Пређи на садржај

Кентаури

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Кентаур)
Кентаур преусмерава овде. За друге употребе погледајте страницу Кентаур (вишезначна одредница).
Кентаур
Кентауркиња, на слици Џона Ла Фаџа
Лични подаци
Друга именаКентаур, сенторес, стрелац[1]
Митологија
МитологијаГрчка
РегионГрчка, Кипар
СтаништеКопно
ГруписањеЛенгендарно створење
ПодгруписањеХибрид
Слична створењаМинотаур, сатир, харпија
Кентаур у борби, детаљ са фасаде Партенона

Кентаури (грч. Κένταυροι) су бића из грчке митологије, полу-људи, полу-коњи.[2]

У многим грчким митовима сматра се да су кентаури дивљи попут неукроћених коња, а речено је и да су настањивали регију Магнезија и планину Пелион у Тесалији, Фолојеву храстову шуму у Елису и Малејево полуострво у јужној Лаконији. Кентаури су касније представљени у римској митологији и били су познати ликови у средњовековном бестијару. Они остају у основи модерне књижевности фантастике.

Етимологија

[уреди | уреди извор]

Грчка реч kentauros се генерално сматра да је нејасног порекла.[3] Етимологија из ken + tauros, 'пробадајући бик', била је еухемеристичка сугестија у Палафатовом рационализујућем тексту о грчкој митологији, О невероватним причама (Περὶ ἀπίστων), који је укључивао јахаче стрелце из села званог Нефел, који су елиминисали крдо бикова који су били пошаст Иксионовог краљевства.[4] Друга могућа сродна етимологија може бити „убица бикова“.[5]

Митологија

[уреди | уреди извор]

Кентаури су потомци Иксиона и Нефеле,[6] богиње облака, деца њиховог сина Кентаура и магнезијских кобила.[7] Живели су у тешко приступачним шумама Тесалије, западне Аркадије, Елиде и Етолије. Представљани су као сурова бића, која су често улазила у сукобе са људима. Тако се као њихови противници помињу Лапити (кентауромахија) и Херакле, који се са њима сукобљавао више пута. Најчувенији кентаури били су Хирон, Фол и Нес. Прва двојица су, за разлику од осталих Кентаура, били јако образовани и интелигентни, а трећи је дошао главе Хераклу.

Једно друго племе кентаура је по предању живело на Кипру. Према Нону, њима је отац Зевс, који је, фрустриран након што му је Афродита измакла, просуо своје семе на тло те земље. За разлику од копнене Грчке, кипарски кентаури су били рогати.[8][9]

Такође се наводи да су постојали Ламијански Фери, дванаест рустикалних демона (духова) реке Ламос. Зевс их је поставио да чувају одојче Диониса, штитећи га од Хериних махинација, али их је разбеснела богиња претворила у кентауре са воловским роговима. Ламијански Фери су касније пратили Диониса у његовој кампањи против Индијаца.[10]

Сукоб Кентаура и Херакла

[уреди | уреди извор]

Када је Херакле пошао да изврши своје четврто дело, да убије еримантског вепра, свратио је у пећину код кентаура Фола. Фол је дао Хераклу да једе месо, али није хтео да отвори посуду са вином која је припадала свим кентаурима. Херакле је ипак успео да га наговори да то уради. Кентаури су побеснели када су осетили мирис јаког вина. Одмах су јурнули на Фолову пећину. Херакле је бранио Фола и упркос томе што је Кентаурима помогла њихова баба Нефела, богиња облака, која је послала јаку кишу и земљу учинила клизавом, Херакле је успио да убије неколико кентаура, а остале натерао у бег.

Херакле је случајно погодио свог пријатеља, мудрог кентаура Хирона. Извукао је стрелу, али ништа није могло да помогне против Хидриног отрова. Ипак, Хирон је био бесмртан, па од отрова није могао да умре. Зато је он своју бесмртност уступио титану Прометеју, а он је сишао у мрачни Хад.

Док је Фол сахрањивао своје рођаке, он је извукао једну Хераклову стрелу и почео да је разгледа. Она му исклизну и убоде га у ногу, и он остаде на месту мртав. Херакле га је сахранио уз велике почасти.

