Пређи на садржај

Кожа

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили кожу као материјал, погледајте чланак кожа.
Називи и ознаке
MeSHD012867
TA98A16.0.00.002
TA27041
Анатомска терминологија
Грађа коже човека

Кожа представља омотач тела који је у непосредном додиру са спољашњом средином. Код бескичмењака и нижих хордата (плашташи, амфиоксус) кожа је једнослојна, док је код кичмењака изграђена од више слојева. Боја коже зависи од стања крвних жилица и количине пигмента. Површина коже одраслог човека просечне висине износи 1,7 м², а маса око 18% укупне масе тела. Покожица је изграђена од тврдих ћелија које на спољашњем слоју отпадају, а замењују их ћелије које се врло брзо множе у темељном слоју и замене старе.

Друга животињска покровна ткива, попут егзоскелетона зглавкара,[3][4] имају различито развојно порекло, структуру и хемијску композицију. Код сисара, кожа је орган покровног система који се састоји од вишеслојног ектодермалног ткива, и штити ткива која окружује: мишиће, кости, лигаменте и унутрашње органе. Кожа различите природе постоји код водоземца, гмизаваца, и птица.[5] Сви сисари имају длаку на својој кожи, чак и морски сисари као што су китови, делфини, и плискавице, који изгледају као да су бездлаки.

Кожа је у контакту са окружењем и представља прву линију одбране од спољашњих фактора. Основне улоге коже су:

  • заштитна – штити тело од механичких повреда, патогених организама (кожа је непропустљива за вирусе и бактерије кад је неоштећена),[6] од УВ Сунчевих зрака
  • одржавање сталног састава унутрашње телесне средине (хомеостаза) тако што код копнених спречава губитак воде и соли, а код водених кичмењака превелики улазак воде у тело;[7]
  • учествује у размени материја – размена гасова, што је од посебног значаја за дисање водених организама;
  • продукција фолата и витамина Д
  • учествује у процесима екскреције (излучивања) који се врше кожним жлездама;
  • примање спољашњих надражаја помоћу бројних чулних органа који су у њој смештени;
  • учествује у терморегулацији код хомеотермних организама (имају сталну телесну температуру и припадају им птице и сисари) тако што регулише одавање топлоте из тела (знојење).

Озбиљно оштећена кожа се може залечити путем формирања ткива ожиљка. Такво ткиво је понекад депигментисано и другачије боје. Дебљина коже такође варира од локације до локације на организму. Код људи, на пример, кожа која се налази испод очију и око очних капака је најтања кожа на телу са дебљином од свега 0,5 mm, и једна је од првих области које покажу знаке старења, као што су боре. Кожа на длановима и стопалима је дебела 4 mm и представља најдебљу кожу на телу. Брзина и квалитет зарастања рана на кожи се побољшава пријемом естрогена.[8][9][10]

Крзно је густа длака.[11] Примарна улога крзна је изолација коже. Оно исто тако служи као секундарна полна карактеристика и као камуфлажа. Код неких животиња кожа је веома тврда и дебела и може се обрађивати ради стварања кожних материја. Гмизавци и рибе имају заштитне крљушти на кожи, а птице имају перје, што су ткива направљена од β-кератина. Кожа водоземаца није јака баријера, посебно у погледу проласка хемикалија кроз кожу и често је подложна осмози и силама дифузије. На пример, жаба која седи у анестетичком раствору брзо би пала у стање седације, јер хемикалије дифузно пролазе кроз кожу. Кожа водоземаца игра кључну улогу у свакодневном опстанку и њиховој способности да искористе широк опсег станишта и еколошки услова.[12]

Грађа коже

[уреди | уреди извор]
Види још: Људска кожа

Називи и ознаке
MeSHD012867
TA98A16.0.00.002
TA27041
Анатомска терминологија
(Такође погледајте:  ротирајући приказ (1,1 mb))
Оптички кохерентни томограм[13][14] врха прста, на коме је приказан stratum corneum (дебљине од око 500 µm) са stratum disjunctum на површини и stratum lucidum (вези са stratum spinosum) у средини. На дну су површински делови дермиса. Знојне жлезде су јасно уочљиве.[15]

Кожа кичмењака састоји се из два дела:

  • спољашњи део чини покожица (епидермис);
  • унутрашњи је крзно (дермис). Ова два дела разликују се по грађи, функцији и пореклу.
  • трећи слој је поткожно ткиво.

