Кецалкоатл

Кецалкоатл у људском облику

Кецалкоатл или квецалкоатл (перната змија) на језику наватл народа Астека назив је за пернато змијолико божанство античке средњоамеричке културе. Према средњоамеричком миту, Кецалкоатл је такође и митски херој од којег потичу готово сви средњоамерички народи. У тим митовима он је често описиван као божански вођа Толтека из Толана, који су након протеривања из Толана путовали на југ или исток у потрази за новим градовима и краљевствима. Многе различите средњоамеричке културе (Маје, Киче, Пипил, Астеци) тврде да су једини прави потомци Кецалкоатла, а тиме и митских Толтека. У 17. веку, Икстлилксочитл , потомак астечке краљевке породице и историчар народа Нахуа, написао је, „Кецалкоатл у свом дословном смислу значи 'змија драгоценог перја', али у алегоријском смислу 'најмудрији од људи'”.

На храму пернате змије у Теотивакану, који је изграђен у првом веку пре нове ере или првом веку нове ере, налазе се најстарији познати прикази пернате змије.

Прошлост и порекло

Име Кецалкоатл дословно значи кецал змија. На језику Нахуатл реч quetzalli значи „дуго зелено перо”, али касније се односио и на птицу од које потиче то перје: блиставог кецала. Перје кецала била су ретка и драгоцена роба у астечкој култури. Тако је комбинација quetzalli, „драгоценог пера”, и coatl, „змије”, често била интерпретирана као ознака за змију с перјем птице кецала. Локално значење у другим средњоамеричким језицима је једнако. Цивилизација Маја с Јукатана познавала га је као Kukulk'an; Киче-Маје из Гватемале као Guk'umatz, а оба имена у преводу имају значење „перната змија”.

Божанство Пернате Змије било је важно у уметности и религији у већини земаља Средње Америке готово 2000 година, од предкласичне ере све до времена шпанских колонизатора. Многе цивилизације су поштовале Пернату Змију, укључујући Олмеке, Микстеке, Толтеке, Астеке, а прихватили су је од народа из Теотивакана и Маје.

Култ змије у Средњој Америци је врло стар; постоје прикази змија с птицоликим карактеристикама још из 12. века пре нове ере. Змија симболизује земљу и вегетацију, али у Теотивакану (око 150. године пре нове ере) дају јој и драгоцено перје кецала, као што се може видети у муралима града. Најразрађенији приказ долази из старог Кецалкоатловог храма, izgrađenog oko 200. godine pre nove ere, na kojem se vidi čegrtuša s dugim zelenim perjem кецала.

Теотихуакан је посвећен Тлалоку, воденом богу, истовремено када је и Кецалкоатл, као змија, представљао плодност земље, те је био подређен Тлалоку. Како се култ развијао, тако је и божанство Кецалкоатла постало независно од Тлалока.

С временом је Кецалкоатл постао један од богова и попримио је њихова обележја. Кецалкоатл је често повезиван с Ехекатлом, богом ветра, и представљао је силе природе, а такође се повезивао и с јутарњом звездом даницом (Венером). Кецалкоатл је постао симбол кише, божанске воде и ветрова, а Тлалок је сиболизовао бога земаљске воде, воде у језерима, кавернама и рекама те бога вегетације. С временом, Кецалкоатл се преобразио у једног од богова створитеља (Ипалнемохуани).

Утицај Теотихуакана налази се код Маја, који су га присвојили као Кукулкана. Маје су га поштовали као биће кроз које се јављају богови.

У Шочикалку (700—900 године), политичке класе почеле су да тврде да оне владају у име Кецалкоатла те је презентација бога постала више у облику човека. Утицали су на Толтеке те су толтечки владари почели за себе употребљавати назив Кецалкоатл. Толтеци су тако представљали Кецалкоатла као човека с божанским атрибутима, а ти атрибути били су такође повезани с њиховим владарима.

Најпознатији такав владар био је Топилцин Ке Акатл Кецалкоатл. Ке Акатл значи „једна цев” и то је календарско име владара (923—947), о којему су легенде постале готово нераздвојне од божанских значења. Толтеци су повезивали Кецалкоатла с властитим богом, Тезкатлипоком, и стављали их у истовремену позицију непријатеља и близанаца. Легенде о Ке Акалту говоре о томе да је он сматрао своје лице ружним, те је пустио браду да га сакрије, а с временом је почео да носи и белу маску. Ова легенда је искривљена те су прикази Кецалкоатла као човека с белом брадом постали учестали.

