Пређи на садржај

Карло III Токо

С Википедије, слободне енциклопедије
Карло III Токо
Датум рођења1465, 1464.
Место рођењаЛефкада
Датум смрти1518, 1518.
Место смртиРим
ДецаLeonardo IV di Tocco, Titular Despota dell'Arta
РодитељиЛеонардо III Токо
Милица Бранковић

Карло III Токо (1464–1518) је био титуларни деспот Епира и гроф палатин Кефалоније и Закинтоса од смрти свог оца Леонарда III Тока од око 1503. године, до своје смрти 1518. године. Деспот Карло III је живео у Риму, где је примао пензије и од папства и од Напуљске краљевине. Као одрасла особа, деспот Карло III је радио као војни официр, служећи и папству и цару Максимилијану I.

Деспот Карло III је био дубоко огорчен због губитка територија своје породице у Грчкој. Оженио се Андроником Аријанит, ћерком Константина Аријанита, још једног претендента на територије у Грчкој, и представљао се не само као глава некадашње епирске деспотске породице, већ и као наследник српске династије Бранковића и византијске царске династије Палеолога (иако није претендовао на титуле).

Биографија

[уреди | уреди извор]

Карло III Токо је био најстарији син деспота Леонарда III Тока,[1] рођеног на острву Лефкада 1464. године.[2] Карлова мајка, деспина Милица Бранковић, била је ћерка Лазара Бранковића, деспота српског, и деспине Хелене Палеолог, ћерке деспота Томе Палеолога, најмлађег брата последњег византијског цара Константина XI Палеолога.[3][4] Карлов отац је био последњи владајући деспот Епира, изгубивши своје последње земље у Грчкој 1479. године, због освајања од стране Османског царства.[5] деспот Леонардо III, његова супруга деспина Франческа Марцано (деспина Милица Бранковић је умрла 1464. године), два његова брата и Карло побегли су у Италију, где их је примио напуљски краљ Фердинанд I, стриц Леонардове нове жене.[6][7]

Иако је деспоту Леонарду III Фердинанд доделио пензије и феуде у Италији, они нису били довољно просперитетни да издржавају њега, његову пратњу и породицу, а такође су били далеко од војне помоћи коју је деспот Леонардо III очекивао да поново преузме своје грчке земље.[8] Недуго пре него што се деспот Леонардо III нашао у великим дуговима, и изгубио је већину феуда које је добио.[9] 29. фебруара 1480. године, деспот Леонардо III, његова браћа и Карло стигли су у Рим,[10] тражећи новац од папе Сикста IV.[11] Деспот Леонардо III је у Риму добио великодушнију пензију од 2000 златника и унајмио је кућу између Ботеге Оскура и Виа Пеликиарија.[12] Након Леонардове смрти у неком тренутку понтификата папе Александра VI (1492–1503), [13][14] деспот Карло III је наставио да живи у Риму и тамо је служио као капетан Светог колеџа.[15] Живео је у кући у Виа ди С. Марко и уживао је у пензији коју су обезбеђивали и папа и Краљевина Напуљ.[16][17] Великодушност Напуља није била тако велика колико је могла бити, с обзиром на то да је краља Фердинанда I, који је обећао деспоту Леонарду III да ће третирати деспота Карла III као свог сина,[18] збацио француски краљ Шарло VIII, који је потом преузео контролу над напуљском краљевином.[19]

Деспот Карло III је био дубоко огорчен због судбине земље своје породице у Грчкој и био је незадовољан због губитка статуса и моћи. У једном оплакујућем документу, деспот Карло III је забележио да је судбину своје породице назвао „несрећом и одбацивањем богатства“. У истом тексту он је себе навео као наследника и потомка „деспота Романије и Арте[20] [и] најмирнијих домова српских, Комнина и Палеолога, обе цариградске куће“.[21] Претензије деспота Карла III и његових потомака да су они представљали не само епирску деспотску породицу, већ и српску краљевску династију и византијску царску,[22] није била нелегитимна с обзиром да су они представљали наследнике деспота Томе Палеолога по женској линији.[23] Последњи потпуно документовани и извесни потомци деспота Томе Палеолога по мушкој линији умрли су почетком XVI века,[24][25] а деспина Хелена Палеолог, Карлова бака, била је Томина најстарија ћерка.[26] Од три Хеленине ћерке, Карлова мајка је била најстарија која је имала децу.[27][28]

