Иртиш
| Иртиш (Иртыш) | |
|---|---|
 Иртиш у Омску | |
 | |
| Опште информације | |
| Дужина | 4.248 km |
| Басен | 1.595.000 km2 |
| Пр. проток | 2.260 m3⁄s |
| Водоток | |
| Извор | Монголски Алтај (Кина) |
| Коор. извора | 47° 52′ 39″ N 89° 58′ 12″ E / 47.87750° С; 89.97000° И |
| Ушће | Об |
| Коор. ушћа | 61° 05′ 24″ N 68° 49′ 15.60″ E / 61.09000° С; 68.8210000° И |
| Географске карактеристике | |
| Држава/е |  Русија, Кина, Казахстан |
| Насеља | Тоболск, Павлодар, Омск |
| Притоке | Ишим, Вагај, Тобол, Конда, Оша, Улба, Уба, Буктрма, Тара, |
| ДРВ | 14010100112115300000027 |
| Река на Викимедијиној остави | |
Иртиш (рус. Иртыш)[1] је река у азијском делу Русије (2.010 km), Казахстану (1.835 km) и Кини (525 km). Иртиш је највећа притока реке Об. Дугачка је 4.248 km. Површина слива износи 1.595.000 км², а средњи проток на ушћу - Иртиш (рус. Иртыш) је река у азијском делу Русије (2.010 km), Казахстану (1.835 km) и Кини (525 km). Иртиш је највећа притока реке Об. Дугачка је 4.248 km. Површина слива износи 1.595.000 км², а средњи проток на ушћу - 2.260 m³/s. Извире као Црни Иртиш из ледника на југозападном делу Монголског Алтаја у Народној Републици Кини, недалеко од границе са Монголијом. Протиче кроз језеро Заисан, потом протиче кроз југозападни део Алтаја и улази у Западносибирску низију. У Западносибирској низији добија карактер равничарске реке (бројни рукавци, меандри и острвца)
| Иртиш (Иртыш) | |
|---|---|
| Иртиш у Омску | |
| Опште информације | |
| Дужина | 4.248 km |
| Басен | 1.595.000 km² |
| Пр. проток | 2.260 m3⁄s |
| Водоток | |
| Извор | Монголски Алтај (Кина) |
| Коор. извора | 47° 52′ 39″ N 89° 58′ 12″ E |
| Ушће | Об |
| Коор. ушћа | 61° 05′ 24″ N 68° 49′ 15.60″ E |
| Географске карактеристике | |
| Држава/е | Русија, |
| Насеља | Тоболск, Павлодар |
m³/s. Извире као Црни Иртиш из ледника на Иртиш (рус. Иртыш) је река у азијском делу Русије (2.010 km), Казахстану (1.835 km) и Кини (525 km). Иртиш је највећа притока реке Об. Дугачка је 4.248 km. Површина слива износи 1.595.000 км², а средњи проток на ушћу - 2.260 m³/s. Извире као Црни Иртиш из ледника на југозападном делу Монголског Алтаја у Народној Републици Кини, недалеко од границе са Монголијом. Протиче кроз језеро Заисан, потом протиче кроз југозападни део Алтаја и улази у Западносибирску низију. У Западносибирској низији добија карактер равничарске реке (бројни рукавци, меандри и острвца)
| Иртиш (Иртыш) | |
|---|---|
| Иртиш у Омску | |
| Опште информације | |
| Дужина | 4.248 km |
| Басен | 1.595.000 km² |
| Пр. проток | 2.260 m3⁄s |
| Водоток | |
| Извор | Монголски Алтај (Кина) |
| Коор. извора | 47° 52′ 39″ N 89° 58′ 12″ E |
| Ушће | Об |
| Коор. ушћа | 61° 05′ 24″ N 68° 49′ 15.60″ E |
| Географске карактеристике | |
| Држава/е | Русија, |
| Насеља | Тоболск, Павлодар |
југозападном делу Монголског Алтаја у Народној Републици Кини, недалеко од границе са Монголијом. Протиче кроз језеро Заисан, потом протиче кроз југозападни део Алтаја и улази у Западносибирску низију. У Западносибирској низији добија карактер равничарске реке (бројни рукавци, меандри и острвца) Иртиш (рус. Иртыш) је река у азијском делу Русије (2.010 km), Казахстану (1.835 km) и Кини (525 km). Иртиш је највећа притока реке Об. Дугачка је 4.248 km. Површина слива износи 1.595.000 км², а средњи проток на ушћу - 2.260 m³/s. Извире као Црни Иртиш из ледника на југозападном делу Монголског Алтаја у Народној Републици Кини, недалеко од границе са Монголијом. Протиче кроз језеро Заисан, потом протиче кроз југозападни део Алтаја и улази у Западносибирску низију. У Западносибирској низији добија карактер равничарске реке (бројни рукавци, меандри и острвца)
| Иртиш (Иртыш) | |
|---|---|
| Иртиш у Омску | |
| Опште информације | |
