Пређи на садржај

Ивано-Франковск

Координате: 48° 33′ С; 24° 25′ И / 48.55° С; 24.42° И / 48.55; 24.42
С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Ивано-Франкивск)
Ивано-Франковск
укр. Івано-Франківськ
Градска кућа Ивано-Франковска, једина у Украјини у стилу Арт Нуво.
Застава
Застава
Грб
Грб
Административни подаци
Држава Украјина
ОбластИвано-Франковска област
Основан1662.
Становништво
Становништво‍
 — 2012.224.660 (процена)
 — густина2 163 ст./km2
Географске карактеристике
Координате48° 33′ С; 24° 25′ И / 48.55° С; 24.42° И / 48.55; 24.42
Временска зонаUTC+2 (EET), лети UTC+3 (EEST)
Апс. висина244 m
Површина125 km2
Ивано-Франковск на карти Украјине
Ивано-Франковск
Ивано-Франковск
Ивано-Франковск на карти Украјине
Остали подаци
ГрадоначелникВиктор Анушкевичус
Веб-сајт
mvk.if.ua

Ивано-Франковск (укр. Івано-Франківськ, рус. Ивано-Франковск, пољ. Stanisławów) град је у западној Украјини и главни град истоимене области. Добио је име по књижевнику Ивану Франку. Према процени из 2012. у граду је живело 224.660 становника.

Изграђен средином 17. века као тврђава пољске породице Потоцки, Станиславов је припао Хабзбуршкој монархији током Прве поделе Пољске 1772. године, након чега је био у саставу Аустријског царства 1804. године. Тврђава је полако претворена у један од најистакнутијих градова у подножју Карпата. Након Првог светског рата, неколико месеци је био привремена престоница Западноукрајинске Народне Републике. Након Ришког споразума, Станиславов је постао део Друге пољске републике. Након совјетске инвазије Пољске, на почетку Другог светског рата, град је анектирао Совјетски Савез, да би га две године касније окупирао Трећи рајх. Ослобађањем Совјетске Украјине 1944. године и променом граница, комунистички режим је градом управљао наредних четири и по деценија. Неколико година пре распада Совјетског Савеза, у граду је подигнута плаво-жута застава као симбол независне Украјине..

Посетиоци града могу уочити елементе различитих култура испреплетених у Ивано-Франковску, пољска градска кућа, пословни центар аустроугарског града, совјетски монтажни стамбени блокови на сеоском и урбаном ободу града итд. Ивано-Франковск је такође један од главних градова Карпатске Еврорегије.

Назив града

[уреди | уреди извор]
Станислав Потоцки по коме је град добио првобитно име.

Станиславов је основан као тврђава и добио је име по пољском хетману Станиславу Потоцком.[1] Неки извори тврде да је име добио по његовом унуку, такође Станиславу.[2] Након Прве поделе Пољске 1772. године, име је на немачком језику преписано као Станислау, пошто је град постао део Аустријског царства (будуће Аустроугарске), међутим, након револуције 1848., град је носио три различита језичка превода свог имена: немачки, пољски, и рутенски (нем. Stanislau, пољ. Stanisławów, укр. Станіславів [Stanislaviv[3] Stanyslaviv]). Остали преводи који се користе у локалним медијима укључују рус. Станиславов и јид. סטאַניסלאוו.

Након Другог светског рата совјетске власти су назив града промениле у поједностављену верзију Станислав (укр. Станіслав, рус. Станислав). Град је 1962. године, на 300. годишњицу оснивања, преименован је у част украјинског писца Ивана Франка. Због сложеног имена града, становници га незванично називају једноставно Франик[4]. Иако је Ивано-Франковск званично прихваћено име, првобитно име града никада није у потпуности напуштено и / или заборављено и може се наћи у граду у свим варијантама.

