Еуген Савојски

Еуген Савојски
Принц Еуген Савојски, рад Јакоба ван Шупена
Лични подаци
Датум рођења	(1663-10-18)18. октобар 1663.
Место рођења	Париз, Француска
Датум смрти	21. април 1736.(1736-04-21) (72 год.)
Место смрти	Беч, Хабзбуршка монархија
Војна каријера
Учешће у ратовима	Велики турски рат • Битка код Сенте Рат Велике алијансе Рат за шпанско наслеђе • Битка код Карпија • Битка код Кјерија • Битка код Блиндхајма • Битка код Торина • битка код Тулона • Битка код Уднара • Опсада Лила • Битка код Малплака • Битка код Денена Османско-хабзбуршки сукоби • Битка код Петроварадина • Опсада Београда Рат за пољско наслеђе

Еуген Савојски (нем. Eugen von Savoyen; Париз, 18. октобар 1663 — Беч, 21. април 1736) је био кнез, аустријски војсковођа и државник. Сматран је највећим војсковођом свог времена. Потомак је кнежева од Карињана, иначе споредне линије династије Савоја. Овај човек, који је био странац у Хабзбуршкој монархији, заиста је волео своју другу отаџбину, а волео је и царски дом. Пореклом Италијан, по одгоју Француз, постао је једна од најистакнутијих особа у Аустрији, ратујући под девизом „Аустрија изнад свега”. Одбачен од Луја XIV због свог изгледа, са осамнаест година је ступио у царску војску, веома брзо напредовао у служби и извојевао низ веома значајних победа за Хабсбуршку монархију током блиставе педесетдвогодишње војничке каријере, предводећи царску војску у ратним метежима крајем XVII и почетком XVIII века када се Европа одбранила од Турака, распадала се царства и настајали замеци великих националних држава у средњој и западној Европи.

Од дана када је постао главнокомандујући царске војске до зенита своје војничке каријере територија Хабзбуршке монархије увећана је за више него дупло. Сем што је предводио Аустријанце на бојном пољу стизао је да обавља и бројне државничке послове које су му поверавали цареви које је служио. Био је први генерал после Монтекуколија који је постао председник Дворског ратног савета, најважније војне институције у Царству. У исто време је био војсковођа и обављао посао гувернера Холандије. Али овај велики генерал је стизао да се докаже и на другим пољима. Слободно време је попуњавао преписком са филозофима, међу којима се истиче Готфрид Вилхелм Лајбниц. Потомства није имао, али је човечанству оставио велелепни дворац Белведере у Бечу и још низ објеката величанствене архитектуре широм Хабсбуршке монархије. После смрти, од библиотеке принца Еугена, која је била чувена по великом броју књига, настала је Аустријска национална библиотека. Многим уметницима је био мецена, од којих су остала значајна дела.

Биографија

Порекло и младост

Рођен је у Паризу, у Хотелу Соасон, 18. октобра 1663. године. Еугенови родитељи су пореклом Италијани. Његова мајка, Олимпија Манћини, била је Мазаренова синовица и он ју је 1647. године из Рима довео у Париз, где је у краљевској палати одрастала поред краља Луја XIV. Надала се да би могла постати краљица, али после Лујеве женидбе она се 1657. године удала за Еугена Мауриција, најмлађег сина Томе Франца, принца карињанског и грофа соасонског, и најмлађег брата грофа Витора Амадеа Савојског, који је био ожењен ћерком Анрија IV, француског краља. Еуген Маурицио и Олимпија су имали петорицу синова, од којих је Еуген био најмлађи, и три ћерке. Постојале су сумње да је био ванбрачни син Луја XIV, мада је Луј снажно трудио да оповргне ове сумње. Родитељи су мало времена проводили са децом. Еуген Маурицио је био војник у француској војсци, заповедник од Кампање и шеф Швајцарске гарде, и доста времена је проводио на фронту, док је Олимпија била склона судским интригама и деци је посвећивала врло мало пажње. Године 1673. је чак пала сумња на њу да је отровала свог мужа, а потом да је чак и планирала убиство краља. Не чекајући суђење 1680. године је из Француске отишла за Брисел остављајући Еугена да га пазе његова бака, Марија де Бурбон-Соасон, принцеза од Kарињана, и тетка, Луиза Кристина, маркгрофица од Баден-Бадена, мајка принца Лудвига Вилхелма Баденског. Са десет година, процењујући да је Еуген психички и физички слаб да издржи напоре војничког живота краљ је одредио да треба да се посвети духовном животу. Али Еуген ни најмање није марио за овим животом; читао је преко воље свој требник, а на против није се могао растати од Курција, Тацита и Цезара. Тадашње ратно доба Луја XIV утицало је на њега више него витешка дела што их је у тим књигама читао. Фебруара 1683. године млади принц је све изненадио својом намером да приступи војсци. Када је замолио Луја XIV да му да место у војсци, краљ, који није показивао наклоност према Олимпијиној деци после њеног одласка за Брисел, одбио је његов захтев и био врло непријатно изненађен што Еуген, када је дошао код њега на аудијенцију није, као плашљиви племићи из Версаја, пребледео пред краљевским величанством и што није као они пао ничице када га је краљ упитао шта жели.

