинског рата, свет је шокирао резултат Битке код Адве из 1896. године, кад је војска цара Менелика II победила надмоћну војску Краљевине Италије и тако очувала независност Етиопије.

За време своје владавине, Менелик II је успео поновно проширити своје царство, што се отприлике подудара с границама данашње Етиопије.

Италијанска окупација и Други светски рат

Други италијански напад на Етиопију 3. октобра 1935, под заповедништвом генерала Емилија Де Бона из Еритреје означио је почетак Другог италијанско-абисинског рата. Рат је трајао седам месеци, након чега је Италија утемељила своју колонијалну творевину Италијанску источну Африку, а цар Хајле Селасије отишао је у прогонство. И поред свих резолуција и изгласаних санкција Лиге народа, Италија је остала владати Етиопијом све до краја Другог светског рата у Источној Африци (крај 1941. године).

Након рата обновљено је Етиопско царство, а 1950-их поновно враћена и Еритреја у састав царства.

Пад царства

Након учесталих немира у земљи једна радикална група марксистичких младих официра (Дерг) на челу с пуковником Менгисту Хајле Маријамом, извела је војни удар и свргнула последњег етиопског цара Хајле Селасија 1974. године. Тај догађај био је и званични крај Етиопског царства.

Извори

^ ^а ^б ^в ^г Adekumobi, Saheed A. (2007). The History of Ethiopia. Greenwood Publishing Group. стр. 10. ISBN 978-0-313-32273-0.
^ ^а ^б Pankhurst, Richard (2001). The Ethiopians: A History. Blackwell Publishing. стр. 45. ISBN 978-0-631-22493-8.

Литература

Pankhurst, Richard (2001). The Ethiopians: A History. Blackwell Publishing. стр. 45. ISBN 978-0-631-22493-8.
Adekumobi, Saheed A. (2007). The History of Ethiopia. Greenwood Publishing Group. стр. 10. ISBN 978-0-313-32273-0.

[sah-1] а ^б ^в ^г Adekumobi, Saheed A. (2007). The History of Ethiopia. Greenwood Publishing Group. стр. 10. ISBN 978-0-313-32273-0.

[pan-2] а ^б Pankhurst, Richard (2001). The Ethiopians: A History. Blackwell Publishing. стр. 45. ISBN 978-0-631-22493-8.

[1]

[2]