Покожица

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Покожица

Покожица (епидермис) се увек састоји од више слојева епителијалних ћелија које су збијене једна уз другу и граде компактан слој.[16] Број слојева је различит на разним местима на телу, као што је нпр. код човека број слојева већи на длановима и стопалима. Површински слојеви састоје се из сасвим спљоштених ћелија, које постепено изумиру и замењују се новим.[17]

Доњи слојеви покожице који се налазе уз крзно су активни у током целог живота и својим деобама образују горње слојеве ћелија. Они представљају герминативни слој. У ћелијама горњих слојева покожице долази до процеса орожњавања – ћелије се постепено испуњавају рожном материјом (кератином) што доводи до изумирања тих ћелија. Тако се на самој површини тела образује слој мртвих ћелија – рожни слој. Између рожног и герминативног слоја налазе се прелазни слојеви у којима орожњавање није довршено. Рожни слој има заштитну улогу и нарочито је добро развијен код типичних копнених кичмењака, гмизаваца, птица и сисара, док је код водоземаца релативно танак. Површински рожни слојеви одбацују се стално и делимично (перутање) или периодично у целини у виду пресвлачења (код змија – змијска кошуљица).

На рачун рожног слоја развиле су се у току еволуције разне заштитне творевине као што су рожне крљушти (покривају тело гуштера и змија), рожне плоче (корњаче и крокодили), перје, длаке, канџе, нокти, копита, рогови идр. Перје (митарењем), а длаке лињањем се такође периодично одбацују.

Главни чланак: рожне творевине коже

Крзно

[уреди | уреди извор]

Крзно (лат. dermis) је састављено од растреситог везивног ткива у коме су доминантна колагена влакна утопљена у матриксу који садржи ћелије:

Поред тога у крзну су смештени и:

  • завршеци крвних и лимфних судова;
  • нервни завршеци
  • разни чулни органи
  • мишићна влакна
  • деривати епидермиса и крзна

Површина крзна образује многа испупчења која залазе у епидермис чиме је остварена тесна веза између ова два дела. У крзну се налазе крвни и лимфни судови, снопови глатких мишићних влакана (везују се за длаке и перје), слободни нервни завршеци и чулни органи. Осим тога, у крзну се налазе и разне егзокрине жлезде које преко изводних канала избацују секрет на површину коже.

Кожне жлезде

[уреди | уреди извор]

Код нижих кичмењака (колоуста и риба), оне су, као и код бескичмењака, једноћелијске и производе слуз која смањује трење при кретању кроз воду. Код осталих кичмењака кожне жлезде су вишећелијске.

Код водоземаца оне излучују слуз која влажи кожу што омогућава дисање које се код њих у знатној мери обавља преко коже. Неке слузне жлезде водоземаца могу да стварају отрове који служе за заштиту.

Код гмизаваца кожне жлезде немају екскреторну улогу, већ углавном стоје под утицајем сексуалитета, као нпр. мошусне жлезде крокодила.

Најчешћа и најпознатија жлезда у кожи птица је тртична жлезда која лучи мастан секрет којим се премазује перје и која је нарочито развијена код водених птица.

Код сисара су развијене знојне, лојне и млечне жлезде. Течним секретом знојних жлезда се избацују производи размене материја, а имају улогу и у терморегулацији (снижавање телесне температуре). У облику су цевчица чији је доњи крај увијен у клупко и смештен у крзну, а горњи се излива на површину коже. Могу да буду распоређене по целој површини тела или само на одређеним местима (код пса се налазе на њушци). Код китова нема ових жлезда. Секрет знојних жлезда може да буде густ и мастан, нпр. у уху човека. (Код човека се налази око 2,5 милиона знојних жлезда које су најгушће распоређене на длановима, табанима, под пазухом и на челу.)