Иван Франко

Име града мењало се неколико пута кроз векове. Основан је као Станиславов, али 1772. транслитерација се променила у Станислау, 1919. у Станиславив и поново у Станиславов. Године 1939. транслитерација се променила у Станислав, 1941. у Станислау, 1944. поново у Станислав. И коначно, 9. новембра 1962. године име је званично променио први секретар Никита Хрушчов, наводно у част песнику Ивану Франку.

Историја

[уреди | уреди извор]
Парада грађана Станиславова у част посјете генерал-губернатора Ханса Франка (октобар 1941)
Ивано-Франковск (Станислау) у 1915. години.
Спомен плоча у Регионалном музеју уметности о смрти Станислава Потоцког.

Град Станиславов основан је као тврђава у циљу заштите Државне заједнице Пољске и Литваније од татарских упада и одбране мултиетничког становништва региона у случају оружаних сукоба, попут устанка Богдана Хмељницког 1648. године. Утврђење је првобитно саграђено поред села Заболотив (познато од 1435),[5] и села Књахинин (1449).[2] Село Заболотив и земљиште око села купио је Анджеј Потоцко од другог пољског племића, Жечковског. Потоцки је издао декларацију о оснивању града са Магдебуршким правом 7. маја 1662., али град и његова права, међутим, пољска круна није признала све до 14. августа 1663., када га је Јан Казимир коначно признао. До 1672. године тврђава је обновљена, дрвене грађевине замењене су грађевинама од камена, цигле и малтера. Такође је на месту старије дрвене грађевине подигнута нова велика утврђена палата Потоцки. Данас ова зграда служи као војна болница. Исте године Јевреји су добили право да постану стални становници, који могу радити, обављати трговину и слободно се кретати у граду и ван њега.[6]

Првобитно је град био подељен на два округа: Тисмениција и Халич. Негде 1817–1819. године суседно село Заболотија, које је имало посебан статус, укључено је у град као нова област, док је округ Тисмениција подељен на округ Тисмениција и Лисец. Свака област је имала своју главну улицу која одговара њеном називу: улица Халич (Халички округ), улица Тшменица која је данас Улица независности (округ Тисмениција), улица Заболотив - улица Михаила Грушевског и улица Василијанок (округ Заболотија), и улица Лисец - улица хетмана Мазепа (округ Лисец). Касније је град подељен на шест мањих четврти: средина града у којој је живело богато католичко становништво и патрицији, пиџамче, и четири предграђа - Заболотив, Тисмениција, Халич и Лисец у којима су живели плебејци.[7]

Аустријска царска и краљевска марка, поништена 1891. са немачким и пољским именима.

Октобра 1918. Аустроугарска се распала и проглашена је Западноукрајинска Народна Република (ЗУНР).[8] У првим месецима 1919. године (од јануара до маја) град је био привремена престоница Западноукрајинске Народне Републике, док се још опорављао од Првог светског рата. Све државне ствари одвијале су се у згради хотела Дњистер, где је био састављен и потписан Акт Злуки (Акт о уједињењу) 22. јануара 1919. године чиме је проглашена Украјинска Народна Република.[9] Исте године град је био предмет Пољско-украјинског и Румунско-украјинског конфликта, да би га на крају анектирала Пољска као део Друге пољске републике. Град је постао седиште Станиславовског војводства. У летњим месецима од 25. маја до 21. августа 1919. окупирала га је румунска војска. Током Пољско-совјетског рата 1920. године, Црвена армија је краткотрајно заузела град. Након повлачења Совјета, украјинске трупе одане Симону Петљури неколико дана су окупирале град. У овом периоду историје град је био у потпуном хаосу.[10]

У инвазији на Пољску 1939. године од стране Трећег рајха и совјетских трупа, територију града заузели су Совјети септембра 1939. и укључили је у састав Украјинске ССР. Између септембра 1939. и јуна 1941. совјетски режим наредио је хиљадама становника града да напусте своје куће и преселе се у Сибир, где је већина њих настрадала. Бројни људи су извучени из градског затвора и једноставно стрељани изван града када су га совјетске снаге напустиле 1941. Ивано-Франковск су окупирале немачке снаге од 2. јула 1941. до 27. јула 1944. Било је више од 40.000 Јевреја у Станиславову, када га је 26. јула 1941. окупирала Немачка. Током окупације (1941–1944) убијено је више од 600 образованих Пољака и већина јеврејског становништва града.[11][12]

