Пређи на садржај

Зооноза

С Википедије, слободне енциклопедије
Зооноза
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностинфектологија
DiseasesDB28555
MeSHD015047

Зооноза је болест коју човек добија од болесних или наизглед здравих животиња. Вековна блискост човека и животиња довела је до могућности преноса инфективних агенаса између животиња и људи. Назив ове групе болести, зооноза, настао је од грчких речи (грч. zoon — животиња и nosos — болест). Узрочници зооноза могу бити бактерије, вируси, рикеције, гљиве и паразити.[1]

Путеви преношења

[уреди | уреди извор]

Велики је број патогена који кружи и изазива болести међу животињама, повремено се може пренети и на људе. Зоонозу човек може добити од и дивљих животиња, глодара, артопода, птица који живе у непосредном човековом окружењу, али и од домаћих животиња и кућних љубимаца. Најчешћи путеви преношења зоонозе су:

Дистрибуција зооноза
Директним контактом са животињама
  • Удисањем ваздуха или прашине контаминиране животињским екскретима или директним контактом са зараженом стоком, односно њиховим секретима и ткивима.
  • Контаминацијом са зелених и јавних површина изметом паса. У градским срединама овај начин преношења има велики значај у појави и ширењу паразитских зооноза (Toxocara canis, Dyphillidium canis, Ehinococcus granulosus).
  • Уједом заражене животиње.
Преко хране

Алиментарна путем или употребом хране животиња, која није довољно термички обрађених (месо, млеко, јаја)

Путем вектора
Главни чланак: Векторске заразне болести

Вектори који преносе зоонозе могу бити крпељи, комарци, муве, глодари ...

Неке зоонозе су космополитски распрострањене док се друге јављају само на одређеним подручјима (ендемска зооноза). Важан чинилац у ширењу космополитских зооноза је миграција клицоноша или носилаца узрочника-резервора инфекције. Распрострањеност зооноза изазваних паразитима зависи од присуства, биолошких вектора који преносе узрочника од сталног до прелазног домаћина.[2]

На трансмисију зооноза утиче температура и влага, које појачавају или смањују виталност инфективних облика. Зато њихова појава осим ендемског има и сезонски карактер јер је везана за одређено годишње доба.

Најчешће зоонозе

[уреди | уреди извор]
Група патогена Болести
Бактерије Салмонелоза, Лептоспироза, Антракс, Болест мачијег огреба, Туберкулоза, Лајмска болест, Бруцелоза, Црвени ветар, Кампилобактериоза, Тетанус, Листериоза, Туларемија, Јерсиниоза, Сакагија, Бубонска куга, Мелиоидоза, Повратна грозница-борелиоза
Вируси Беснило, Авијална инфлуенза, Ебола гроозница, Ласса грозница, Хеморагијске грознице, Енцефалитис, Менингоенцефалитис
Паразити Трихинелоза, Тенијазе, Ехинококоза, Лишманијаза, Токсоплазмоза, Филариоза - Лоа лоа, Маларија, Болест спавања, Метиљавост, Шагасова болест, Дифилоботриоза, Пнеумоцистикоза, Хименолепидоза, Балантидиоза, Токсокариоза, Шистозомијаза.
Рикеције Пегави тифус, Q–грозница
Гљиве Хистоплазмоза, Трихофитије, Микроспоридије

Клиничка слика

[уреди | уреди извор]
Клиничка слика код болесника са нерним обликом беснила

Клиничком сликом доминирају разнолики знаци и симптоми,[3] чија је различитост зависна од;

  • патогености и вируленције узрочника
  • одбрамбених способности имунског система домаћина.

Тако код неких акутних зооноза клиничка слика протиче са врло благим клиничким симптомома, док друге имају буран и драматичан ток са тешком клиничком сликом.

Неке зоонозе имају хроничан ток са променама на различитим органима и органским системима (због дејства токсина или ензима), а могу се манифестовати упалном реакцијом, хиперплазијом или метаплазијом ткива, имуносензибилизацијом или променом антигенске структуре и појавом имунопатских болести.

Ако се поједине зоонозе које се преносе са животиња, не лече адекватно, оне могу бити смртоносне за човека (нпр беснило које се преноси угризом заражене животиње).


Дијагноза зооноза ретко се поставља на основу типичне клиничке слике. Зато добра анамнеза и исцрпни подаци о контакту оболеле особе, наводе лекара на циљана лабораторијска испитивања, без којих је тешко са сигурношћу поставити дијагнозу зооноза.