Кентауромахија

[уреди | уреди извор]
Кентаури убијају Кајнеја

Када се краљ Лапита, Пиритој женио Хиподамијом, на свадбу је позвао све Олимпљане осим Ареја и Ериде, сећајући се непријатности коју је Ерида изазвала на свадби Пелеја и Тетиде. Свадби су присуствовали многи краљевићи из Грчке, као и Кентаури.

Кентаури су били ненавикнути на вино, а пили су га без мешања са водом, па су се напили. Због тога су напали Хиподамију и остале госте. Пиритој и Тезеј и остали Лапити су прискочили у помоћ Хиподамеји и тако је избио сукоб који је трајао до ноћи, у коме су погинули Кајнеј и Лапит. Тако је почела дуготрајна свађа између Кентаура и Лапита коју су потпиривали Ареј и Ерида из освете што нису позвани на свадбу. Тезеј је отерао Кентауре, који су поново скупили снаге и напали Лапите. Они су савладали главнину лапитске војске и отерали Лапите у Мелеју.

Варијације

[уреди | уреди извор]

Женски кентаури

[уреди | уреди извор]
Жене кентаури са стране Венере (мозаик из римског Туниса, 2. век)

Иако се жене кентаури, зване кентауриде или кентауресе, не помињу у раној грчкој књижевности и уметности, повремено се појављују у каснијој антици. Македонски мозаик из 4. века пре нове ере је један од најранијих примера кентауре у уметности.[11] Овидије такође помиње кентауриду по имену Хилоном[i] која је извршила самоубиство када је њен муж Килар погинуо у рату са Лапитима.[12]

Огустен Куртет, Кентаур и фаун (1849), Лион, Parc de la Tête d’or

Индија

[уреди | уреди извор]

Цилиндарски печат Калибангана, датиран у периоду од 2600. до 1900. п. н. е.,[13] пронађен на месту цивилизације у долини Инда приказује битку између људи у присуству створења налик кентаурима.[14][13] Други извори тврде да су представљена створења заправо пола људи а пола тигрови, који су касније еволуирали у хиндуску богињу рата.[15][16] Ови печати су такође доказ односа Инда и Месопотамије у 3. миленијуму пре нове ере.

У популарној легенди повезаној са храмом Пазаја Срикантесварам у Тируванантапураму, проклетство светог брамина трансформисало је згодног принца Јадава у створење које има тело коња и принчеву главу, руке и торзо уместо главе и врата коња.

Кинарас, још једно митско створење получовека, полукоња из индијске митологије, појавило се у разним древним текстовима, уметностима и скулптурама из целе Индије. Приказан је као коњ са торзом човека где би била глава коња, и сличан је грчком кентауру.[17][18]

Русија

[уреди | уреди извор]

У руској народној уметности и лубочким отисцима 17-19 века појавило се створење налик кентауру, получовек, полукоњ, по имену Полкан. Полкан је оригинално заснован на Пуликану, полупсу из песме I Reali di Francia Андреа да Барберина, која је некада била популарна у словенском свету у прозаичним преводима.

Уметност

[уреди | уреди извор]

Кентаури су чест мотив у античкој уметности, почевши од најстаријих споменика где су представљани са две људске и две коњске ноге. Од 6. века п. н. е. су приказивани са све четири коњске ноге, док су им глава, торзо и руке људски. Најчешће су приказивани у кентауромахији.

Класична уметност

[уреди | уреди извор]
Беотијски kantharos, касни геометријски период.

Изобилна микенска грнчарија пронађена у Угариту укључивала је две фрагментарне микенске фигуре од теракоте које су условно идентификоване као кентаури. Ово откриће сугерише порекло из бронзаног доба за ова створења из мита.[19] Осликани кентаур од теракоте пронађен је у „Гробници хероја“ у Лефканди, и до геометријског периода, кентаури су били међу првим репрезентативним фигурама насликаним на грчкој грнчарији. Често објављивана бронза из геометријског периода на којој је ратник лицем у лице са кентауром налази се у Метрополитен музеју уметности.[20]

У грчкој уметности архајског периода, кентаури су приказани у три различита облика.

