Пређи на садржај

Импичмент

С Википедије, слободне енциклопедије
Предсједница Бразила Дилма Русев и предсједница Јужне Кореје Парк Гун-хје прошле су кроз импичменте који су довели до њиховог опозива 2016.

Опозив, оптужба или импичмент (из енглеске речи енгл. impeachment) је посебна врста правних оптужби, која са собом покреће судски поступак, најчешће против државних чиновника који су под заштитом правног имунитета.[1][2][3][4] Најчешће се ради о врло сложеној процедури у којој законодавна (а не судска) власт обавља суђење, а пресуда се врши гласањем изабраних народних посланика који замењују пороту.[5] У неким земљама, појединац је привремено удаљен с дужности, а у другим он може остати на дужности током суђења. Када се једном изврши оптужба, појединац се мора суочити са могућношћу пресуде по оптужби гласањем у законодавном телу. То се може схватити као јединствен процес који укључује и политичке и правне елементе.[6][7][8]

Будући да опозив и осуда званичника подразумијевају поништавање нормалних уставних поступака којима појединци стичу високе дужности (избори, ратификација или именовање) и с обзиром на то да захтијевају квалификовану већину, обично су резервисани за оне за које се сматрају да су починили озбиљне злоупотребе положаја.[9] Импичмент постоји по уставном праву у многим земљама свијета, као што су: Бразил, Француска, Индија, Ирска, Филипини, Русија, Јужна Кореја и Сједињене Државе. Разликује се од процедуре за изгласавање неповерења која је доступна у неким земљама, а којом се гласање о неповерењу може користити за смену владе и њених министара са дужности. Такав поступак није применљив у земљама са председничким облицима власти попут Сједињених Држава.[10]

У Европи и Латинској Америци импичмент обично бива ограничен на министарске званичнике[11] јер јединствена природа њихових позиција може довести министре ван домашаја закона по коме би се кривично гонили, или њихово лоше понашање није кодификовано у закону као кривично дело осим кроз јединствена очекивања њихове високе функције. Међутим, „премци и обични људи“ су били предмет процеса.[12] Од 1990. до 2020. године подигнуте су најмање 272 оптужбе за опозив против 132 различита шефа држава у 63 земље.[13] Већина демократија (са значајним изузетком Сједињених Држава) укључује судове (често национални уставни суд) на неки начин.[3][14]

Будући да опозив укључује одступање од уобичајених уставних процедура којима појединци остварују високе функције (избор, ратификација или именовање) и зато што је генерално потребна велика већина, они су обично резервисани за оне за које се сматра да су починили озбиљне злоупотребе свог положаја.[15] У Сједињеним Државама, на пример, опозив на савезном нивоу је ограничен на оне који су можда починили „издају,[16] подмићивање или друге тешке злочине и прекршаје“ — последња фраза се односи на прекршаје против владе или устава, тешке злоупотребе власти, нарушавања поверења јавности или других политичких злочина, чак и ако нису кривична дела за које постоји оптужница.[7][17] Према Уставу Сједињених Држава, Представнички дом има искључиву моћ опозива, док Сенат има искључиву моћ да суди за опозив (тј. да ослободи или осуди); валидност суђења за опозив је политичко питање које је неоправдиво (тј. не може се преиспитати од стране суда).[18] У Сједињеним Државама, импичмент је корективан, а не казнени процес,[18][19]‍:8 намењен „ефикасном 'одржавању уставне владе' уклањањем појединаца неподобних за функцију”;[19]‍:8 особе које подлежу опозиву и уклањању остају „одговорне и подлежу оптужници, суђењу, пресуди и казни, у складу са законом.”[19]

Импичмент у САД

[уреди | уреди извор]

Највидљивији пример импичмента је онај у САД која се врши над председником. Импичмент започиње у Комитету за правосуђе Представничког дома, а завршава се у Сенату, који у својству Врховног суда доноси одлуку о импичменту двотрећинском већином. Да би оптужба била правоваљана, Представнички дом мора донети Bill of Impeachment.[20]

Од свих председника САД само их је четворо импичовано у доњем дому, али нити један није осуђен: Ендру Џонсон, Бил Клинтон, Ричард Никсон (био је најближи; поднео оставку пре него што би Сенат највероватније опозвао)[21] и Доналд Трамп (два пута).[22][23]