Знојне жлезде су смештене дубоко у крзну. Са површинским слојем коже повезане су вијугавом цевчицом и излучују зној. Зној је течност жућкасте боје и посебног мириса. Знојењем се одстрањују непотребне материје из организма. То је значајан механизам регулисања телесне температуре, јер је вода веома битан састојак зноја. Зној, такође, има и заштитну улогу, јер је кисео и тако спречава развој бактерија на површини коже.

Лојне жлезде производе мастан секрет који се излучује при корену длаке и служи за њихово подмазивање и спречава исушивање и перутање коже. Нема их на голим деловима тела, осим на очним капцима и уснама.

Млечне жлезде су добро развијене само код женки и њихов секрет служи за исхрану младунаца.

Осим наведених, код сисара постоји читав низ других жлезда чији је секрет миришљав и служи за међусобно препознавање или као средство за одбрану.

Боја коже

[уреди | уреди извор]

Боја коже зависи од три фактора:

  • жућкасте нијансе ћелија епидермиса;
  • прозрачности ћелија епидермиса, услед чега се провиде крвни судови испод њега, што даје љубичасте тонове кожи;
  • врсте и количине пигмента.

Ћелије које носе пигмент (хроматофоре) леже претежно у крзну, али их има и у епидермису.

Испод коже налази се поткожни слој који је растреситији у односу на крзно. Овај слој повезује кожу са мишићима. У њему се често нагомилавају резерве масти.

Боја коже зависи он пигмента меланина. Што у кожи више има меланина кожа је више тамнија, а таква кожа је мање изложена сунцу. У супротном кожа више изложенија сунцу и има више шансе да је сунце опече.

Човек

[уреди | уреди извор]

Кожа прекрива цело тело и један је од највећих система органа људског организма. Укупна површина коже одраслог човека је између 1.5 и 2 квадратна метра. Дебљина коже је променљива и креће се од 0.5 до 4 милиметра. Најтања је на очним капцима, а најдебља је на длановима и петама. Људска кожа је слична већини других сисарских кожа, при чему је најсличнија свињској кожи.[18][19] Кожа има три слоја: епидермис, дермис и хиподермис.[20] Најбројније ћелије епидермиса су кератиноцити, а осим њих постоје и меланоцити (пигментне ћелије), Лангерхансове ћелије и Меркелове ћелије. Дермис се састоји од папиларног дела и ретикуларног дела који се разликују по густини ћелија и везивног ткива. Хиподермис представља углавном масно ткиво.

Кожа се око телесних отвора трансформише у слузокожу. Слузокожа штити поред телесних отвора и органе за дисање и варење. Она је црвенкасторужичасте боје, јер је боље прокрвљена од коже. Назив је добила по влажности која потиче од ћелија које луче слуз.

Гени и протеини изражени у епидермису

[уреди | уреди извор]

Око 70% свих људских гена који кодирају протеине је изражено у кожи.[21][22] Скоро 500 гена има повишени образац изражавања у кожи. Постоји мање од 100 гена који су специфични за кожу и они се изражавају у епидермису.[23] Анализа одговарајућих протеина показује да се они углавном изражавају у кератиноцитима[24][25] и да имају функције везане за сквамозно диференцијацију и корнификација.

Рецептори соматосензорног система у кожи

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Соматосензорни систем

На пресеку коже. могуће је издвојити три главна слоја: епидерм (покожица), дерм (крзно) и хиподерм. Епидерм је покривен слојем мртвих ћелија, а затим следи слој ћелија без рецептора и Малпигијев слој. У Малпигијевом слоју се од рецептора налазе слободни нервни завршеци, као и Меркелови дискови.[26]