| Дужина | 4.248 km |
| Басен | 1.595.000 km² |
| Пр. проток | 2.260 m3⁄s |
| Водоток | |
| Извор | Монголски Алтај (Кина) |
| Коор. извора | 47° 52′ 39″ N 89° 58′ 12″ E |
| Ушће | Об |
| Коор. ушћа | 61° 05′ 24″ N 68° 49′ 15.60″ E |
| Географске карактеристике | |
| Држава/е | Русија, |
| Насеља | Тоболск, Павлодар |
Иртиш (рус. Иртыш) је река у азијском делу Русије (2.010 km), Казахстану (1.835 km) и Кини (525 km). Иртиш је највећа притока реке Об. Дугачка је 4.248 km. Површина слива износи 1.595.000 км², а средњи проток на ушћу - 2.260 m³/s. Извире као Црни Иртиш из ледника на југозападном делу Монголског Алтаја у Народној Републици Кини, недалеко од границе са Монголијом. Протиче кроз језеро Заисан, потом протиче кроз југозападни део Алтаја и улази у Западносибирску низију. У Западносибирској низији добија карактер равничарске реке (бројни рукавци, меандри и острвца)
| Иртиш (Иртыш) | |
|---|---|
| Иртиш у Омску | |
| Опште информације | |
| Дужина | 4.248 km |
| Басен | 1.595.000 km² |
| Пр. проток | 2.260 m3⁄s |
| Водоток | |
| Извор | Монголски Алтај (Кина) |
| Коор. извора | 47° 52′ 39″ N 89° 58′ 12″ E |
| Ушће | Об |
| Коор. ушћа | 61° 05′ 24″ N 68° 49′ 15.60″ E |
| Географске карактеристике | |
| Држава/е | Русија, |
| Насеља | Тоболск, Павлодар |
Иртиш (рус. Иртыш) је река у азијском делу Русије (2.010 km), Казахстану (1.835 km) и Кини (525 km). Иртиш је највећа притока реке Об. Дугачка је 4.248 km. Површина слива износи 1.595.000 км², а средњи проток на ушћу - 2.260 m³/s. Извире као Црни Иртиш из ледника на југозападном делу Монголског Алтаја у Народној Републици Кини, недалеко од границе са Монголијом. Протиче кроз језеро Заисан, потом протиче кроз југозападни део Алтаја и улази у Западносибирску низију. У Западносибирској низији добија карактер равничарске реке (бројни рукавци, меандри и острвца)
| Иртиш (Иртыш) | |
|---|---|
| Иртиш у Омску | |
| Опште информације | |
| Дужина | 4.248 km |
| Басен | 1.595.000 km² |
| Пр. проток | 2.260 m3⁄s |
| Водоток | |
| Извор | Монголски Алтај (Кина) |
| Коор. извора | 47° 52′ 39″ N 89° 58′ 12″ E |
| Ушће | Об |
| Коор. ушћа | 61° 05′ 24″ N 68° 49′ 15.60″ E |
| Географске карактеристике | |
| Држава/е | Русија, |
| Насеља | Тоболск, Павлодар |
Веће притоке добија тек у доњем току. Леве притоке су Ишим, Тобол, Конда, а десна притока је Ом. Улива се у реку Об у близини града Ханти-Мансијск. Иртиш је друга река по величини у свету, која се не улива у светско море него у неку другу реку. Од ње је већа само Мисури која се улива у Мисисипи. Иртиш је покривен ледом скоро пола године. Плован је на дужини од око 3600 km. У горњем току раде две хидроелектране: Уст-Каменогорска и Бухтарминска. Највећи градови над Иртишом су: Уст-Каменогорск, Семипалатинск, Павлодар, Омск, Тара, Тобољск, Ханти-Мансијск.
Географија
[уреди | уреди извор]Иртиш је друга најдужа река-притока у свету након Мисурија. Њена дужина износи 4,248 km. Протиче кроз подручје Кине (525 km), Казахстана (1.835 km) и Русије (2.010 km). Површина слива јој је 1.643.470 km². Извор Иртиша налази се на граници Монголије и Кине, на источним падинама гребена Монголског Алтаја. Из Кине под именом Црни Иртиш се спушта у Казахстан у Зајсанску котлину, где се улива у проточно Зајсанско језеро. На ушћу Црног Иртиша налази се велика делта. У Зајсан утиче мноштво река с Рудног Алтаја, гребена Тарбагатај и Саур. Вишеструко појачан тим водама Иртиш истиче из Зајсанског језера на северозападу кроз Бухтарминску хидроелектрану и низводно од ње смештену Уст-Каменогорску хидроелектрану. Даље низводно се налази Шулбинска хидроелектрана и град Семеј (Семипалатинск). Мало изнад Павлодара иртишку воду прикупља Иртишко-карагандски канал, текући према западу. У подручју Ханти-Мансијска Иртиш се улива у Об.
