Пређи на садржај

Канибализам

С Википедије, слободне енциклопедије
Канибализам у Бразилу 1557. године.

Канибализам (шп. canibal - људождер, људождерство) назив је који потиче од шпанске речи за име народа Карибис са Малих Антила који су у својој исхрани употребљавали месо људског порекла. Устаљено фигуративно значење: свирепост, нечовечност, дивљаштво. Канибализам је у свом изворном облику обухватао само људски род.[1][2] Канибализам је акција једне индивидуе дате врсте која конзумира све или део друге индивидуе исте врсте као храну. Конзумирање исте врсте, или испољавање канибалистичког понашања, је честа еколошка интеракција у животињском царству, и уочена је код више од 1.500 врста.[3] Људски канибализам је добро документован, у древним и у новијим временима.[4]

Стопа канибализма се повећава у нутритивно сиромашним окружењима, јер се индивидуе окрећу другим индивидуама као додатном извору хране.[5] Канибализам може да буде вид регулације величине популације, при чему ресурси као што су храна, склониште и територија постају доступнији са смањењем потенцијалне конкуренције. Иако то може бити од користи за јединку, показано је да присуство канибализма смањује очекивану стопу преживљавања читаве популације и повећава ризик од конзумирања сродника.[5] Остали негативни ефекти могу укључивати повећани ризик од преноса патогена услед повећаног степена излагања домаћина.[6] Канибализам се, међутим, не појављује - као што се некада и веровало - само као резултат екстремног недостатка хране или вештачких / неприродних услова, већ се може појавити и у природним условима код различитих врста.[3][7][8]

Значења и тумачења

[уреди | уреди извор]

Ускоро је појам проширен и у новом значењу обухвата и животињску популацију тако да се и одредница у биологији животиња, када животиње једу сродне животиње, назива канибализмом.

Изграђено је и устаљено и погрешно мишљење, дато у синониму канибализам = антропофагија, да се ради о истом појму. Различитост мотива употребе људског меса у људској исхрани и прави разлику ових појмова. Антропофагија је шири појам људождерства. Она обележава уопште употребу људског меса у исхрани човека, без обзира на сврху и начин употребе. Она у себи подразумева сваку употребу људског месе као и сам канибализам.[9] Канибализам у научно антрополошком смислу означава појаву када човек, или животиња, једе припадника сопствене врсте, и то послије извршене насилне смрти-убиства.[9]

Канибализам је облик антропофагије (људождерства). Реч је о обредном људождерству које се најчешће заснива на схватању да се једењем одређених делова људског тела жртве стичу њена физичка и психичка својства.[10] Значи, када човек у преживљавању поједе мртвог сапатника, та појава није канибализам већ антропофагија.

Канибализам, настанак и развој

[уреди | уреди извор]
Канибалистичка гозба на острву Тана, c. 1885-9

Канибализам постоји код животиња. Силом животне законитости антропофагија и канибализам код раног нецивилизованог човека зачињу дуг, хиљадугодишњи пут еволуције његовог очовечавања и социјализације ка културном човеку. О канибализму код човека може се говорити већ од старијег каменог доба. Ова појава, у правом смислу речи, дуго је била позната, као што се с правом истиче, на острвима Тихог Океана, у Аустралији, Централној Африци, јужној и централној Америци. Канибализам је постојао и у многим крајевима Европе.[11]

Сигурно да је настанак канибализма искључиво прагматична - егзистенцијална потреба раног човека. Живот, као „vis maior“, је одредио да човек поједе човека. Ова свакодневица се вековима мењала и развијала од простог, готово анималног рефлекса, до нарастања у симболима, све више омудрелог, цивилизацијског чина културног човека.

Т. Ђорђевић први је од Срба који пише о могућим мотивима канибализма. Он тврди и доказује да се канибализам јавља из обредних разлога, освете, глади, садизма, застрашивања, уцене тоталне послушности, и слично. Ђорђевић каже:

„Има извесних трагова који указују на то да ни код нас неки облици канибализма нису били непознати. Неки су од тих трагова и помена јасни и односе се баш на наш народ, неки су у виду предања, које је, иако се чува у нашем народу, иако је често везано баш за наше људе, ипак могло доћи ко зна од куда, те има своју основу ван нас.“[9]

Једење људског меса условљено је оскудицом у исхрани - глад, из веровања да је месо посластица, из освете („ Живог бих га појео!“), да би се пробудиле особине убијеног, из уверења о светости принесене жртве, ради заштите од виших сила и због веровања у лековитост људског меса. Трагови канибализма код нас су очувани у једној народној песми у којој отац, по вољи и заповести Тучина, своје најближе мора да убије, скува и поједе.[9]

Канибализам као појава има своју ступњевитост. Понекада се једе читаво тело, сем костију. Понекада само унутрашњи органи: стомак, јетра, срце, плућа, мозак. Неке заједнице једу и тела својих покојних рођака. Уобичајена појава је да мушкарац поједе своју жену. Канибализам се разликује и по интензитету. Најинтензивнији је када се једе целокупно тело човека. Слабији је када се једу само поједини делови. Постоји и најслабији интензитет, када се људска лобања користи као посуда из које се пије људска крв. Научно је утврђено да је канибализам, често обучен у мистичне културне обреде, био раширен и код народа на високом културном нивоу.

