Историјат идеје о аутономији Војводине

Светозар Милетић, један од политичких лидера Срба у Војводини током хабзбуршке управе.

Благовештенски сабор 1861. године.

Покрет за аутономију Војводине су, историјски посматрано, предводили локални Срби, који су чинили најбројнију етничку групу у регији.

Први покушаји Срба да на подручју данашње Војводине створе територијално-политичке ентитете били су Српско царство Јована Ненада (1526—1527) и Сремско војводство Радослава Челника (1527—1530) у 16. веку. Основна идеја цара Јована Ненада била је да ослободи хришћане од Турака и да створи српску државу на простору Бачке, Баната и дела Срема. Срби 1594. године подижу Банатски устанак, покушавајући да се ослободе османске власти и обнове српску државу.

Период хабзбуршке управе

Током владавине Хабзбурга, статус Срба у Хабзбуршкој монархији дефинисан је у пет докумената: 1. Позивном манифесту балканским хришћанима од 6. априла 1690. године; 2. Привилегији од 21. августа 1690. године; 3. Заштитној дипломи од 11. децембра 1690. године; 4. Привилегији од 20. августа 1691. године и 5. Привилегији од 4. марта 1695. године. Овим документима су Срби признати као народ (Natio Serbica, Natio Rasciana), признато им је право на избор војводе, као и право да „остану под управом и под уредбама својих рођених власти“.

На сабору у Баји 1694. године Срби су изнели захтев да им се додели посебна територија за насељавање у Славонији, Срему, Бачкој и Поморишју („Славонија, Мала Влашка, Срем, поље Куманско, дистрикат између Драве и Саве све до реке Илове и границе Хрватске, поље Ђулинско, дистрикат Арадски све до Јенове, те Халмађ између реке Мориша и Црног Криза.”). На црквено-народном сабору у Крушедолу 1708. године, будимски Срби су тражили да Срби добију Бачку, Банат, Срем и Славонију.

На Темишварском сабору 1790. представници Срба су од хабзбуршког цара затражили посебну територију којом би сами управљали. У том смислу, захтевали су да им буде додељен Банат. Међутим, ови српски захтеви за посебном територијом нису тада испуњени од стране хабзбуршких власти.

Територијална аутономија Срба је остварена тек у револуцији из 1848. године, када су, као одговор на политику револуционарне мађарске владе, а у складу са привилегијом из 1691. године, Срби формирали аутономну Српску Војводину и успоставили своју власт на просторима Срема, Бачке и Баната. У прокламоване границе Српске Војводине улазили су „Срем са Војном Границом, Барања, Бачка са Бечејским дистриктом и Шајкашким батаљоном, Банат са Кикиндским дистриктом и Војном границом“.

Овај пут, хабзбуршке власти су изашле у сусрет српским захтевима, тако да је, као политички наследник Српске Војводине, царским патентом од 18. новембра 1849. формирано Војводство Србија и Тамишки Банат, које је обухватало оне делове Бачке, Баната и Срема, који су се налазили изван оквира Војне крајине. Пошто се у међувремену аустријска политика према Мађарима променила, војводство је укинуто 1860. године, а највећи део његове територије је прикључен Краљевини Угарској. Као реакцију на укидање војводства, Срби су 1861. године организовали Благовештенски сабор, на коме је тражено да се војводство поново успостави, а на сабору је усвојен и устав будућег војводства. Међутим, аустријске власти нису изашле у сусрет Србима. Уместо тога, Аустријанци су 1867. године аутономију дали Мађарима и прихватили трансформацију Аустријског царства у двојну Аустроугарску монархију, чиме су се Срби нашли под влашћу Мађара. Политичка борба за територијалну аутономију Срба настављена је од стране српских посланика у угарском сабору, све до распада Двојне монархије.

Румунски политичар Аурел Поповић је 1906. године предложио претварање Аустроугарске у Сједињене Државе Велике Аустрије, а једна од држава коју је предложио као чланицу ове федерације била је и Војводина. Према овом предлогу, држава Војводина би обухватала јужну и западну Бачку, као и западни Банат, остављајући Срем Хрватској, Суботицу Мађарској, а Вршац Трансилванији.

У време распада Аустроугарске, крајем 1918. године, Микша Штробл је предложио очување Угарске, као кантонизоване државе, преуређене по угледу на Швајцарску ("Швајцарска на Истоку"). Овим предлогом је, између осталог, било предвиђено и формирање српског и буњевачког кантона. Српски кантон би обухватао јужну Бачку и западни Банат, док би буњевачки обухватао северну и западну Бачку, а такође и Барању.

• 
  Посебна територија за Србе са политичком самоуправом у оквиру Хабзбуршке монархије, захтевана на српском сабору у Баји 1694. године.
• 
  Посебна територија за Србе, тражена од стране будимских Срба на српском сабору у Крушедолу 1708. године.
• 
  Банат, посебна српска аутономна област - војводство, тражена на Темишварском сабору 1790. године.
• 
  Прокламоване границе Српске Војводине 1848. године.
• 
  Држава Војводина у оквиру предложених Сједињених Држава Велике Аустрије 1906. године.
• 
  Предлог кантонизоване Угарске, у време њеног распада 1918. године.