Принц Еуген у бици код Сенте

Војна каријера

Студирао је математику и природне науке. Ступио је у аустријску војску након неуспелог покушаја да буде примљен у француску армију. Истакнувши се у рату против Турака код Беча, Пеште и Београда и против Француза у Пијемонту постао је генерал, а 1693. и фелдмаршал. Од 1703. до смрти био је председник Дворског ратног савета. Био је исто толико способан државник и политичар колико и војсковођа, па је имао велики утицај на вођење послова у Аустрији прве половине 18. века.

Његове победе над Турцима (предвођеним султаном) код Сенте 1697. (битка код Сенте), код Петроварадина 1716. и код Београда 1717. (опсада Београда), значиле су прекид турских освајања у Европи, а резултати тих победа, био је Карловачки 1699, односно Пожаревачки мир (1718), којим је Аустрија стекла велике делове Хрватске и Славоније, Банат, северну Србију, део Босне, Влашке, Угарске и Ердељ, значили су учвршћење Аустрије у Подунављу. Победе Еугена Савојског над Французима у Рату за шпанско наслеђе (1701—1709) значиле су истовремено јачање аустријских позиција у западној Европи, где је Француска била у првом плану политичких збивања.

Много је утицао на уређење Србије за време аустријске окупације 1718—1739. У Београдској тврђави се капија Карла VI често погрешно назива капија принца Евгенија или капија Еугена Савојског, а доскора су постојали и остаци његовог двора на Дорћолу у Београду.

Поткрај живота суделовао је с мање успеха и у Рату за пољско наслеђе. Неко време био је царски намесник у Италији и Фландрији. У свом дворцу Белведере (на италијанском „леп видик") у Бечу скупио је вредну збирку уметничких дела и велику библиотеку. Пореклом Италијан, по васпитању Француз, постао је једна од најистакнутијих особа у Аустрији, ратујући под девизом "Аустрија изнад свега".

Године 1697. цар Светог римског царства Леополд I, у складу с тадашњим обичајима, а за посебне заслуге у победи над Турцима код Сенте, подарио му имање у јужној Барањи. У склопу имања налазило се 13 села, којима је касније додано још 6 села, површине око 800 km². За седиште имања власник је изабрао село Биље, где је између 1707. и 1712. саградио дворац. Цело имање добило је име Беље по мађарском изговору имена тог села Bellye.

Занимљивости

После смрти Еугена Савојског, који је био нежења и није имао директних наследника, почев од 1736. па до краја Првог светског рата, Беље је било наизменично у власништву аустријског двора и појединих припадника његовог племства.

Нацистичка 7. СС добровољачка брдска дивизија, састављена од немачког становништва са подручја где је некада ратовао, добила је име по њему Принц Еуген.

За време Другог светског рата,када су нацисти окупирали Југославију, план је био да се Београд преименује у "Prinz Eugen Stadt" (Принц Еугенов Град) по Еугену Савојском.

