Загрос

Загрос
Географске карактеристике
Највиша тачка	Каш-Мастан (Дена)
Ндм. висина	4,409 m
Координате	30° 57′ 00″ С; 51° 26′ 00″ И
Димензије
Дужина	1600 km
Ширина	240 km
Географија
Државе	Иран, Ирак, и Турска Блиски исток или западна Азија
Геологија
Старост стена	Карбон
Врста планине	Преклопни и потисни појас

Загрос (перс. رشته كوههاى زاگرس; акад. ܛܘܪ ܙܪܓܣ; курд. زنجیرهچیاکانی زاگرۆس; лур. کو یه لی زاگروس; арап. زاجروس الجبال) је планински масив који се протеже западним Ираном, североистоком Ирака и југоистоком Турске. Протеже се 1600 km од северозападног Ирана дуж његове западне границе све до теснаца Ормуз. У геолошком смислу, Загрос чини западну и југозападну границу Иранске висоравни. Највиши врхови Загроса су Зард-Кух (4548 m) и Дена (4359 m). Планински масиви Хазаран у Керманској покрајини и Џабал-Бариз у Систану сматрају се огранцима Загроса.

Етимологија

Назив „Загрос“ потичеод иранског народа Загартијанаца (Сагартијанаца) који су насељавали планински масив од језера Ван до обала Макрана. Друго објашњење је да термин потиче од грчке речи „Загреус“ (Олујно) или авестанске ријечи „За-г'р'“ (Велика планина) сматра се погрешним. Пре описа старих Грка Загрос је називан „Планином са гвозденим врховима“ (перс. اوپاریگی سهنه).

Геологија

Топографска карта Ирана: Загрос се налази на на западу земље

Рланински масив Загрос (сателитски снимак, септембар 1992.)

Планински масив Загрос је орогенеза, ланчаних планина настала ендогеним процесима набора услед деловања евроазијске и арапске литосферне плоче. Недавна истраживања у помоћу ГПС-ау Ирану показала су да је судар две литосферне плоче и даље активан што доводи до деформације, посебно у планинама Загрос и Алборз. Релативно густа иранска ГПС мрежа у планинама Загроса показала је велике резултате деформације; око 10 mm годишње у југоисточном делу, и око 5 mm годишње у северозападном делу масива. Према наведеним истраживањима се може закључити да је судар плоча неравномеран, односно да постоје две различите зоне судара литосферних плоча чија граница се налази у близини града Казеруна. Притисци на земљину кору услијед судара плоча изазивају често преламање слојева седиментних стена. Накнадне ерозије су одстраниле мекше стене док су оставиле тврђе стене попут кречњака и доломита (стене сличне кречњаку која садржи калцијум и магнезијум). Ова различита ерозија створила је паралелне облике обронака Загроса. Околина и тектонска историја стена су биле погодне за прикупљање фосилних горива па подручје Загроса има важност за нафтну индустрију Персијског залива.

Врста и старост стена

Сателитска снимка дела масива из 2002. године

Планински масив Загрос подељен је на бројне планинске ланце који се пружају упоредо у размацима од 10 до 250 km, а настали су у исто доба као и Алпи у Европи. Главна налазишта нафте у Ирану налазе се по средини западног планинског ланца. На јужним деловима масива уз покрајину Фарс налазе се нешто нижи врхови који досежу надморску висину до 4000 m, а садрже кречњачке стене богате морским фосилима.

Масив Кухруд протеже се око 300 km на исток паралелно уз Загрос, а између два планинска ланца налази се густо насељено подручје релативно велике надморске висине где влада умерена клима. Реке се у том подручју уливају у слана језера, а долине кроз које протичу чине плодне пољопривредне површине. Слане куполе и слани ледењаци су чести у планинама Загрос. Слане куполе су важне за експлоатацију нафте, јер непробојна со често везује петролеј испод наслага стена.

Клима

Ова планина садржи неколико екосистема. Међу њима су проминентне области шума и шумских степа са семиаридном климом. Према дефиницији Светске фондације за природу која се користи у њиховом претраживачу дивљине, специфични копнени екорегион средишње и високе планинске области су Загросне планинске шумске степе (PA0446). Годишње падавине су у опсегу од 400—800 mm (16—31 in) и падају углавном током зиме и пролећа. Зиме су оштре, са ниским температурама, које су често испод −25 °C (−13 °F). Овај регион испољава континенталне варијације медитеранског климатског обрасца, са снежним зимама и благим, кишним пролећима, чему следе сува лета и пролећа.

Клима округа Амадија, Ирак
Показатељ \ Месец	.Јан.	.Феб.	.Мар.	.Апр.	.Мај.	.Јун.	.Јул.	.Авг.	.Сеп.	.Окт.	.Нов.	.Дец.	.Год.
Максимум, °C (°F)	−0,2 (31,6)	1,4 (34,5)	6,4 (43,5)	12,2 (54)	19,3 (66,7)	24,8 (76,6)	29,7 (85,5)	29,6 (85,3)	25,6 (78,1)	17,7 (63,9)	9,7 (49,5)	2,7 (36,9)	14,91 (58,84)
Минимум, °C (°F)	−8,0 (17,6)	−6,8 (19,8)	−2,0 (28,4)	3,5 (38,3)	8,8 (47,8)	13,0 (55,4)	17,3 (63,1)	16,9 (62,4)	13,0 (55,4)	7,2 (45)	2,1 (35,8)	−4,3 (24,3)	5,06 (41,11)
Извор:

Историјски значај

Најстарији трагови пољопривреде који датирају из 9000. п. н. е. нађени су у нижим деловима Загроса око градова Сузе и Аншана. Под планинама Загроса постоје бројна археолошка налазишта; у пећини Шанидар пронађени су костури неандерталаца, док се неолитско насеље Јармо уз Јерихон и Чатал Хојук сматра једним од најстарих у историји.