Користи

[уреди | уреди извор]

У окружењима где је доступност хране ограничена, индивидуе могу добити додатну храну и енергију ако користе друге коспецифичне индивидуе као додатни извор хране. Тиме се повећава стопу преживљавања канибала и тако пружа еволуциона предност у окружењима где је храна оскудна.[12] Студија спроведена на пуноглавцима шумске жабе показала је да су они који су испољили канибалистичке тенденције имали брже стопе раста и били способнији од неканибала.[13] Повећање величине и раста би им дало додатну корист у виду заштите од потенцијалних предатора као што су други канибали и били би у бољој позицији при такмичењу за ресурсе.[5]

Прехрамбене користи од канибализма могу да омогуће ефикаснију конверзију коспецифичних прехрамбених ресурса у обновљиве ресурсе у односу на потпуно биљну исхрану; биљна храна може да садржи вишкове појединих елемената те животиња мора да троши енергију да би их уклонила.[14] Канибализам може да доведе до бржег развића; међутим, може доћи до компромиса јер може бити мање времена за конзумацију ових стечених ресурса. Студије су показале да постоји знатна разлика у величини животиња које су храњене високо коспецифичном храном, које су биле мање од оних које су храњене ниско коспецифичном храном.[14] Према томе, индивидуална спремност се може повећати само ако се избалансира равнотежа између стопе развоја и величине, а студије показују да се то остварује исхраном са ниском коспецифичношћу.[14]

Канибализам регулише величину популација и од њега имају користи канибалистичке индивидуе и њихови сродници пошто су ресурси као што су додатна склоништа, територија и храна ослобођени. Способност опстанка канибала се повећава[12] снижавањем ефеката гомилања.[15] Међутим, ово је једино случај ако канибал распознаје своје сроднике како не би умањио своје шансе за одржавање својих гена у будућим генерацијама. Елиминација компетиције исто тако може да побољша могућности за парење, чиме се додатно омогућава ширење гена једне индивидуе.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Вујаклија М. Лексикон страних речи и израза, Просвета, Београд, 1954. г.
  2. ^ „Cannibalism (human behaviour)”. Britannica Online Encyclopedia. Приступљено 31. 8. 2013. 
  3. ^ а б G. A. Polis, The evolution and dynamics of intraspecific predation, Annual Review of Ecology and Systematics 12, 225-251 (1981)
  4. ^ Goldman, Laurence, ур. (1999). The Anthropology of Cannibalism. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-89789-596-5. 
  5. ^ а б в Elgar, M.A. & Crespi, B.J. 1992, Cannibalism: ecology and evolution among diverse taxa, Oxford University Press, Oxford [England]; New York.
  6. ^ Rudolf, V.H.W. & Antonovics, J. „Disease transmission by cannibalism: rare event or common occurrence?”. Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences. 274 (1614): 1205—1210. 2007. .
  7. ^ Laurel R. Fox, Cannibalism in natural populations, Annual Review of Ecology and Systematics 6, 87-106 (1975)
  8. ^ M. A. Elgar and B. J. Crespi (eds), Cannibalism: Ecology and evolution among diverse taxa. (Oxford University Press, New York, 1992)
  9. ^ а б в г Влаховић П. У вртлогу живота, Самоуправна интересна заједница културе Пријепоље, 1978. г.
  10. ^ Група аутора, Социолошки лексикон, Савремена администрација, Београд, 1982. г.
  11. ^ Rubinstein 2004, стр. 17–18.
  12. ^ а б Snyder, W.E., Joseph, S.B., Preziosi, R.F. & Moore, A.J (2000). „Nutritional Benefits of Cannibalism for the Lady BeetleHarmonia axyridis. (Coleoptera: Coccinellidae) When Prey Quality is Poor”. Environmental Entomology. 29 (6): 1173—1179. .
  13. ^ Jefferson, D.M., Hobson, K.A., Demuth, B.S., Ferrari, M.C.O. & Chivers, D.P (2014). „Frugal cannibals: how consuming conspecific tissues can provide conditional benefits to wood frog tadpoles (Lithobates sylvaticus)”. Naturwissenschaften. 101 (4): 291—303. .
  14. ^ а б в Simpson, J., Joncour, B. & Nelson, W.A (2018). „Low levels of cannibalism increase fitness in an herbaceous tortrix moth”. Behavioral Ecology and Sociobiology. 72 (2): 1—11. .
  15. ^ Nishimura, K. & Isoda, Y (2004). „Evolution of cannibalism: referring to costs of cannibalism”. Journal of Theoretical Biology. 226 (3): 293—302. .

Литература

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Канибализам на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Канибализам&oldid=28914684”