Почетком 1944. град је постао део Совјетског Савеза и преименован је у "Станислав". Совјети су приморали већину пољског становништва да напусти град, већина се настанила на новоприкљученим пољским територијама. Током послератног периода град је био део Карпатске војне области у којој је била распоређена совјетска 38. армија која је учествовала у Операцији Дунав.

Временска линија

[уреди | уреди извор]
Градски музеј уметности.

Географија

[уреди | уреди извор]
Поглед из ваздуха на Ивано-Франковск

Град се налази у карпатском региону североисточно од планинског ланца, а налази се на око 120 метара изнад нивоа мора.[13] Једна од неколико главних географских карактеристика је брдо Вовчинец, такође познато као планине Вовчинец. Брдо досеже 300-350 метара надморске висине и део је Покутјске висоравни (висија). Око брда се река Бистриција грана у Надвирнску Бистрицију, Солотвинску Бистрицију и Ворону. Последње две реке су природна граница између Покутјске висоравни и Станиславског басена. Брдо Вовчинец налази се непосредно изван и североисточно од Ивано-Франковска. Смештено југоисточно од Станиславског басена у правцу долине реке Прут и Хоросненске висоравни (Прут-Бистриција). Највиша тачка висоравни је врх Хостра, 425 метара.

Најближи суседни град је Тимениција, удаљености мање од 10 километара источно. Остали градови који се налазе у радијусу од 25 до 30 км су Тлумач (исток), Надвирна (југ), Калуш (запад) и Галич (север).

Клима

[уреди | уреди извор]

Као у већини Украјине, клима је умерено континентална са топлим летима и прилично хладним зимама. Просечан број дана са падавинама је 170. Већина падавина долази током зимских месеци, а најмање током ране јесени. Олује са грмљавинама се јављају углавном у летним месецима, у просеку око 25 дана годишње.[14] Ивано-Франковск у просеку има око 296 магловитих дана годишње, а око 24 месечно.[14]


Становништво

[уреди | уреди извор]

Према процени, у граду је 2012. живело 224.660 становника.

Демографија
1732.1792.1849.1880.1914.1921.1931.1979.1989.2001.2007.2008.2009.2012.2017.
3.3005.44811.00018.62664.00051.39160.626149.747[17]214.021[17]218.359[17]222.538223.634224.401224.660[17]255.100

Напомена: Историјски подаци о становништву преузети су са портала Ивано-Франковска,[18] more recent – the Regional Directorate of Statistics.[19] Постоје и друге информације о расту становништва као што је "JewishGen".[20] Са звездицом су идентификоване године приближних података. У 18. веку, диференцијација међу Пољацима и Украјинцима била је по верској припадности, а не по етничкој припадности (католици против православаца).

1732 популација
  • Словени – 1,518
  • Јевреји – 1,420
  • Јермени – 333
  • непознато – 29
1792 популација
  • Словени – 2,526
  • Јевреји – 2,412
  • Јермени – 510
1869 популација
  • Јевреји – 8,088
  • Пољаци – 4,221
  • Украјинци – 2,236
  • остали – 186
  • Јермени – 55
1880 популација
  • Јевреји – 10,023
  • Пољаци – 5,584
  • Украјинци – 2,794
  • Немци – 135
  • Јермени – 90
1900 популација
  • Јевреји – 13,826
  • Пољаци – 8,334
  • Украјинци – 4,606
  • Немци – 149
  • Јермени – 58
  • Чеси – 39
1910 популација
  • Јевреји – 15,161
  • Пољаци – 9,065
  • Украјинци – 5,624
1921 популација
  • Пољаци – 21,581
  • Јевреји – 20,208
  • Украјинци – 8,441
  • Немци – 1,076
  • остали – 74
  • Чеси – 11
Поглед на улицу Сичових Стрилцив
Угао Витовске улице и улице независности

