Италијански тартуф

Италијански тартуф или италијанска гомољача, Tuber magnatum је врло јестива гљива. Наш најраспрострањенији тартуф је најчешћи и на континенту и на Медитерану.

Облик

Већином у облику квргавог кромпира,1,5-6-[9] cm дужине,1-4-[6] cm ширине,1-5cm висине;рјеђе кугласт, но и тада грбав, с усјецима и жљебовима, с јамама па и парцијално спљоштеним слојевима, као комад стијене. Површина без бубуљица, евентуално мало брашнасто храпава.

Перидија

Споља је кожнатоблиједе боје, као свијетла кафа, старија и с нешто јачом примјесом. Изнутра бијела, танка, око 0,5mm, јаче изражена и шира с доње стране.

Глеба

[месо унутра којега се развија химениј]по цијелој унутрашњости прошарана бијелим венама, а маса кроз коју се вијугаво или лавиринтно вене гранају у почетку је сивкастобијела, затим сива, сасвим зрела тамно пурпурночоколадна и готовоп црна. Тврда, тешка, с јаким но угодним укусоми мирисом на бијели лук.

Микроскопија

Споре тамно сепијасмеђе, широко елиптичне до готово округле, начичкане цилиндричним, 4-7/1-1,5 mi, иглицама, по врху повезаним једним прозирним велом, тако да се пречник цијеле споре повећава за двије дужине иглица и, заједно с њима, износи: 33-52/32-45 mi. Језгра је мрежасто гранулирана, а поједине плочице су дуге 6-10mi. Споре су веће што их је мање у асцусу, од једне једине до двије или три. Асци изодијаметрични или овоидни с угластим странама, 80-127/60-85 mi.

Станиште и распрострањеност

Наш најраспрострањенији и најчешћи тартуф, и на континенту или на Медитерану. Расте један недалеко од другога,8-18cm под површином земље, у микоризи с разним листопадним дрвећем, најрадије пак у храстови-грабовим шумама, проријеђеним и свјетлијим, те дуж потока и рјечица са багремима, јохама и тополама. Показатељи су му дугуљасти смеђецрвени хруштеви, који у гомилама врве изнад гљиве.

Доба сазријевања

[XI] I-VI, но могу се наћи, јер дуго расту и теже се кваре, и у друго доба године.

Јестивост

Високо цијењена гљива, особити прикладна за умаке, за пуњење меса или рибе те као прилог. Сама за себе је прејака. По кувању мирис бијелог лука, иако слабији, остаје, а придружује му се још једна специфична арома на парфем.

Сличне врсте

Има много подземних врста гљива које не само да нису тартуфи, него чак ни Ascomyceti. Глатке површине, без бубуљица и сличних боја, најближи је прошупљени тартуф, Tuber excavatum Vitt. Доста чест код нас, такође укусан, микроскопски се разликује најлакше по мање-више центрираној коморастој шупљини унутар глебе, те по мирису на друге зачине, не на бијели лук. Споре су му у просјеку мање,30-40/22-33mi. По боји, облику, па и мирису на бијели лик, слична је и лажна гомољача, лажни тартуф, Tuber macrosporum, но она има бубуљичасту површину и још веће споре:до 80/60 mi. Истарски или перигордски тартуф, Tuber melanosporum најцјењенији од свих тартуфа, успијева такође широм бивше Југославије, не само у Истри(што би се могло закључити по имену), но заправо нема слличности:боје је црвено смеђе, па црне, а покривен је четворо до шестостраним пирамидалним жлездицама, широким до пола mm. Иглице спора су максимално 3 mi дуге.

Литература

Кључ за гљиве;Иван Фоч;ИТРО "НАПРИЈЕД";Загреб
Morcillo, M.; Sanchez, M.; Vilanova, X (2015). Truffle Farming Today, a Comprehensive World Guide. ISBN 978-84-617-1307-3.
Trappe, Matt; Evans, Frank; Trappe, James M. (2007). Field Guide to North American Truffles: Hunting, Identifying, and Enjoying the World's Most Prized Fungi. Natural History Series. Ten Speed Press. ISBN 9781580088626.
Nowak, Zachary (2015). Truffle: A Global History. The Edible Series. Reaktion. ISBN 978-1780234366.

Спољашње везе