Притоке
[уреди | уреди извор]Леве притоке
[уреди | уреди извор]Десне притоке
[уреди | уреди извор]Градови
[уреди | уреди извор]Градови - Кетокај (Фујонг) Бурчун, Серебрјанск, Оскемен (Уст-Каменогорск), Семеј (Семипалатинск) и Курчатов (Казахстан), Аксу (Казахстан), Павлодар, Омск, Тара, Тоболск , Ханти-Мансијск.
Хидрологија
[уреди | уреди извор]
Извор воде Иртиша је мешовит: у горњем току је од снега, леда и мање кише, а на доњем току од снега, кише и подземних вода. Природа водног режима такође се знатно измењује. У горњем току високе воде почињу у априлу, с максимумом од априлу до јуна, опадање траје до октобра; отицање реке је регулисано. У доњем току високе воде досежу од краја маја до септембра, с максимумом у јуну. Око 50% годишњег отицања пролази у пролеће, у горњем делу тока постотак отицања у лето и јесен по 20%, 10% зими, код Тоболска, 27%, 19% и 7% респективно. Просечни истек код Уст-Каменогорска је 628 m³/s, Семеја (Семипалатинска) око 960 m³/s, Омска 917 m³/s[2][3], Тоболска 2,150 m³/s[4][5], на ушћу око 3000 mm³/s[6], годишњи истек од око 95 km3. Размер колебања нивоа изнад Зајсанског језера је 4,4 m, код Омска 7 m, Уст-Ишима 12,7 m, даље до ушћа се смањује. Замрзавању на Иртишу претходи период ломљења леда од око 20 дана у горњем и 6–10 дана у доњем делу тока. Замрзава се у горњем току крајем новембра, у доњем од почетка новембра, отапа се у априлу.
Просечни истек месечно у Ханти-Мансијску
[уреди | уреди извор]Просечни месечни истек Иртиша (у m³/sec) мерено на хидрометријској станици Ханти-Мансијск
Подаци израчунати преко 22 године
Комерцијална употреба
[уреди | уреди извор]
Воде Иртиша користи се за опскрбу Иртишко-карагандског канала (унос воде из Иртиша у канал у просеку од 75 m³/s), за потребе водоопскрбе и наводњавања.
Редовна пловидба на 3.784 km од испуста Уст-Каменогорске хидроелектране до ушћа. Пловидба се одвија од априла до новембра.
Путнички, теретни бродови и танкери плове највише реком између априла и октобра, када није смрзнута. Омск је дом седиште предузећа у државном власништву – Irtysh Shipping Company, те највећа речна лука у западном Сибиру.
Испод Зајсанског језера на Иртишу је изграђена Иртишка каскада хидроелектрана укључујући Бухтарминску, Уст-Каменогорску и Шулбинску хидроелектрану, близу казахстанско-кинеске границе. Бродска преводница која омогућује речни промет да заобиђе брану код Уст-Кеменогорска, која је најдубља је на свету, с падом од 42 метра.[7]
Енергетика - вештачка језера на Иртишу
[уреди | уреди извор]- Бухтарминско вештачко језеро (5.500 km2, 53 млрд. m3)
- Уст-Каменогорско вештачко језеро (37 km2, 0,65 млрд. m3)
- Шулбинско вештачко језеро (255 km2, 53 млрд. m3)
Историја
[уреди | уреди извор]
Бројни монголски и туркијски народи окупирали су обале река током многих векова. Године 657, генерал династије Танг Су Дингфанг победио је Ашина Хелу, кана Западно-туркијског каганата, у Бици код реке Иртиш, завршавајући кампању Танга против западних Турака.[8] Хелуов пораз је окончао Каганат, ојачао контролу Танга над Синкјангом и довео до Танг сизеренства над западним Турцима.[9]
У 15. и 16. веку доњи и средњи ток Иртиша лежао је у оквиру татарског Сибирског каната. Његов главни град, Кашлик (такође познат као Сибир) налазио се на Иртишу неколико километара узводно од ушћа Тобола (где се налази данашњи Тобољск).
Сибирски канат освојили су Руси током 1580-их. Руси су почели да граде тврђаве и градове поред места некадашњих татарских градова; један од првих руских градова у Сибиру (после Тјумења) био је Тобољск, основан 1587. године падом Тобола у Иртиш, низводно од некадашњег Кашлика.[10] Даље на исток, Тара је основана 1594. године, приближно на граници појаса тајге (на северу) и степа на југу.[11]
У 17. веку Џунгарски канат, који су формирали монголски народи Ојрати, постао је јужни сусед Русије и контролисао горњи Иртиш.[12] Као резултат обрачуна Русије са Џунгарима у доба Петра Великог,[13] Руси су основали градове Омск 1716, Семеј 1718, Оскемен 1720 и Петропавловск 1752.