Администрација

[уреди | уреди извор]

И градска и регионална управа, као и регионално веће налазе се у великој белој згради у улици Хрушевског, локално познатој као Били Дим или Били Будинок. Испред зграде налази се велики отворени простор који је омеђен Шепталном улицом на североистоку, улицом Хрушевског на југоистоку и Мелничуковом улицом на југозападном. Поред зграде се налази споменик у част уједињења западне Украјине са остатком Украјине. Главна карактеристика меморијала је висока мермерна стела, чије су обе стране украшене киповима: камењар (запад) и кобзар (исток).

Бивши градоначелници

[уреди | уреди извор]
  • Богдан Борович (ОУН) јул 1994 – јун 1998
  • Зиновиј Шкутјак (Наша Украјина) март 1998 – 26. март 2006
  • Виктор Ањушкевичус (Украјинска народна партија) 26. март 2006 – 2015
  • Руслан Марцинкив (Свеукрајинска унија „Свобода“) 2015 -

Улице

[уреди | уреди извор]
Део улице Независности (тзв. Стометривка)

Сва имена улица[21] која одражавају градску совјетску или руску прошлост враћена су некадашњим именима или су им дата нова имена од националног историјског значаја или друга неспорна имена. На пример, улица Гагарина (која повезује град са предграђима) постала је улица Вовчинет, улица Суворова сада је улица Харбар, а Совјетска улица Независности.

Шопинг центар у централном Ивано-Франковску

Око 100 улица је преименовано.

Градски тргови

[уреди | уреди извор]

Град има седам главних градских тргова, од којих су четири смештена у "староградском" делу града.

  • Трг Виче Мајдан
  • Пијачни трг
  • Трг Шептицког
  • Трг Привокзална
  • Трг Мицкјевича
  • Трг Слободе
  • Европски трг

Транспорт

[уреди | уреди извор]
Железничка станица Ивано-Франковск
Јавни транспорт

Град Ивано-Франкивск има велику мрежу јавног превоза, укључујући аутобусе, тролејбусе, и таксије. Постоји девет тролејбуских рута и око 52 за редовне аутобусе. Неке руте се протежу изван града према оближњим селима.

Мапа пута Ивано-Франкивска
Железнички саобраћај

Постоји један железнички терминал који је у служби железничке станице Ивано-Франкивск. Постоје и мање железничке станице у суседним селима, укључујући Ухрињив и Хриплин. Све су део Лавовске железнице.

Аутобуси

До 2008. године, железнички терминал је такође имао и аутобуски терминал који је пружао неколико међуградских аутобуских линија, укључујући и неке међународне. У 2000. години започела је градња нове аутобуске станице поред железничког терминала у улици Зализњична. Свечано отварање нове аутобуске станице одржано је 22. маја 2010. Градоначелник града Виктор Ањушкевичус изјавио је да је нова аутобуска станица само делимично завршена и да ће неко време бити потребно истоварати путнике на тргу Привокзална, који је већ оптерећен саобраћајем. Такође је нагласио потребу за још једном аутобуском станицом на периферији града.[22]

Међународни аеродром Ивано-Франковск
Авиопревоз

Град опслужује Међународни аеродром Ивано-Франковск, коме је међународни статус додељен 1992. Аеродром своје објекте дели са 114. бригадом Ваздухопловних сила Украјине. Од 2002. године аеродром је закупљен од стране приватног предузећа Јавсон, а од 2005. године од стране друштва са ограниченом одговорношћу Нафтохимик Прикарпатја (подружница Укрнафта). Уговор са Нафтохимиком је истекао 2013. године.