У историји ове државе, укупно 13 функционера је осуђено после покретања импичмента.”[20]

Импичмент председника САД

[уреди | уреди извор]

Ако Представнички дом одобри барем један од чланова импичмента, председник је технички импичован и цели процес долази у надлежност Сената. Представнички дом онда именује чланове Конгреса да делују као тужиоци. Суђење председнику одвија се у Сенату. Самим процесом, уместо председавајућег Сената (потпредседника САД) председава Председник Врховног суда САД. Председник има право на браниоца по свом избору. Може да присуствује лично или да препусти своју одбрану браниоцима. Сенат може да спроводи суђење или да делегира овлашћење посебном комитету, који ће све доказе против председника преносити Сенату у целости.”[21]

Резолуције о оптужби, које подносе чланови Представничког дома, предају се Комитету за правосуђе, који одлучује да ли резолуција и њене оптужбе на рачун председника, завређују прослеђивање Представничком дому. Након тога Представнички дом гласа, за или против, истраге о оптужби. Неопходна је само проста већина гласова како би се процедура покренула. Ако је истрага одобрена, Комитет за правосуђе спроводи истрагу да утврди (слично као порота) постоји ли довољно доказа који би оправдали примену чланова оптужбе против председника. Комитет затим доноси Нацрт оптужбе поткрепљен доказима. Комитет гласа о сваком члану оптужбе понаособ како би утврдио да ли би требало да се проследе Представничком дому на одлучивање. Ако Комитет за правосуђе проследи један или више чланова импичмента, цели Представнички дом одлучује простом већином гласова о томе да ли члан/чланови оптужбе завређују суђење пред Сенатом.[21]

У разним јурисдикцијама

[уреди | уреди извор]

Италија

[уреди | уреди извор]

У Италији, према члану 90 Устава, председник Италије може се опозивати већином гласова Парламента на заједничкој седници за велеиздају и за покушај рушења Устава. Ако буде опозван, председнику републике тада суди Уставни суд, интегрисан са шеснаест грађана старијих од четрдесет година, изабраних жребом са листе коју Скупштина саставља сваких девет година.

Италијанске новинарске и политичке снаге користиле су израз „импичмент“ за покушај неких чланова парламентарне опозиције да покрену поступак предвиђен чланом 90 против председника Франческа Косига (1991),[24] Ђорђa Наполитанa (2014)[25] и Серђа Матарела (2018).[26]