Кинеско Ћинг царство освојило је Џунгарију 1750-их. То је подстакло повећање пажње руских власти према свом пограничном подручју. Године 1756, гувернер Оренбурга Иван Непљујев предложио је чак и анексију језера Зајсан, али овај пројекат су предухитрили кинески успеси.[14] У Русији (1759) је изражена забринутост због (теоретске) могућности да кинеска флота плови од језера Зајсан низ Иртиш до западног Сибира. Руска експедиција посетила је језеро Зајсан 1764. године и закључила да таква речна инвазија не би била вероватна. Ипак, ланац руских предстража успостављен је на реци Буктарма, северно од језера Зајсан.[15] Тако је граница између два царства у басену Иртиша постала грубо зацртана, са (оскудним) ланцем стражарских места са обе стране.
Ситуација у пограничним срединама средином 19. века описана је у извештају А. Абрамофа 1865. године. Иако су обе стране признале регион Зајсан као део Ћинг царства, оно се годишње користило у риболовним експедицијама које је слао Сибирски козачки домаћин. Летње експедиције започеле су 1803. године, а 1822–25. њихов домет је проширен кроз цело језеро Зајсан и до ушћа у Црни Иртиш. Средином 19. века, присуство Ћинга у горњем Иртишу углавном је било ограничено на годишњу посету Ћинг званичника из Чугучака једној од рибарских станица Козака (Батавски Пикет).[16]
Граница између руског и Ћинг царства у басену Иртиша успостављена је дуж линије прилично сличне модерној кинеској граници са Русијом и Казахстаном Пекиншком конвенцијом из 1860.[17] Стварна гранична линија према конвенцији повучена је протоколом Чугучака (1864), остављајући језеро Зајсан на руској страни.[18][19] Војно присуство Ћинг царства у сливу Иртиша је нестало током Дунганшког устанка 1862–77. После гушења побуне и поновног освајања Синкјанга од стране Цуо Цунгтанга, граница између руског и Ћинг царства у сливу Иртиша додатно је мало прилагођена, у корист Русије, Уговором из Санкт Петербурга (1881).
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ [1] Bitig Kz: ´“Name of the “Irtysh” river.´, 20 September 2020
- ^ „Unesco - Irtysh at Omsk”. Архивирано из оригинала 24. 11. 2009. г. Приступљено 18. 7. 2012.
- ^ ArcticRIMS - Irtysh at Omsk
- ^ „Unesco - Irtysh at Tobolsk”. Архивирано из оригинала 24. 11. 2009. г. Приступљено 18. 7. 2012.
- ^ ArcticRIMS - Irtysh at Tobolsk
- ^ R-Arctic Net - Irtish At Khanty-Mansiysk
- ^ „Waterways World: The world's deepest lock”. Архивирано из оригинала 26. 07. 2011. г. Приступљено 26. 02. 2021.
- ^ Jonathan Karem Skaff (2009). Nicola Di Cosmo, ур. Military Culture in Imperial China. Harvard University Press. стр. 181–185. ISBN 978-0-674-03109-8.
- ^ James A. Millward (2007). Eurasian Crossroads: A History of Xinjiang. Columbia University Press. стр. 33. ISBN 978-0-231-13924-3.
- ^ Forsyth, James (1994), A History of the Peoples of Siberia: Russia's North Asian Colony 1581-1990, Cambridge University Press, стр. 34, ISBN 9780521477710
- ^ March, G. Patrick (1996), Eastern Destiny: Russia in Asia and the North Pacific, ABC-CLIO, стр. 31, ISBN 978-0275956486
- ^ Forsyth 1994, стр. 37, 125–127
- ^ Forsyth 1994, стр. 128
- ^ Abramof 1865, стр. 65
- ^ Abramof 1865, стр. 66
- ^ Abramof 1865, стр. 62–63; see also the border shown on the map before p. 65.
- ^ Articles 2 and 3 in the Russian text of the treaty
- ^ (See the map)
- ^ „The Lost Frontier – Treaty Maps that Changed Qing's Northwestern Boundaries_The Changing Borders”. npm.gov.tw. Архивирано из оригинала 13. 03. 2015. г. Приступљено 26. 02. 2021.
Литература
[уреди | уреди извор]- Abramof, A. (1865), translated by John Michell, „The lake Nor-Zaysan and its neighborhood”, Journal of the Royal Geographical Society of London, 35: 58—69, JSTOR 3698078, doi:10.2307/3698078
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