Смештај

У Ивано-Франковску постоји много опција за смештај. Ивано-Франковск има хотел са четири звездице ("Парк Хотел"[23]) и три хотела са три звездице ("Нађа",[24] "Аускопрут",[25] "Пид Темплем"[26]).

Руте

[уреди | уреди извор]

Град Ивано-Франковск налази се на раскрсници три главне (украјинске) руте: Х18, Х09, и Х10. Постоји такође једна важна регионална рута Т09-06. Све Х-руте су повезане са E50.

Образовање

[уреди | уреди извор]
Ивано-Франкивски натионални медицински универзитет

Град има преко 25 јавних школа општег образовања за разреде од 1. до 11. Постоје и неке школе и лицеји у приватном власништву. Поред тога, град има неколико професионалних јавних института. Ту су и бројне спортске школе: Фитнес спортско друштво „Украјина“ - 5 школа, МВК - 3 школе, Фитнес спортско друштво „Спартак“ - 2 школе, Фитнес спортско друштво „Колос“ - 1 школа, и остале.

Универзитети

[уреди | уреди извор]

Град има шест универзитета, Ивано-Франковски институт за менаџмент који је подружница Тернопољског националног економског универзитета и Ивано-Франковски институт за менаџмент и економију "Халицка академија". Сви ти универзитети финансирају се из државе благајне.

  1. Васил Стефаник Прикарпатски национални универзитет
  2. Ивано-Франковски национални технички универзитет за нафту и гас
  3. Ивано-Франковски натионални медицински универзитет
  4. Краљ Данијел Галицки, Ивано-Франковски универзитет права
  5. Ивано-Франковска теолошка академија гркокатоличке цркве
  6. Западно-украјински универзитет за економију и право

Спорт

[уреди | уреди извор]

Ивано-Франковск је дом бројних спортских тимова. Најистакнутији је био фудбалски клуб Спартак Ивано-Франковск који је учествовао на националном нивоу од 1950-их. Од 2007. године клуб има само омладински тим Спартак-93 и такмичи се у Омладинској фудбалској лиги Украјине. Бивши председник Спартака Анатолиј Ревуцки реорганизовао је тим локалног универзитета (Универзитет за нафту и гас) 2007. године у нови "Прикарпатија" уз подршку градског градоначелника Ањушкевичуса. Раније током међуратног периода, град је био дом другог фудбалског клуба заснованог на локалном пољском гарнизону који се звао Ревера Станиславов (1908). Тај клуб се такмичио на регионалном нивоу који се развијао у том периоду. Почетком Другог светског рата, тај клуб је распуштен. Током совјетског периода, поред неколико других, постојао је и клуб „Електрон“, који је успешно учествовао на регионалном нивоу око 1970-их.

У граду такође постоји футсал екипа, Ураган Ивано-Франковск, који се такмичи у украјинском футсал првенству. Били су украјински шампиони у сезони 2010/11. и први пут учествовали у УЕФА футсал Лиги шампиона.

У граду је постојао хокејашки клуб Ватра Ивано-Франковск, који је наступао у Хокејашкој лиги Украјине.

Ивано-Франковск је такође родни град успешних украјинских гимнастичарки,једна од њих је Дарија Згоба која је освојила злато на двовисинском разбоју на Европском првенству 2007. и била финалисткиња на Олимпијским играма у Пекингу, друга је Јана Демјанчук, која је освојила злато на греди на Европском првенству 2009. године.