Подно Загроса пронађене су и неки од најстаријих трагова производње. Примери су насеља Хаџи Фируз Тапе и Годин-Тапе у којем су пронађена најстарија складишта вина која датирају између 5400. и 3500. п. н. е.

У раном старом веку Загрос је био насељен Каситима, Гутима, Асирцима, Еламитима и Митанцима, који су повремено проваљивали у сумерске и акадске градове у Месопотамији. Планински венац ствара географску границу између месопотамијских равница у данашњем Ирак у и Иранске висоравни у Ирану.

Литература

• Phillips, Rod (2000). Short History of Wine. New York: Harper Collins. 
• Berlitz, Charles (1987). The Lost Ship of Noah. New York: Putnam. ISBN 978-0-399-13182-0. 
• Dawes, June (2000). Noah's Ark: Adrift in Dark Waters. Belrose, NSW: Noahide. ISBN 978-0-646-40228-4. 
• Deal, David Allen (2005). Noah's Ark: The Evidence. Muscogee, OK: Artisan. ISBN 978-0-933677-02-9. 
• Fasold, David (1988). The Ark of Noah. New York: Wynwood. ISBN 978-0-922066-10-0. 
• Nissen, Henri (2005). Noah's Ark Uncovered: An Expedition into the Ancient Past. City: Scandinavia Publishing House. ISBN 978-87-7247-813-5. 
• Sellier, Charles; David Balsiger (1995). The Incredible Discovery of Noah's Ark. New York: Dell. ISBN 978-0-440-21799-2. 
• Wilson, Ian (2002). Before the Flood. New York: St. Martin's Press. ISBN 978-0-312-30400-3. 
• Griffin, G. Edward (1993). The Discovery of Noah's Ark (Documentary). Westlake Village, California: American Media. 
• Plimer, Ian, and David Fasold (1994). Crusaders for the Lost Ark (Documentary). Sydney, Australia: Australian Broadcasting Corp. 
• Wyatt, Ronald E., and Mary Nell Wyatt (1994). Noah's Ark (Documentary). Nashville, Tennessee: Wyatt Archaeological Research. 
• Collins, Lorence G. (2011). „A supposed cast of Noah's ark in eastern Turkey” (PDF). 
• Avci, Murat (2007). „"Noah's Ark": its relationship to the Telçeker earthflow, Mount Ararat, Eastern Turkey”. Bulletin of Engineering Geology and the Environment. 66 (3): 377—380. doi:10.1007/s10064-007-0084-3. 
• Snellinstructureg, Andrew (1. 9. 1992). „Special Report: Amazing 'Ark' Exposé”. Creation Magazine. 14 (4). CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• „Mt. Cudi”. NoahsArkSearch.com. Приступљено 2014-12-22. 
• Edwin B. Greenwald (13. 11. 1948). „Turk Reports 'Ship' Atop Mt. Ararat”. Associated Press article. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Noorbergen, Rene (2004). The Ark File. TEACH Services, Inc. стр. 128. ISBN 978-1572582668. Приступљено 2014-06-04. 
• Morris, John D. (1. 9. 1990). „That Boat-Shaped Rock… is it Noah's Ark?”. Creation Magazine. 12 (4). CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Snelling, Andrew (септембар 1992). „Special report: Amazing 'Ark' exposé”. Creation. 14 (4): 26—38. Приступљено 2013-09-25. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Pockley, Peter (6. 11. 1994). „Theory blown out of the water”. Australian Sun-Herald. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Collins, Lorence D.; Fasold, David (1996). „Bogus 'Noah's Ark' from Turkey Exposed as a Common Geologic Structure”. Journal of Geoscience Education. 44 (4): 439—44. Bibcode:1996JGeEd..44..439C. doi:10.5408/1089-9995-44.4.439. hdl:10211.2/3026. 
• Clifton, Brad (9. 4. 1997). „Doubts sank faith in Ark”. The Daily Telegraph (Sydney).  CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Finkel, Elizabeth (18. 4. 1997). „Creationism Suit: Australian Geologist Battles 'Ark' Claim”. Science. 276 (5311): 348. S2CID 159636408. doi:10.1126/science.276.5311.348. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Deal, David Allen (2005). Noah's Ark: The Evidence. Muscogee, Oklahoma, the U.S.A.: Artisan. ISBN 978-0-933677-02-9. 
• „Ağrı İbrahim Çeçen University Historical Works and Cultural-Nature Values Research and Application Center Regulation”. mevzuat.gov.tr. Presidency of the Republic of Turkey. 28. 10. 2021. Приступљено 25. 9. 2021. „[Tie-breaking] Center Director & Assistant Directors appointed by the Rector & re-elected [by the Board]” CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• „Ağrı İbrahim Çeçen University Historical Artifacts and Cultural-Nature Values Research and Application Center”. agri.edu.tr. Ağrı İbrahim Çeçen University. 2021. 
• Merling, David (мај 1993). „Has Noah's Ark Been Found?”. Adventist Review. Архивирано из оригинала 2010-03-12. г. CS1 одржавање: Формат датума (веза)

Спољашње везе

• Zagros (Livius.org) Архивирано на сајту Wayback Machine (1. октобар 2013)
• The genus Dionysia
• Iran, vremenska skala historije umjetnosti (Metmuseum.org) Архивирано на сајту Wayback Machine (5. март 2001)
• Mezopotamija od 9000. do 500. pne. (Usfca.edu/)
• Glavni vrhovi gorja Zagros