Дијагноза

[уреди | уреди извор]

У дијагностици зоонозе примењују се следеће методе:

  • директно изоловање узрочника болести,
  • микроскопски преглед пунктата, столице крвног размаза или болничког материјала,
  • доказивањем присуства антигена узрочника или присутва специфичних антитела разноврсним серолошкеим реакцијама.[4]

Мере превенције

[уреди | уреди извор]

За успешну превенцију, сузбијање и заштиту од зооноза, од битног значаја је добро познавање путева преношења и ширења болести. Превенција има велики значај у борби против зооноза.[5] У ове мере спадају:

  • Редовно прање руку после употребе тоалета и контакта са животињама
  • Масовна едукација становништва, посебно деце и власника паса.[6]
  • Добра термичка обрада намирница
  • Преглед свињског односно говеђег меса на присуство паразита пре употребе
  • Редовна вакцинација становништва према програму вакцинисања и вакцинације пре одласка у егзотична подручја са ендемским зоонозама.[7]
  • Хемопрофилакса све време боравка у егзотичним подручјима са ендемским зоонозама
  • Заштита од инсеката - механичка или коришћењем различитих репелената.[8]
  • Уништавање вектора или њихових легала
  • Лечење клицоноша и паразитоноша
  • Редовна ветеринарска контрола и вакцинација кућних љубимаца
  • Стављање под контролу паса луталица
  • Доношење законских прописа о држању и шетању паса

Зооноза као биолошко оружје

[уреди | уреди извор]

Како би неки узрочници зооноза могли бити употребљени као биолошко оружје у свету све више раста њихов значај. Микроорганизми из групе зооноза који се користе као биолошки агенси нису уперени само против људског фактора него изазивају обољења животиња и биљака уништавајући тако природне ресурсе, што једном подручју или некој земљи наноси велике економске губитке.

На сву срећу, број микроорганизама који могу бити употребљени као биолошко оружје није велики.

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Руководство по зоонозам / Под ред. акад. АМН СССР В. И. Покровского. — Л.: Медицина, 1983. — 320 с. — 15 000 экз. (в пер.)
  2. ^ Srinivasan A, Burton EC, Kuehnert MJ; et al. (март 2005). „Transmission of rabies virus from an organ donor to four transplant recipients”. New England Journal of Medicine. 352 (11): 1103—11. PMID 15784663. doi:10.1056/NEJMoa043018. 
  3. ^ H. Krauss, A. Weber, M. Appel, B. Enders, A. v. Graevenitz, H. D. Isenberg, H. G. Schiefer, W. Slenczka, H. Zahner: Zoonoses. Infectious Diseases Transmissible from Animals to Humans. 3rd Edition, 456 pages. ASM Press. American Society for Microbiology, Washington DC., USA. Krauss, H. (2003). Zoonoses: Infectious Diseases Transmissible from Animals to Humans. ASM Press. ISBN 978-1-55581-236-2. 
  4. ^ Wilson JM, Hettiarachchi J, Wijesuriya LM. Presenting features and diagnosis of rabies. Lancet. . 2 (7945). децембар 1975: 1139—40.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  5. ^ Матюхина З. П. Основы физиологии питании, гигиены и санитарии. — М., «Высшая школа», 1984. С. 47.
  6. ^ Benedict, Mark Q.; Levine, Rebecca S.; Hawley, William A.; Lounibos, L. Philip (2007). „Spread of the Tiger: Global Risk of Invasion by the Mosquito Aedes albopictus”. Vector-Borne and Zoonotic Diseases. 7 (1): 76—85. PMC 2212601 Слободан приступ. PMID 17417960. doi:10.1089/vbz.2006.0562. 
  7. ^ Willoughby RE Jr (27. 11. 2009). „"Early death" and the contraindication of vaccine during treatment of rabies”. Vaccine. 27 (51): 7173—7. PMID 19925949. doi:10.1016/j.vaccine.2009.09.032. 
  8. ^ Gavgani AS, Hodjati MH, Mohite H, Davies CR. Effect of insecticide-impregnated dog collars on incidence of zoonotic visceral leishmaniasis in Iranian children: a matched-cluster randomised trial. Gavgani, A. S.; Hodjati, M. H.; Mohite, H.; Davies, C. R. (2002). „Effect of insecticide-impregnated dog collars on incidence of zoonotic visceral leishmaniasis in Iranian children: A matched-cluster randomised trial”. Lancet. 360 (9330): 374—9. PMID 12241778. doi:10.1016/S0140-6736(02)09609-5. .

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Pedro N. Acha & Boris Szyfres: Zoonoses and Communicable Diseases Common to Man and Animals. Volume 1: Bacterioses and Mycoses. PAHO Pan American Health Organization, 3rd ed., 2nd print, Washington, 2003.
  • Pedro N. Acha & Boris Szyfres: Zoonoses and Communicable Diseases Common to Man and Animals. Volume 2: Chlamydioses, Rickettsioses, and Viroses. PAHO Pan American Health Organization, 3rd ed., Washington, 2003.
  • Pedro N. Acha & Boris Szyfres: Zoonoses and Communicable Diseases Common to Man and Animals. Volume 3: Parasitoses. PAHO Pan American Health Organization, 3rd ed., Washington, 2003.
  • Conover, Michael R.; Vail, Rosanna M. (2015). Human Diseases from Wildlife. CRC Press. ISBN 978-1-4665-6214-1. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Зооноза&oldid=28925589”