Неки од осталих клубова:

Главни стадиони и спортски комплекси
  • МЦС Рух, спортски комплекс који се састоји од главне арене и два помоћна терена поред ње
  • Јунист стадион
  • Гирка стадион, власништво постројења за одржавање локомотива Ивано-Франковск
  • Наука стадион, који припада Прикарпатском националном универзитету Васил Стефаник
  • Стадион Универзитета за нафту и гас
  • Спортско-рекреативни центар "Цунами", који има ледену арену за локална хокејашка догађања и аквапарк[27]

Градски радио, телевизија, штампа

[уреди | уреди извор]
Штампа
  • "Репортер" – недељник[28]
  • "Галицки Кореспондент" – друштвено-политички недељник[29]
  • "Галичина" – регионалне новине[30]
Радио
  • "Захидњи Пољус (104.3 FM)" – градски радио[31]
  • "Вежа (107 FM)" – градски радио[32]
Television
  • "Ивано-Франковск ОДТРК" – регионална државна радиодифузна компанија[33]
  • "Студио 3 " – регионална радиодифузна компанија[34]
  • "Галичина" – регионална телевизија[35]


Градови побратими

[уреди | уреди извор]

Ивано-Франковск је званично побратимљен са следећим градовима:[36]

У фебруару 2016. Градско веће Ивано-Франковска прекинуло је своје побратимске односе са руским градовима Сургут, Серпухов и Велики Новгород услед Украјинске кризе.[37]

Градови партнери

[уреди | уреди извор]

Ивано-Франковск званично има партнерски однос са следећим градовима:[36]

Галерија

[уреди | уреди извор]
  • Регионални музеј уметности
    Регионални музеј уметности
  • Јерменска катедрала
    Јерменска катедрала
  • Стара вила
    Стара вила
  • Црква Аве Марија
    Црква Аве Марија
  • Споменик Адаму Мицкјевичу
    Споменик Адаму Мицкјевичу
  • Историјска зграда (1897) у такозваној "банкарској четврти"
    Историјска зграда (1897) у такозваној "банкарској четврти"
  • Кућа Леона Гровера (1905)
    Кућа Леона Гровера (1905)
  • Архитектура у центру града
    Архитектура у центру града
  • Манастир васељенског сестринства
    Манастир васељенског сестринства
  • Зграда окружног суда
    Зграда окружног суда