Епидерм је од дерма одвојен веома набраном базиларном мембраном, тако да "брадавице" дерма улазе дубоко у епидерм и обрнуто. Овај брадавичасти слој је најбогатији рецепторним елементима. Ту се налазе Мајснерова телашца, Краузеова телашца и сплетови нервних завршетака који прате ситне крвне судове. Право крзно, које се налази испод слоја брадавице, је практично без рецептора. У хиподерму се налазе највећи рецептори, Фатер-Пачинијева телашца, затим Руфинијеви цилиндри и Голђи-Мацонијева телашца, за које неки тврде и да су као Краузеова.[26]

Осим поменутих рецептора, не треба заборавити и на длаку, која је рецепторни орган, јер је њен корен обмотан сплетом - кошаром нервних влакана. Она региструје притисак који се преноси преко длаке.[27]

Кожни рецептори се разликују по величини и грађи. Док већина њих има облик инкапсулираног нервног завршетка, слободни нервни завршеци су без капсула. И мада капсуле изгледају веома различито, постоји заједничка схема њихове грађе. Обично се састоје од опни око затворене мреже неурофибрила које губе свој мијелински омотач. Префрибрилна материја учествује у грађи капсуле.[27]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Terminologia histologica: international terms for human cytology and histology. Federative International Committee on Anatomical Terminology. Philadelphia: Wolters Kluwer Health/Lippincott Williams & Wilkins. 2008. стр. 121. ISBN 9780781775373. 
  2. ^ Gray, Henry (1918). „The Organs of the Senses and the Common Integument”. Anatomy of the Human Body (20th изд.). Philadelphia: Lea & Febiger. 
  3. ^ Cutler, B. (август 1980), „Arthropod cuticle features and arthropod monophyly”, Cellular and Molecular Life Sciences, 36 (8): 953, doi:10.1007/BF01953812 
  4. ^ Kovoor, J. (1978). „Natural calcification of the prosomatic endosternite in the Phalangiidae (Arachnida:Opiliones).”. Calcified Tissue Research. 26 (3): 267—9. PMID 750069. 
  5. ^ Alibardi L (2003). „Adaptation to the land: The skin of reptiles in comparison to that of amphibians and endotherm amniotes”. J Exp Zoolog B Mol Dev Evol. 298 (1): 12—41. PMID 12949767. doi:10.1002/jez.b.24. 
  6. ^ Proksch E, Brandner JM, Jensen JM (2008). „The skin: an indispensable barrier”. Exp Dermatol. 17 (12): 1063—72. PMID 19043850. doi:10.1111/j.1600-0625.2008.00786.x. 
  7. ^ Madison KC (2003). „Barrier function of the skin: "la raison d'être" of the epidermis” (PDF). J Invest Dermatol. 121 (2): 231—41. PMID 12880413. doi:10.1046/j.1523-1747.2003.12359.x. 
  8. ^ MJ, Thornton (2002). „The biological actions of estrogen in skin” (PDF). Experimental Dermatology. 11 (6): 487—502. PMID 12473056. doi:10.1034/j.1600-0625.2002.110601.x. 
  9. ^ Ashcroft, Gillian S.; Teresa Greenwell-Wild & Mark W. J. Ferguson (1999). „Topical Estrogen Accelerates Cutaneous Wound Healing in Aged Humans Associated with an Altered Inflammatory Response”. The American Journal of Pathology. 155 (4): 1137—1146. PMC 1867002 Слободан приступ. PMID 10514397. doi:10.1016/S0002-9440(10)65217-0. 
  10. ^ May, Desiree; Tania J. Phillips (2006). „Sex Hormones and Wound Healing”. Wounds. 
  11. ^ „fur”. Приступљено 4. 3. 2017 — преко The Free Dictionary. 
  12. ^ Clarke, BT (1997). „The natural history of amphibian skin secretions, their normal functioning and potential medical applications.”. Biological Reviews of the Cambridge Philosophical Society. 72 (3): 365—379. PMID 9336100. doi:10.1017/s0006323197005045. 
