Клајча
| Клајча | |
|---|---|
| Опште информације | |
| Слив | Црноморски |
| Пловност | не |
| Водоток | |
| Извор | Базовик |
| В. извора | 740 m |
| Ушће | Темштица |
| Географске карактеристике | |
| Држава/е |  Србија |
| Насеља | - |
Клајча је једна је од највећих притока реке Темштице низводно од ушћа Топлодолске реке у југоисточној Србији.[1] Она у ширем смислу припада сливу реке Темштице, а у најширем смислу припада сливу реке Нишаве, односно Јужне Мораве, затим Велике Мораве, па самим тим и Црноморском сливу.[2] Административно припада граду Пироту у Пиротском округу.
Географске одлике
[уреди | уреди извор]Река Клајча извире у селу Базовику на 740 m надморске висине.[3] Крећући се према Темштици, река Клајча најпре има правац према североистоку а затим код села Церове у благом луку скреће ка југоистоку. По називу села Церова често је позната и као Церовска река.[1]
Слив
[уреди | уреди извор]Готово цео слив је у аптским пешчарима. Долинске стране су углавном благе. Река има најмањи пад од свих поменутих река у сливу Темштице (28,02 m/km).[4]
Притоке реке Клаче су бројне али због мале ширине слива кратке и готово све су периодичне.[1]
Ушће
[уреди | уреди извор]Река Клајча се улива у Темштицу код села Темске, на надморској висини од 364 метара.[1]
Вегетација
[уреди | уреди извор]Десна долинска стране реке Клајча одликује се претежно деградираном шумском вегетацијом, а лева страна разноврсним пољопривредним површинама. [1]
Види још
[уреди | уреди извор]Извори
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д Река Клајча У: Мрђан М. Ђокић, Нишава – потамолошка студија, докторска дисертација, Ниш, стр. 154.
- ^ Геоморфолошка карта Србије 1:500000 (1990), Геозавод, Београд
- ^ Петровић Ј., Станковић Стеван М., Поповић М. (2000): Извори, врела и површинске воде горњег Понишавља. Јавно предузеће „Водовод и канализација - Пирот”, Пирот
- ^ Основне геолошке карте 1:100000, листови Алексинац, Књажевац, Белоградчик, Ниш, Бела Паланка, Пирот, Власотинце и Брезник, Војногеографски институт, Београд
Литература
[уреди | уреди извор]- Станковић С. 1997, Географија Понишавља, Београд.