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „The City of Ivano-Frankivsk”. sbedif.if.ua. Архивирано из оригинала 16. 4. 2000. г. Приступљено 7. 3. 2010. 
  2. ^ а б „Історія Станіславова”. 12. 8. 2009. Архивирано из оригинала 3. 8. 2016. г. 
  3. ^ ІВАНО-ФРАНКІВСЬК: ІНВЕСТИЦІЙНИЙ ПАСПОРТ 2017 (PDF). Credit-Rating (на језику: Ukrainian). Kiev. Приступљено 31. 1. 2019. 
  4. ^ Informational portal of the Region Архивирано 2010-12-19 на сајту Wayback Machine
  5. ^ Замки і храми України (на језику: Ukrainian). Castles.com. 
  6. ^ Jewish Genealogy – The Jewish Settlement from its Inception until 1772.
  7. ^ „Brief History of Ivano-Frankivsk”. Архивирано из оригинала 28. 07. 2011. г. Приступљено 03. 06. 2020. 
  8. ^ Toronto Ukrainian Genealogy Group – History of Galicia
  9. ^ Yanukovych condemns attempts to undermine unity, Kyiv Post (21 January 2011) Архивирано 2011-01-24 на сајту Wayback Machine
  10. ^ Jewish Genealogy – Between the Two World Wars
  11. ^ yadvashem.org
  12. ^ Carmi, Krystyna (2015). The strange ways of providence in my life. North Charleston, SC, USA: CreateSpace. стр. 105. ISBN 1507811462. 
  13. ^ „UKRAINE : general data”. Populstat.info. Архивирано из оригинала 25. 6. 2009. г. Приступљено 5. 5. 2009. 
  14. ^ а б в „Weatherbase: Historical Weather for Ivano-Frankivsk, Ukraine”. Weatherbase. Приступљено 12. 1. 2013. 
  15. ^ Ивано-Франковска [Climate of Ivano–Frankivsk] (на језику: руски). Погода и климат (Weather and Climate). Архивирано из оригинала 13. 12. 2019. г. Приступљено 13. 12. 2019. 
  16. ^ „Ivano-Frankivsk Ukraine Climate Data”. Climatebase. Приступљено 12. 1. 2013. 
  17. ^ а б в г „UKRAINE: Major Cities”. City Population. Приступљено 10. 11. 2012. 
  18. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 3. 10. 2009. г. Приступљено 14. 9. 2009. 
  19. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 15. 3. 2012. г. Приступљено 9. 7. 2013. 
  20. ^ „Pinkas hakehillot – Stanislawow”. 
  21. ^ Full list of renamed streets
  22. ^ „Reporter. Ivano-Frankivsk weekly. 25 May 2010”. Архивирано из оригинала 24. 02. 2014. г. Приступљено 03. 06. 2020. 
  23. ^ „Парк Готель”. 
  24. ^ „Готель Надія. Готель Івано-Франківськ”. 
  25. ^ „Auscoprut Hotel”. 4. 9. 2011. Архивирано из оригинала 4. 9. 2011. г. 
  26. ^ Готель. „Готель "Під "Темплем" в Івано-Франківську”. Архивирано из оригинала 11. 07. 2017. г. Приступљено 03. 06. 2020. 
  27. ^ „Tsunami main website”. Архивирано из оригинала 19. 03. 2011. г. Приступљено 03. 06. 2020. 
  28. ^ Reporter. „"Репортер" – Івано-Франківський портал новин "Репортер"”. Архивирано из оригинала 16. 04. 2010. г. Приступљено 03. 06. 2020. 
  29. ^ „Галицький кореспондент”. 
  30. ^ „Інтернет-версія газети "Галичина": Головна”. galychyna.if.ua. 
  31. ^ 1043.com.ua
  32. ^ „Телерадіокомпанія "ВЕЖА"”. 
  33. ^ „Івано-Франківська ОДТРК "КАРПАТИ"”. Архивирано из оригинала 22. 03. 2022. г. Приступљено 03. 06. 2020. 
  34. ^ „Бактериологическая лаборатория "Studio-3"”. Архивирано из оригинала 26. 10. 2011. г. 
  35. ^ „Офіційний веб-сайт обласного телебачення "Галичина": Головна сторінка”. galtv.if.ua. 
  36. ^ а б „Перелік партнерських міст Івано-Франківська” (PDF). mvk.if.ua (на језику: украјински). Ivano-Frankivsk. 1. 9. 2019. Приступљено 30. 3. 2020. 
  37. ^ Chernivtsi decided to terminate the relationship with twin two Russian cities, The Ukrainian Week (February 27, 2016)

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Carmi, Krystyna (2015). The strange ways of providence in my life. North Charleston, SC, USA: CreateSpace. стр. 105. ISBN 1507811462. 
  • "Endure, Defy and Remember", by Joachim Nachbar, 1977
  • Evans, Andrew (1. 3. 2007). Ukraine: The Bradt Travel GuideНеопходна слободна регистрација. Bradt Travel Guides. ISBN 978-1-84162-181-4. Приступљено 7. 3. 2010. 
  • "False papers: deception and survival in the Holocaust", by Robert Melson, Univ. of Illinois Press, 2000. Dr. Melson is a professor of political science at Purdue, whose grandfather owned the Mendelsohn factory in Stanislawow.
  • "I'm not even a grown up, the diary of Jerzy Feliks Urman", translated by Anthony Rudolf and Joanna Voit, ed. by Anthony Rudolf. London: Menard Press, 1991. 11-yr old in Stanislaw commits suicide to avoid capture by Nazis.
  • "Living Longer than Hate", by C.S. Ragsdale
  • Mokotoff, Gary; Amdur Sack, Sallyann; Sharon, Alexander (новембар 2002). Where once we walked: a guide to the Jewish communities destroyed in the Holocaust. Avotaynu. ISBN 978-1-886223-15-8. Приступљено 8. 3. 2010. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Ивано-Франковск на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ивано-Франковск&oldid=28365317”