  • Неки кентаури су приказани са људским торзом причвршћеним за тело коња, где би био коњски врат; овај образац, који је професор Паул Баур означио као „класа А”, касније је постао стандард.
  • Кентаури „класе Б” су приказани са људским телом и ногама спојеним у струку са задњим делом коња; у неким случајевима се кентаури и класе А и класе Б појављују заједно.
  • Трећи тип, означен као „класа Ц”, приказује кентауре са људским предњим ногама које се завршавају копитима. Баур ово описује као очигледан развој еолске уметности, која никада није постала нарочито распрострањена.[21]

У каснијем периоду, слике на неким амфорама приказују крилате кентауре.[22]

Кентаури су такође често приказивани у римској уметности. Један пример је пар кентаура који вуку кочију Константина Великог и његове породице у Великој Константиновој камеји (око 314–16 године), која отелотворује потпуно паганске слике и у оштрој је супротности са популарном сликом Константина као заштитника раног хришћанства.[23][24]

Средњовековна уметност

[уреди | уреди извор]
Кентаури беру грожђе на капиталу из 12. века из Мозаичне опатије у Оверњу.
„Зодијачки човек”, 15. век. дијаграм људског тела и астролошких симбола са упутствима на велшком који објашњавају важност астрологије из медицинске перспективе; кентаур је приказан око бутина као Стрелац испод Шкорпије [гениталије] и изнад Јарца [колена].

Кентаури су сачували дионизијску везу у романичким резбареним капителима Мозаичне опатије у Оверњи из 12. века. Други слични капители приказују жетеоце, дечаке који јашу козе (даља дионизијачка тема) и грифоне који чувају путир у коме је било вино. Кентаури су такође приказани на бројном пиктском исклесаном камењу са североистока Шкотске подигнутом у 8–9 веку (нпр. у Мајгл, Пертшир). Иако су изван граница Римског царства, сматра се да су ови прикази изведени из класичних прототипова.

Модерна уметност

[уреди | уреди извор]

Библиотека Џона К. Хоџиса на Универзитету у Тенесију има сталну изложбу „Кентаура из Волоса“ у својим просторијама. Изложба, коју је направио вајар Бил Вилерс комбиновањем студијског људског скелета са скелетом шетландског понија, носи назив „Да ли верујете у Кентауре?“. Према речима излагача, то је требало да завара студенте како би били критички свеснији.[25]

У хералдици

[уреди | уреди извор]

Кентаури су уобичајени у европској хералдици, иако су чешћи у континенталном него у британским грбовима. Кентаур који држи лук се назива стрелцем.[26]