Нахуе су пак легенду о Кецалкоатлу помешали са својим легендама. Кецалкоатл се сматрао зачетником уметности, песништва и свог знања. Лик Ке Акатла постао је нераздвојан од лика бога.

Обележја

Тачна симболика и обележја Кецалкоатла варирају између цивилизација и кроз историју. Кецалкоатл се често сматрао богом јутарње звезде, а његов брат близанац Xолотл богом вечерње звезде (Венере). По јутарњој звезди био је познат и под именом Тлауицкалпантекутли, са значењем „господар звезде данице”. Сматрао се изумитељем књига и календара, давалац кукуруза људској врсти, а понекад је био и симбол смрти и ускрснућа. Кецалкоатл је такође био и заштитник свештеника, а то име су носили и високи свештеници цивилизације Астека.

Већина средњоамеричких веровања укључују циклусе светова. Обично је наше, тренутно време сматрано као пети свет, а претходна четири уништили су пожари и поплаве. Кецалкоатл је наводно отишао у Миктлан, подземни свет, и тамо створио људску врсту петог света од костију претходних раса (све то уз помоћ Сијакоатлe), давајући им своју крв, од ране коју је нанео на ушним шкољкама, листовима, језику и пенису, како би испунио кости животом.

Рођење њега и његовог близанца Xолотла било је неуобичајено; било је то девичанско рођење божице Коатликуе. С друге стране, Кецалкоатл је био син Ксочикецале i Микскоатла.

Према једној астечкој причи, Кецалкоатла је завела Тезкатлипока тако што га је напила и навела да проведе ноћ са свештеницом која је била у целибату, а он се након тога сам покајнички спалио до смрти. Његово срце постало је јутарња звезда.