Види још

• Београдска тврђава
• Ћуковац (Земун)
• Принц Еуген, племенити витез

Литература

• Бранко Бешлин, Евгеније Савојски и његово доба, Нови Сад: Матица српска, 2014.
• „Опћа енциклопедија ЈЛЗ“ (2 Ц-Фоб), Загреб, 1977.
• „Енциклопедија Југославије" (4 Е-Хрв), Загреб, 1986.
• „Беље. Творница шећера. 75", Шећерана, 1986.
• "Мала енциклопедија Просвета" (1 А-Ј), Београд, 1978.
• Lediard, Thomas (1736). The Life of John, Duke of Marlborough.  3 Volumes. London OCLC 15928285, 228744439, 220564162
• Saint-Simon, Louis de Rouvroy, duc de (1999 [1739–50]). Memoirs: 1691–1709.. Volume 1. . Prion Books Ltd. ISBN 978-1-85375-352-7. OCLC 835927465. 
• Saxe, Maurice de (2007) [1757]. Reveries on the Art of War. Dover Publications Inc. ISBN 978-0-486-46150-2. OCLC 84903033. 
• Chandler, David G. (1990). The Art of Warfare in the Age of Marlborough. Spellmount. ISBN 978-0-946771-42-4. OCLC 60068733. 
• Chandler, David G. (2003). Marlborough as Military Commander. Spellmount Ltd. ISBN 978-1-86227-195-1. OCLC 51993029. 
• Childs, John (2003). Warfare in the Seventeenth Century. Cassell. ISBN 978-0-304-36373-5. OCLC 50936157. 
• Churchill, Winston (2002). Marlborough: His Life and Times, Bk. 1, vols. i & ii. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-10633-5. OCLC 758346908. 
• Churchill, Winston (2002). Marlborough: His Life and Times, Bk. 2, vols. iii & iv. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-10635-9. OCLC 780358828. 
• Coxe, William (1864). History of the House of Austria. 6 Volumes. Henry G. Bohn OCLC 14574176, 513651195
• Duffy, Christopher (1985). Frederick the Great: A Military Life. Routledge & Kegan Paul. ISBN 978-0-7100-9649-4. OCLC 14100234. 
• Falkner, James (2015). The War of the Spanish Succession 1701 - 1714. ISBN 1781590311.  excerpt
• Hatton, Ragnhild (2001). George I. Yale University Press. ISBN 978-0-300-08883-0. OCLC 48649409. 
• Heer, Friedrich The Holy Roman Empire (trans. George Weidenfeld & Nicolson). The Holy Roman Empire. Phoenix Press. 2002. ISBN 978-1-84212-600-4. OCLC 59422701. 
• Henderson, Nicholas (1966). Prince Eugen of Savoy: A Biography. Phoenix. ISBN 978-1-84212-597-7. OCLC 50018284. 
• Lynn, John A. (1999). The Wars of Louis XIV, 1667–1714. Longman. ISBN 978-0-582-05629-9. OCLC 475214160. 
• MacMunn, George (1933). Prince Eugene: Twin Marshal with Marlborough.  Sampson Low, Marston & CO., Ltd. OCLC 2229365
• McKay, Derek (1977). Prince Eugene of Savoy. Thames and Hudson Ltd. ISBN 978-0-500-87007-5. OCLC 3716509. 
• McKay, Derek & Scott, H. M. The Rise of the Great Powers: 1648–1815. Longman. 1984. ISBN 978-0-582-48554-9. OCLC 8194784. 
• Paoletti, Ciro (2006). „Prince Eugene of Savoy, the Toulon Expedition of 1707, and the English Historians--A Dissenting View.”. Journal of Military History. 70 (4): 939—962. S2CID 159792642. doi:10.1353/jmh.2006.0267. 
• Setton, Kenneth M. Venice, Austria, and the Turks in the Seventeenth Century.. American Philosophical Society. . 1991. ISBN 978-0-87169-192-7. OCLC 24198465. 
• Simms, Brendan (2008). Three Victories and a Defeat: The Rise and Fall of the First British Empire, 1714-1783. Penguin Books Limited. ISBN 978-0-14-028984-8. OCLC 230193500. 
• Somerset, Anne (2004). The Affair of the Poisons: Murder, Infanticide, and Satanism at the Court of Louis XIV. Phoenix. ISBN 978-0-7538-1784-1. OCLC 59264609. 
• Spielman, John (1977). Leopold I of Austria. Thames and Hudson Ltd. ISBN 978-0-500-87005-1. OCLC 2857311. 
• Stoye, John (2000). The Siege of Vienna. Birlinn Ltd. ISBN 978-1-84341-037-9. OCLC 219959588. 
• Sweet, Paul R. (1951). „Prince Eugene of Savoy and Central Europe”. The American Historical Review. 57 (1): 47—62. JSTOR 1849477. doi:10.2307/1849477. 
• Sweet, Paul R. (1966). „Prince Eugene of Savoy: Two New Biographies”. The Journal of Modern History. 38 (2): 181—186. JSTOR 1879033. S2CID 144274964. doi:10.1086/239856. 
• Wolf, John B. (1962). The Emergence of the Great Powers: 1685–1715. Harper & Row. ISBN 978-0-06-139750-9. OCLC 464788044. 
• Arneth, Alfred. (1858–64). Prinz Eugen von Savoyen. 3 Volumes. Vienna OCLC 180451821, 180452392, 180452386
• Braubach, Max. (1963–65). Prinz Eugen von Savoyen. 5 Volumes. Vienna OCLC 697500
• Ingrao, Charles; Samardžić, Nikola; Pešalj, Jovan, ур. (2011). The Peace of Passarowitz, 1718. West Lafayette: Purdue University Press. ISBN 9781557535948. 

Спољашње везе

• Еуген Савојски: Успон легендарног Хабзбуршког команданта и Османско царство (ТВ Историја- Званични канал)
• Изложба Еуген Савојски
• EUGEN SAVOJSKI
• Eugene of Savoy
• Vremeplov Eugen Savojski
• Траг мача, траг пера Еугена Савојског („Политика”, 10. мај 2017)
• У потрази за спомеником Евгенију Савојском („Политика”, 6. март 2023)