После очеве смрти, деспот Карло III се такође борио у војсци Максимилијана I, цара Светог римског царства.[29] Деспот Карло III је умро у својој кући у Виа С. Марко[30] 1518. године,[31] током понтификата папе Лава X (1513–1521).[32] Деспот Карло III се оженио Андроником Аријанит, ћерком Константина Аријанита, самопроглашеног претендента на титуле „кнеза од Македоније“ и „војводе од Ахаје“.[33] Карлове претензије наставило је његово и Андроникино једино дете, син Леонардо IV Токо, рођен у неком тренутку 1510-их.[34]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Miller 1908, стр. 488
  2. ^ Shamà 2013, стр. 38
  3. ^ Miller 1908, стр. 485
  4. ^ Zečević 2014, стр. 127
  5. ^ Zečević 2014, стр. 130
  6. ^ Miller 1921, стр. 512
  7. ^ Miller 1908, стр. 487
  8. ^ Zečević 2014, стр. 139
  9. ^ Zečević 2014, стр. 139
  10. ^ Miller 1921, стр. 512
  11. ^ Miller 1908, стр. 487
  12. ^ Miller 1921, стр. 512
  13. ^ Miller 1908, стр. 488
  14. ^ Miller 1921, стр. 513
  15. ^ Setton 1978, стр. 515
  16. ^ Miller 1908, стр. 488
  17. ^ Miller 1921, стр. 513
  18. ^ Miller 1908, стр. 488
  19. ^ Miller 1908, стр. 488
  20. ^ The modern rendition of the title of rulers of the Despotate of Epirus as 'Despot of Epirus' is a historiographical invention,[12] with the title commonly being rendered as 'Despot of Romania' in contemporary times, 'Romania' meaning "land of the Romans" and being a common endonym for the Byzantine Empire.[13] Arta was the capital of the Despotate of Epirus.[14]
  21. ^ Zečević 2014, стр. 141
  22. ^ Miller 1908, стр. 488
  23. ^ Miller 1908, стр. 489
  24. ^ Nicol 1992, стр. 116
  25. ^ After Thomas's death in 1465, his claims were taken up by his eldest son, Andreas Palaiologos, who died in 1502.[18] Andreas is commonly believed to not have left any descendants.[19] If Andreas was childless, his heir would have been his younger brother, Manuel Palaiologos, who had moved back to Constantinople and lived under Ottoman rule. Manuel died at some point in the reign of Sultan Bayezid II (r. 1481–1512).[20] Manuel's only documented son to reach adulthood, named Andreas Palaiologos after Manuel's brother, converted to Islam and died in the reign of Suleiman the Magnificent (r. 1520–1566).[21] Manuel's son is not believed to have had children of his own.[22] Though later members of the family are attested, the abundance of people unrelated to the imperial dynasty who bore the name, and forgers, makes the lineage of any later Palaiologoi uncertain and questionable.[23]
  26. ^ Nicol 1992, стр. 115
  27. ^ Miller 1908, стр. 485
  28. ^ Nicol 1968, стр. 224
  29. ^ Miller 1908, стр. 488
  30. ^ Miller 1908, стр. 488
  31. ^ Shamà 2013, стр. 38
  32. ^ Miller 1921, стр. 513
  33. ^ Shamà 2013, стр. 38
  34. ^ Shamà 2013, стр. 42

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Fine, John V. A. Jr.. . (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. ISBN 0-472-08260-4. 
  • Harris, Jonathan (2010). The End of Byzantium. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0300117868. JSTOR j.ctt1npm19. 
  • Miller, William (1908). The Latins in the Levant: A History of Frankish Greece (1204–1566). London: John Murray. OCLC 563022439.
  • Miller, William (1921). Essays on the Latin Orient. Cambridge: Cambridge University Press. OCLC 457893641.
  • Nicol, Donald M. (1968). The Byzantine Family of Kantakouzenos (Cantacuzenus), ca. 1100–1460: A Genealogical and Prosopographical Study. Dumbarton Oaks studies 11. Washington, DC: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies. OCLC 390843.
  • Nicol, Donald M. (1992). The Immortal Emperor: The Life and Legend of Constantine Palaiologos, Last Emperor of the Romans. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-511-58369-8. 
  • Runciman, Steven. . (2009) [1980]. Lost Capital of Byzantium: The History of Mistra and the Peloponnese. New York: Tauris Parke Paperbacks. ISBN 978-1845118952. 
  • Setton, Kenneth M. (1978). The Papacy and the Levant (1204–1571), Volume II: The Fifteenth Century. Philadelphia: The American Philosophical Society. ISBN 0-87169-127-2. 
  • Shamà, Davide (2013). "I di Tocco, Sovrani dell'Epiro e di Leucade: Studio storico-genealogico". Notiziario dell'Associazione Nobiliare Regionale Veneta (in Italian). ISSN 2039-8689.
  • Trapp, Erich; Beyer, Hans-Veit; Walther, Rainer; Sturm-Schnabl, Katja; Kislinger, Ewald; Leontiadis, Ioannis; Kaplaneres, Sokrates (1976–1996). Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit (in German). Vienna: Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften. . ISBN 3-7001-3003-1.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  • Zečević, Nada. (2014). The Tocco of the Greek Realm: Nobility, Power and Migration in Latin Greece (14th – 15th Centuries). Belgrade: Makart. ISBN 978-8687115118. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Карло_III_Токо&oldid=28955226”