Литература

• Fernando de Alva Ixtlilxochitl (2019). History of the Chichimeca Nation: Don Fernando de Alva Ixtlilxochitl's Seventeenth-Century Chronicle of Ancient Mexico. 
• Boone, Elizabeth Hill (1989). Incarnations of the Aztec Supernatural: The Image of Huitzilopochtli in Mexico and Europe. Transactions of the American Philosophical Society, vol. 79 part 2. Philadelphia, PA: American Philosophical Society. ISBN 0-87169-792-0. OCLC 20141678. 
• Burkhart, Louise M. (1996). Holy Wednesday: A Nahua Drama from Early Colonial Mexico. New cultural studies series. Philadelphia: University of Pennsylvania Press. ISBN 0-8122-1576-1. OCLC 33983234. 
• Carrasco, David (1982). Quetzalcoatl and the Irony of Empire: Myths and Prophecies in the Aztec Tradition. Chicago, IL: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-09490-8. OCLC 0226094871. 
• Fernando de Alva Cortés Ixtlilxóchitl (2019). History of the Chichimeca Nation: Don Fernando de Alva Ixtlilxochitl's Seventeenth-Century Chronicle of Ancient Mexico. Edited and translated by Amber Brian, Bradley Benton, Peter B. Villella, & Pablo García Loaeza. University of Oklahoma Press. ISBN 978-0-8061-6398-7. 
• Florescano, Enrique (1999). The Myth of Quetzalcoatl. Превод: Lysa Hochroth. Raúl Velázquez (illus.). Baltimore, MD: Johns Hopkins University Press. ISBN 0-8018-7101-8. OCLC 39313429.  Translation of El mito de Quetzalcóatl, original Spanish-language.
• Gardner, Brant (1986). „The Christianization of Quetzalcoatl”. Sunstone. 10 (11). Архивирано из оригинала 18. 05. 2022. г. Приступљено 17. 02. 2021. 
• Gillespie, Susan D (1989). The Aztec Kings: The Construction of Rulership in Mexica History. Tucson: University of Arizona Press. ISBN 0-8165-1095-4. OCLC 60131674. 
• Harvey, Doug (2012). „How a Feathered God Presided Over a Golden Age of Mexican Art”. Humanities: The Magazine of the National Endowment of the Humanities. св. 33 бр. 5. стр. 34—39. 
• Hodges, Blair (29. 9. 2008). „Method and Skepticism (and Quetzalcoatl...)”. Life on Gold Plates. Архивирано из оригинала 9. 4. 2012. г. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• James, Susan E (зима 2000). „Some Aspects of the Aztec Religion in the Hopi Kachina Cult”. Journal of the Southwest. Tucson: University of Arizona Press. 42 (4): 897—926. ISSN 0894-8410. OCLC 15876763. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Knight, Alan (2002). Mexico: From the Beginning to the Spanish Conquest. Mexico, vol. 1 of 3-volume series (pbk изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-89195-7. OCLC 48249030. 
• Lafaye, Jacques (1987). Quetzalcoatl and Guadalupe: The Formation of Mexican National Consciousness, 1531–1813. Превод: Benjamin Keen. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 0-226-46788-0. 
• Lawrence, D.H. (1925). The Plumed Serpent. 
• Locke, Raymond Friday (2001). The Book of the Navajo. Hollaway House. 
• Lockhart, James, ур. (1993). We People Here: Nahuatl Accounts of the Conquest of Mexico. Repertorium Columbianum, vol. 1. James Lockhart (trans. and notes). Berkeley: University of California Press. ISBN 0-520-07875-6. OCLC 24703159. 
• Martínez, Jose Luis (1980). „Gerónimo de Mendieta (1980)”. Estudios de Cultura Nahuatl. 14. 
• Nicholson, H.B. (2001). Topiltzin Quetzalcoatl: the once and future lord of the Toltecs. University Press of Colorado. ISBN 0-87081-547-4. 
• Nicholson, H.B. (2001). The "Return of Quetzalcoatl": did it play a role in the conquest of Mexico?. Lancaster, CA: Labyrinthos. 
• Phelan, John Leddy (1970) [1956]. The Millennial Kingdom of the Franciscans in the New World. University of California Press. 
• Pohl, John M.D. (2003). „Creation Stories, Hero Cults, and Alliance Building: Postclassic Confederacies of Central and Southern Mexico from A.D. 1150–1458”. Ур.: Michael Smith; Frances Berdan. The Postclassic Mesoamerican World. University of Utah Press. стр. 61—66. 
• Pohl, John M.D. (2016). „Dramatic Performance and the Theater of the State: The Cults of the Divus Triumphator, Parthenope, and Quetzalcoatl”. Ур.: John M.D. Pohl; Claire L. Lyons. Altera Roma: Art and Empire from Mérida to México. Cotsen Institute of Archaeology Press. стр. 127—146. 
• Pohl, John M.D.; Virginia M. Fields; Victoria L. Lyall (2012). „Children of the Plumed Serpent: The Legacy of Quetzalcoatl in Ancient Mexico: Introduction”. Children of the Plumed Serpent: The Legacy of Quetzalcoatl in Ancient Mexico. Scala Publishers Ltd. стр. 15—49. 
• Restall, Matthew (2003). Seven Myths of the Spanish Conquest. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-516077-0. OCLC 51022823. 
• Restall, Matthew (2003). „Topiltzin Quetzalcoatl: The Once and Future Lord of the Toltecs (review)”. Hispanic American Historical Review. 83 (4). S2CID 142522307. doi:10.1215/00182168-83-4-750. 
• Ringle, William M.; Tomás Gallareta Negrón; George J. Bey (1998). „The Return of Quetzalcoatl”. Ancient Mesoamerica. Cambridge University Press. 9 (2): 183—232. doi:10.1017/S0956536100001954. 
• Smith, Michael E. (2003). The Aztecs (2nd изд.). Malden, MA: Blackwell Publishing. ISBN 978-0-631-23015-1. OCLC 48579073. 
• Taylor, John (1892) [1882]. An Examination into and an Elucidation of the Great Principle of the Mediation and Atonement of Our Lord and Savior Jesus Christ. Deseret News. стр. 201. 
• Townsend, Camilla (2003). „No one said it was Quetzalcoatl: Listening to the Indians in the conquest of Mexico”. History Compass. 1 (1): **. doi:10.1111/1478-0542.034. 
• Townsend, Camilla (2003). „Burying the White Gods: New perspectives on the Conquest of Mexico”. The American Historical Review. 108 (3). doi:10.1086/ahr/108.3.659. 
• Wirth, Diane E (2002). „Quetzalcoatl, the Maya maize god and Jesus Christ”. Journal of Book of Mormon Studies. Provo, Utah: Maxwell Institute. 11 (1): 4—15. Архивирано из оригинала 17. 02. 2009. г. Приступљено 17. 02. 2021.