Период Краљевине Југославије

Нова прилика за остварење политичких захтева Срба јавила се распадом Аустроугарске крајем 1918. године. 25. новембра 1918. године, на Великој народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, формирана је покрајина Банат, Бачка и Барања и проглашено је присаједињење ове покрајине Краљевини Србији. Стварањем Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. покрајина Банат, Бачка и Барања улази у састав ове државе. У почетку је покрајина имала своју владу (Народну управу) и скупштину (Велики народни савет), а у надлежности покрајинске владе налазили су се следећи одсеци: политички послови, унутрашњи послови, правосуђе, просвета (школа и црква), финансије, саобраћај, привреда, прехрана и снабдевање, социјалне реформе, народно здравље и народна одбрана. Постепено су ове установе Баната, Бачке и Барање интегрисане са установама Краљевства СХС, а Народна управа је своју последњу седницу одржала 11. марта 1919. године. Покрајина Банат, Бачка и Барања је, међутим, званично и даље чинила једну од покрајина Краљевства СХС све до поделе земље на области 1922 године.

С обзиром да је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца била централизована држава, јавиле су се идеје о њеној федерализацији, а предлагано је да једна од федералних јединица буде и Војводина. Међу политичарима који су се залагали за аутономију Војводине били су Душан Бошковић Дуда, Јоца Лалошевић и Милан Костић. Овај покрет за аутономију био је претежно српски, а једно од упоришта је имао и у Матици српској у Новом Саду. Није имао значајнију подршку међу мањинама, посебно међу најбројнијим – немачкој и мађарској. Подела земље на бановине (укључујући и Дунавску бановину) 1929. године није задовољила заговорнике федерализације земље и аутономије историјских покрајина, тако да су ови покрети наставили да делују и након формирања бановина. Иако без стварне аутономије, Дунавска бановина је чинила једну територијално-политичку целину у чији оквир су ушли углавном простори који су историјски сматрани Војводином (Бачка, Банат, Срем, Барања), са додатком неких територија јужно од река Дунава и Саве (део Шумадије, Браничево).

Окупацијом и поделом Југославије од стране Сила Осовине 1941. године, подручје Војводине је подељено између Хортијеве Мађарске (Бачка и Барања), Павелићеве НДХ (Срем) и Недићеве Србије (Банат). Банат је, у оквиру Недићеве Србије, политички успостављен као аутономна територија, којом је управљала локална немачка национална мањина, док су већински Срби на подручју Баната били политички маргинализовани. У историјском смислу, Немци су, поред Срба, такође имали политичке програме о стварању територијалних политичких ентитета на подручју данашње Војводине. Тако су 1918. године прогласили Банатску републику у Банату, док су 1920. године предложили стварање Републике Банатије, састављене од Баната и Бачке. 1941. године су планирали да формирају Јужнонемачку тампон државу, састављену од Баната, Бачке и Барање. Поразом Сила Осовине и одласком немачке војске из Баната 1944. године, пропале су и ове политичке тежње локалних Немаца.

• 
  Предложена држава Банатија 1920. године.
• 
  Планирана Јужнонемачка тампон држава 1941. године.

Период након 1944. године

Идеју о аутономији Војводине прихватила је и комунистичка партија, која је са својим партизанским покретом 1941. године на подручју Војводине започела борбу против окупатора. Партија је као политички циљ своје борбе у Војводини истакла формирање будуће аутономне Војводине, у којој ће њени народи уживати равноправност. Срби, који су били главне жртве окупационих режима у Војводини, а такође и припадници других народа Војводине су учествовали у овој борби, да би након пораза Сила Осовине била укинута окупаторска територијално-политичка подела, уместо које је октобра 1944. формирана аутономна Војводина, која се 1945. године прикључила федералној Србији. Статус Аутономне Покрајине Војводине у оквиру Србије је регулисан 1. септембра 1945. године, да би 7. априла 1963. покрајини било промењено име у Социјалистичка Аутономна Покрајина Војводина (САП Војводина).

Устав из 1974. године је дефинисао Војводину као једног од субјеката федерације и проширио јој аутономију, иако је Војводина и даље званично била у саставу Србије. 1989. године је аутономија Војводине знатно умањена (Војводини је укинут статус субјекта федерације), да би након промене режима у Србији 2000. године била делимично увећана. 28. марта 1990. је покрајина поново названа Аутономна Покрајина Војводина (избачен је придев „социјалистичка"). Аутономија покрајине је регулисана Омнибус законом из 2002. године, а затим и Уставом Србије из 2006. године, као и Статутом Војводине из 2009. године. Извршно веће Војводине је преименовано у Владу Војводине, која поред осталих чланова, има председника владе и четири потпредседника.

Због незадовољства дела локалне јавности у Војводини укидањем степена аутономије из 1974. године, у покрајини се током 1990-тих појавио аутономашки покрет, који је заговарао више аутономије за Војводину, а једна од идеја за повећање аутономије укључивала је и предлог да Војводина добије статус републике у оквиру федералне Србије. Предводници овог аутономашког покрета су, као и у ранијим периодима, били локални Срби. Супротно сепаратистичком покрету косовских Албанаца, војвођански аутономаши никада нису изјављивали да њихово политичко деловање има за циљ одвајање од Србије, већ само аутономију Војводине у саставу Србије. Поред политичких захтева војвођанских аутономаша, у Војводини политички делују и политичари из редова мађарске мањине, који заговарају стварање посебног аутономног региона за Мађаре на северу Војводине. Према предлогу, овај регион би носио назив Мађарска регионална самоуправа и обухватао би општине на северу Бачке и Баната, у којима претежно живе Мађари.

• 
  Предлог Лиге Социјалдемократа Војводине о Републици Војводини у федерализованој Србији.
• 
  Предлог Савеза војвођанских Мађара о Мађарској регионалној самоуправи на северу Војводине.