Исламски султанати у Индији
![]() | Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
У средњем веку у Индију је успостављено неколико исламских султаната.
Успон ислама на Индијском потконтиненту[уреди | уреди извор]
Ислам је у Индију дошао већ у првом веку након смрти пророка Мухамеда. Омејидски калиф у Дамаску послао је 711. експедицију у Белуџистан и Синд под вођством Мухамеда ибн Касима. Експедиција је отишла и северније, али није могла задржати цело подручје нити раширити ислам у другим деловима Индије. Ипак обална трговина и присуство муслиманске колоније у Синду дозволило је да дође до значајне културне размене и довођења проповедника. Три века касније Персијанци, турски народи и Авганистанци су кренули у освајања Индије преко традиционалног северозападног пута свих инвазија Индије.
Махмуд Газни (979—1030) је предводио серију напада на Раџпутска краљевства и богате хиндуистичке храмове. Осим тога успоставио је базу у Пенџабу за будуће инвазије.
Делхијски султанат[уреди | уреди извор]
Мухамед Гор је при крају 12. века извршио инвазију на Индију и освојио је Газни, Мултан, Синд, Лахор и Делхи. Један од његових генерала, Кутбудин Ајбак, прогласио је себе султаном Делхија. У 13. веку бивши роб ратник Шамсудин Илтумиш (1211—1236) успоставио је Турско краљевство у Делхију, што је будућим султанима омогућило да се шире у свим смеровима по Индији. Један век после тога Делхијски султанат се раширио источно до Бенгала, а јужно до Декана. У исто време султанат је био угрожен нападима са северозапада и унутрашњим побунама. Султанат је био у сталној динамици, како се 5 различитих династија уздизало и падало:
- Робовска династија (1206—1290)
- Килџи династија (1290—1320)
- Туглак династија (1320—1413)
- Сајид династија (1414—1451)
- Лоди династија (1451—1526)
![](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/7/7c/Shalamar_Garden_July_14_2005-Sideview_of_marble_enclosure_on_the_second_level.jpg/250px-Shalamar_Garden_July_14_2005-Sideview_of_marble_enclosure_on_the_second_level.jpg)
Килџи династија под Алаудином (1296—1316) је успела да већину југа Индије једно време стави под своју власт, али освојена подручја су се брзо ослободила. Од 35 султана, 19 је убијено у атентату. На власт се тако често долазило насиљем. Дворске интриге и фракционашење су биле нормалне појаве. Куран и шарија (исламски закон) су омогућавали основу за завођење исламске администрације над независним хинду владарима. Ефективна власт султана је зависила о способности контроле стратешких места који су доминирали војно важним и трговачким путевима, зависила је о способности опорезивања и способности одржања ауторитета над војним и провинцијским гувернерима. Било је покушаја да се унифицирају порези и створи централизован систем администрације, али завршавали би без успеха. Пољопривреда је унапређена у северној Индији захваљујући новим каналима и новим иригационим методама (укључујући персијски точак). Али паразитски систем опорезивања сељака продужио је политичку нестабилност. Персијски језик и персијска култура постали су доминантни у центрима одлучивања у Индији.
Могули[уреди | уреди извор]
Могулско царство је било царство је на врхунцу моћи управљало већином индијском потконтинента. Могулско царство је основао Бабур 1526, када је победио Ибрахима Лодија, последњег делхијског султана у Првој бици код Панипата. Реч Могул је индијско-аријска верзија речи Монгол.
Велики Могулски цареви | ||||||||||||
Цар | Почетак власти | Крај власти | ||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Бабур | 1526 | 1530 | ||||||||||
Хумајун | 1530 | 1556 | ||||||||||
Ахбар | 1556 | 1605 | ||||||||||
Џанагир | 1605 | 1627 | ||||||||||
Шах Џахан | 1627 | 1658 | ||||||||||
Аурангзеб | 1658 | 1707 |
Јужне династије[уреди | уреди извор]
![](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/3/34/Mughal_empire_large.png/250px-Mughal_empire_large.png)
Неуспеси султана да држе стално Декан и југ Индије под контролом доводе до успона јужних династија: муслиманског Бахмани султаната (1347—1527) и хиндуистичког Виџајанагара царства (1336—1565). Бахмани султанат је трајао готово два века, све док се није распао 1527. на 5 мањих државица, Деканских султаната (Биџапур, Голконда, Ахмеднагар, Берер и Бидар). Бахмани султанат је прихватио систем администрације и опорезивања од Делхијског султаната, али његов пад је великим делом проузрокован нетрпељивошћу домаћих муслимана и страних муслимана.
Литература[уреди | уреди извор]
- Elliot and Dowson: The History of India as told by its own Historians, New Delhi reprint, 1990.
- K.S. Lal: The Legacy of Muslim Rule in India [1]
- K.S. Lal. Indian Muslims - Who are they. [2]
- Majumdar, R. C. (ed.), The History and Culture of the Indian People, Volume VI, The Delhi Sultanate, Bombay, 1960; Volume VII, The Mughal Empire, Bombay, 1973.