Галерија

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ The name Hylonome is Greek, so Ovid may have drawn her story from an earlier Greek writer.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ For Collins English Dictionary: "sagittary." Collins English Dictionary – Complete and Unabridged, 12th Edition 2014. 1991, 1994, 1998, 2000, 2003, 2006, 2007, 2009, 2011, 2014. HarperCollins Publishers 1 Sep. 2019 https://www.thefreedictionary.com/sagittary
  2. ^ „Definition of centaur by Merriam-Webster”. merriam-webster.com. Merriam-Webster.com Dictionary. 29. 10. 2024. Приступљено 06. 06. 2021. 
  3. ^ Scobie, Alex (1978). „The Origins of 'Centaurs'”. Folklore. 89 (2): 142—147. doi:10.1080/0015587X.1978.9716101.  Scobie quotes Nilsson, Martin P. (1955). Geschichte der griechischen Religion. „Die Etymologie und die Deutung der Ursprungs sind unsicher und mögen auf sich beruhen” 
  4. ^ Scobie (1978), стр. 142.
  5. ^ Alexander Hislop, in his polemic The Two Babylons: Papal Worship Revealed to be the Worship of Nimrod and His Wife. (1853, revised 1858) theorized that the word is derived from the Semitic Kohen and "tor" (to go round) via phonetic shift the less prominent consonants being lost over time, with it developing into Khen Tor or Ken-Tor, and being transliterated phonetically into Ionian as Kentaur, but this is not accepted by any modern philologist.
  6. ^ Nash, Harvey (јун 1984). „The Centaur's Origin: A Psychological Perspective”. The Classical World. 77 (5): 273—291. JSTOR 4349592. doi:10.2307/4349592. 
  7. ^ Alexander, Jonathann. „Tzetzes, Chiliades 9”. Theoi.com. Theoi Project. Приступљено 28. 2. 2019. 
  8. ^ Nonnus, Dionysiaca, v. 611 ff, xiv. 193 ff, xxxii. 65 ff.
  9. ^ „CYPRIAN CENTAURS (Kentauroi Kyprioi) - Half-Horse Men of Greek Mythology”. www.theoi.com. 
  10. ^ „LAMIAN PHERES - Centaurs of Dionysus in Greek Mythology”. www.theoi.com. 
  11. ^ Pella Archaeological Museum
  12. ^ Ovid, Metamorphoses 12.210 ff.
  13. ^ а б Art of the first cities : the third millennium B.C. from the Mediterranean to the Indus. (на језику: енглески). Metropolitan Museum of Art. стр. 239—246. 
  14. ^ Ameri, Marta; Costello, Sarah Kielt; Jamison, Gregg; Scott, Sarah Jarmer (2018). Seals and Sealing in the Ancient World: Case Studies from the Near East, Egypt, the Aegean, and South Asia (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 9781108168694. 
  15. ^ Parpola, Asko (2004-03-01). Deciphering the Indus Script. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-79566-1. 
  16. ^ „Indus Cylinder Seals”. Harappa.com. 4. 5. 2016. Приступљено 16. 7. 2019. 
  17. ^ Devdutt Pattanaik, "Indian mythology : tales, symbols, and rituals from the heart of the Subcontinent" (Rochester, USA 2003) P.74: ISBN 0-89281-870-0.
  18. ^ K. Krishna Murthy, Mythical Animals in Indian Art (New Delhi, India 1985).
  19. ^ Ione Mylonas Shear (2002). „Mycenaean Centaurs at Ugarit”. The Journal of Hellenic Studies: 147—153.  ( ); but see the interpretation relating them to "abbreviated group" figures at the Bronze-Age sanctuary of Aphaia and elsewhere, presented by Korinna Pilafidis-Williams. „No Mycenaean Centaurs Yet”. The Journal of Hellenic Studies. 124 (2004): 165. JSTOR 3246156. doi:10.2307/3246156. ,which concludes "we had perhaps do best not to raise hopes of a continuity of images across the divide between the Bronze Age and the historical period."
  20. ^ „Bronze man and centaur”. The MET. Metropolitan Museum of Art. Приступљено 16. 7. 2019. 
  21. ^ Paul V. C. Baur, Centaurs in Ancient Art: The Archaic Period, Karl Curtius, Berlin (1912), pp. 5–7.
  22. ^ Maria Cristina Biella and Enrico Giovanelli (2012). Il bestiario fantastico di età orientalizzante nella penisola italiana. Belfast, ME: Tangram. . 172-78. ISBN 9788864580692; and J. Michael Padgett and William A. P. Childs, The Centaur's Smile: The Human Animal in Early Greek Art. Princeton University Press.  (2003). ISBN 9780300101638
  23. ^ The Great Cameo of Constantine, formerly in the collection of Peter Paul Rubens and now in the Geld en Bankmuseum, Utrecht, is illustrated, for instance, in Paul Stephenson, Constantine, Roman Emperor, Christian Victor, 2010:fig. 53.
  24. ^ Iain Ferris. The Arch of Constantine: Inspired by the Divine. , Amberley Publishing (2009).
  25. ^ Anderson, Maggie (26. 8. 2004). „Library hails centaur's 10th anniversary”. The Daily Beacon. 97 (8). Архивирано из оригинала 20. 9. 2007. г. Приступљено 21. 9. 2006. 
  26. ^ Arthur Fox-Davies, A Complete Guide to Heraldry, T.C. and E.C. Jack, London, 1909, pp. 228.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Кентаури на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кентаури&oldid=28917859”