Каћуша

Каћуша
	Ракетни бацач БМ-13 изложен у Кијеву.
Класификација	вишецевни бацач ракета
Шасија	ЗИС-6, Studebaker US6
Историја
Земља развоја	СССР
Конструктор	Георгиј Лангемак
Произвођач	"Компресор" (Москва), ; "Уралелектромашина" (село Мали Исток, ; Свердловска област, сада - "Уралелектротиазхмасх", Јекатеринбург) и; "Коминтерна" (Вороњеж)
Период производње	1941—1945.
Период употребе	1941—до данас
Број произведених јединица	више од 11 000 ком.
Верзије	БМ-13, БМ-8, БМ-31, БМ-14, БМ-21, БМ-24, БМ-25, БМ-27, БМ-30
Димензије
Тежина у борбеном положају	6800 кг
Дужина у маршевом положају	6060 мм
Ширина у маршевом положају	2235 мм
Висина у маршевом положају	3090 мм
Клиренс	275 мм
Наоружање
Калибар	132 мм
Пуњење бојеве главе	5,5 кг тротила
Дужина цеви	5 мм
Број цеви	16
Минимални домет паљбе	470 м
Максимални домет паљбе	8740 м
Ударна површина	ударом пука са 576 ракета површина износи 100 хектара
Максимални угао гађања	по хоризонтали - 20°; по вертикали -+4° +45°
Посада	4 људи
Прелазак система из маршевог у борбени положај	2 мин
Трајање плотуна	7-10с
Потребно време за напуштање ватреног положаја након плотуна	1 мин
Погон
Тип мотора	Зис-6
Снага мотора	73 КС
Максимална брзина на аутопуту	50 км/ч
Досег возила	260 км
Врста погонског система	на точковима 6×4

Каћуша (рус. Катюша — Катјуша) је име за совјетски вишецевни бацач ракета, прво ракетно артиљеријско оружје на свету и једно од најпознатијих артиљеријских оруђа у наоружању Црвене армије током Другог светског рата. Развијена током 1930-их година, Каћуша је држана у тајности све до немачког напада на СССР. Батерије ових ракетних бацача, којима су до тада руковале искључиво јединице НКВД, стављане су по потреби на располагање појединим командантима армија на оним секторима фронта који су били посебно угрожени непријатељским нападом. На бојишту их је први пута користила у Другом светском рату Црвена армија 14. јула 1941. године. Систем се састоји од више ракетних лансера постављених на шасију камиона, што му даје велику покретљивост. Ракете је могуће испаљивати појединачно или у низу. Каћуше су оружја мале прецизности, па је њихова ефикасност остварена истовременим дејством већег броја ракета на исту мету. Коришћене су као оружје подршке пешадији и оклопно-механизованим јединицама. У завршној фази рата коришћена је у великом броју током артиљеријске припреме пре почетка офанзивних дејстава. Немачки војници који су се по први пут у борби сусрели са овим оруђем назвали су га „Стаљинове оргуље“, због специфичног звука који је ракета производила приликом лансирања. Првобитна верзија овог ракетног лансера М-13 користила је ракете на чврсто гориво калибра 132 mm које су лансиране са једноставног вишеструког шинског лансера, најчешће монтираног на камиону са три осовине. Паралелно са М-13 развијен је и лансер ракета М-30 који је користио ракете калибра 300 mm које су лансиране из једноставног лансера у облику правоугаоног рама од челичних шипки, у којем су биле монтиране четири лансирне шине.^[1] Познати су били совјетски системи БМ-13 и БМ-8.

Вишецевни бацачи ракета су били врхунска тајна на почетку Другог светског рата. Због тога су формирани специјални одреди тајне полиције НКВД-а да управљају њима.^[2] Експериментална батерија од седам бацача под командом капетана Ивана Фљорова је први пут коришћена 14. јула 1941. у бици код села Рудња код Смоленска. Та батерија је уништила велику групу немачких војника са тенковима, оклопним возилима и камионима.

Третирана као једна од највећих војних тајни, каћуше су, када нису дејствовале биле покривене цирадом. Немци су због специфичног звука каћуше звали „Стаљинове оргуље“.

Три су момента нарочито била тајна: ракетно гориво, начин опаљивања (који је био из камиона) и превазилажење фактора трења између рампе и пројектила приликом лансирања. Каћуше су имале уграђен систем за самоуништење те током Другог светског рата ни једна није пала у немачке руке.

Остале су у употреби и након Другог светског рата све до 60-их година 20. века, када су их заменили прецизнији и ефикаснији састави.