Напомене

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Rowe, Suzana (2007). Sezamov englesko-srpski rečnik. Beograd: Beoknjiga. стр. 398. ISBN 978-86-86003-37-9. 
  2. ^ Вујаклија, Милан (1992). Лексикон страних речи и израза. Београд: Просвета. стр. 325. ISBN 86-07-00672-X. 
  3. ^ а б „impeachment | Definition, Process, History, & Facts”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2020-11-15. 
  4. ^ Landau, Sidney; Brantley, Sheila; Davis, Samuel; Koenigsberg, Ruth, ур. (1997). Funk & Wagnall's Standard Desk Dictionary (на језику: енглески). 1 (1996 изд.). United States: Harper & Row, Publishers, Inc. стр. 322. ISBN 978-0-308-10353-5. „1. To charge (a high public official) before a legally constituted tribunal with crime or misdemeanor in office. 2. To bring discredit upon the honesty or validity of.” 
  5. ^ „Procedura impičmenta - Savremena procedura impičmenta”. Američki izbori (на језику: српски). Приступљено 27. 1. 2020. 
  6. ^ Michael J. Gerhardt. „Impeachment is the law. Saying 'political process' only helps Trump's narrative.”. Washington Post. „while it's true that politics are bound up in how impeachment plays out, it’s a myth that impeachment is just political. Rather, it's the principal legal remedy that the Constitution expressly specifies to hold presidents accountable” 
  7. ^ а б Michael J. Gerhardt (2019). The Federal Impeachment Process: A Constitutional and Historical Analysis (3d изд.). University of Chicago Press. стр. 106—07. ISBN 9780226554976. „The ratification debates support the conclusion that 'other high Crimes and Misdemeanors' were not limited to indictable offenses but rather included great offenses against the federal government. ... Justices James Wilson and Joseph Story expressed agreement with Hamilton's understanding of impeachment as a political proceeding and impeachable offenses as political crimes.” 
  8. ^ Gerhardt, Michael (2018). Impeachment: What Everyone Needs to Know. New York, N.Y.: Oxford University Press. стр. 20. ISBN 978-0190903657. LCCN 2018013560. „Impeachment has elements of both legal and political proceedings. As a result, it is a unique process.” 
  9. ^ Erskine, Daniel H. (1. 1. 2008). „The Trial of Queen Caroline and the Impeachment of President Clinton: Law As a Weapon for Political Reform”. Washington University Global Studies Law Review (на језику: енглески). 7 (1): 1—33. ISSN 1546-6981. Приступљено 2. 2. 2020. 
  10. ^ Hauss, Charles (29. 12. 2006). „Vote of confidence”. Britannica. Приступљено 9. 2. 2021. 
  11. ^ Davidson, Roger (2005). „Impeachment”. World Book Encyclopedia (на језику: енглески). I 10 (2005 изд.). Chicago. стр. 92. ISBN 0-7166-0105-2. 
  12. ^ „Impeachment”. UK Parliament Glossary (на језику: енглески). Приступљено 5. 2. 2021. „Impeachment is when a peer or commoner is accused of ‘high crimes and misdemeanours, beyond the reach of the law or which no other authority in the state will prosecute.’” 
  13. ^ Lawler, David (19. 12. 2019). „What impeaching leaders looks like around the world”. Axios. Приступљено 8. 2. 2021. 
  14. ^ Huq, Aziz; Ginsburg, Tom; Landau, David. „Designing Better Impeachments: How other countries' constitutions protect against political free-for-alls”. Boston Review. Приступљено 8. 2. 2021. „Constitutions in 9 democracies give a court—often the country’s constitutional court—the power to begin an impeachment; another 61 constitutions place the court at the end of the process.” 
  15. ^ Erskine, Daniel H. (2008). „The Trial of Queen Caroline and the Impeachment of President Clinton: Law As a Weapon for Political Reform”. Washington University Global Studies Law Review (на језику: енглески). 7 (1). ISSN 1546-6981. 
  16. ^ Устав Сједињених Америчких Држава. 1787 — преко Викизворника. 
  17. '^ Peter Brandon Bayer (23. 5. 2019). „The Constitution dictates that impeachment must not be partisan”. The Conversation. „Noted scholars Ronald Rotunda and John Nowak explain that the Framers wisely intended the phrase "or other high Crimes and Misdemeanors" to include undermining the Constitution and similar, “great offenses against the federal government (like abuse of power) even if they are not necessarily crimes.' For instance, Alexander Hamilton asserted that, while likely to be criminal acts, impeachable wrongdoings 'are those offenses which proceed from the misconduct of public men ... from the abuse or violation of some public trust.' James Madison urged that impeachment is appropriate for 'loss of capacity, or corruption ... [that] might be fatal to the republic.” 
  18. ^ а б „Impeachment”. U.S. Constitution Annotated. Congressional Research Service — преко Legal Information Institute, Cornell Law School. 
  19. ^ а б в Cole, J. P.; Garvey, T. (29. 10. 2015). „Report No. R44260, Impeachment and Removal” (PDF). Congressional Research Service. стр. 15—16. Архивирано (PDF) из оригинала 19. 12. 2019. г. Приступљено 22. 9. 2016. 
  20. ^ а б Vasović, Vučina. Savremene demokratije (I tom). стр. 210—1. 
  21. ^ а б в „Istorija Impičmenta - Predsednik SAD - Američki izbori 2020”. Američki izbori (на језику: српски). Приступљено 2021-01-27. 
  22. ^ Milićević, Ivana (2020-06-22). „Moguće svedočenje Boltona: nova “runda” impičmenta?”. Američki izbori (на језику: српски). Приступљено 2021-01-27. 
  23. ^ Lukić, Nikola (2021-01-12). „Kongres danas o rezoluciji, sutra pokreće novi impičment?”. Američki izbori (на језику: српски). Приступљено 2021-01-27. 
  24. ^ Cowell, Alan (1991-12-13). „President of Italy is Making Political Waves”. The New York Times. 
  25. ^ „Italy parliament rejects bid to impeach President Napolitano”. Reuters. 2014-02-11. 
  26. ^ Horowitz, Jason (2018-05-28). „Italian President's Loyalty to the Euro Creates Chaos”. The New York Times. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Импичмент&oldid=28919023”