  13. ^ Fercher, A.F.; Roth, E. (15. 9. 1986). „Ophthalmic laser interferometry”. Proc. SPIE. Optical Instrumentation for Biomedical Laser Applications. 658: 48—51. doi:10.1117/12.938523. 
  14. ^ Sadowski T, Klose C, Gerl MJ, Wójcik-Maciejewicz A, Herzog R, Simons K, Reich A, Surma MA (2017). „Large-scale human skin lipidomics by quantitative, high-throughput shotgun mass spectrometry”. Scientific Reports. 7: 43761. PMC 5339821 Слободан приступ. PMID 28266621. doi:10.1038/srep43761. 
  15. ^ Bolognia; Jorizzo; Schaffer (2012). Dermatology. Structure and Function of Eccrine, Apocrine and Sebaceous Glands (3rd изд.). стр. 539—544. ISBN 978-0723435716. 
  16. ^ McGrath, J.A.; Eady, R.A.; Pope, F.M. (2004). Rook's Textbook of Dermatology (7th изд.). Blackwell Publishing. стр. 3.1—3.6. ISBN 978-0-632-06429-8. 
  17. ^ Breitkreutz, D; Mirancea, N; Nischt, R (2009). „Basement membranes in skin: Unique matrix structures with diverse functions?”. Histochemistry and Cell Biology. 132 (1): 1—10. PMID 19333614. doi:10.1007/s00418-009-0586-0. 
  18. ^ Herron, Alan J. (5. 12. 2009). „Pigs as Dermatologic Models of Human Skin Disease” (PDF). ivis.org. DVM Center for Comparative Medicine and Department of Pathology Baylor College of Medicine Houston, Texas. Приступљено 27. 1. 2018. 
  19. ^ Liu, J.; Kim, D.; Brown, L.; Madsen, T.; Bouchard, G. F. „Comparison of Human, Porcine and Rodent Wound Healing With New Miniature Swine Study Data” (PDF). sinclairresearch.com. Sinclair Research Centre, Auxvasse, MO, USA; Veterinary Medical Diagnostic Laboratory, Columbia, MO, USA. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 01. 2018. г. Приступљено 27. 1. 2018. „Pig skin is anatomically, physiologically, biochemically and immunologically similar to human skin” 
  20. ^ Wilkinson, R.; P.F. Millington (2009). Skin (Digitally printed version изд.). Cambridge: Cambridge University Press. стр. 49—50. ISBN 978-0-521-10681-8. 
  21. ^ „The human proteome in skin - The Human Protein Atlas”. www.proteinatlas.org. 
  22. ^ Uhlén, Mathias; Fagerberg, Linn; Hallström, Björn M.; Lindskog, Cecilia; Oksvold, Per; Mardinoglu, Adil; Sivertsson, Åsa; Kampf, Caroline; Sjöstedt, Evelina (23. 1. 2015). „Tissue-based map of the human proteome”. Science (на језику: енглески). 347 (6220): 1260419. ISSN 0036-8075. PMID 25613900. doi:10.1126/science.1260419. 
  23. ^ Edqvist, Per-Henrik D.; Fagerberg, Linn; Hallström, Björn M.; Danielsson, Angelika; Edlund, Karolina; Uhlén, Mathias; Pontén, Fredrik (19. 11. 2014). „Expression of Human Skin-Specific Genes Defined by Transcriptomics and Antibody-Based Profiling”. Journal of Histochemistry & Cytochemistry (на језику: енглески). 63 (2): 129—141. PMC 4305515 Слободан приступ. PMID 25411189. doi:10.1369/0022155414562646. 
  24. ^ JA, McGrath; Eady RAJ; Pope FM. (2004). „Anatomy and Organization of Human Skin”. Ур.: Burns T; Breathnach S; Cox N; Griffiths C. Rook's Textbook of Dermatology (7th изд.). Blackwell Publishing. стр. 4190. ISBN 978-0-632-06429-8. doi:10.1002/9780470750520.ch3. Архивирано из оригинала 20. 05. 2020. г. Приступљено 1. 6. 2010. 
  25. ^ James W, Berger T, Elston D (2005). Andrews' Diseases of the Skin: Clinical Dermatology (10th изд.). Saunders. стр. 5—6. ISBN 978-0-7216-2921-6. Архивирано из оригинала 11. 10. 2010. г. Приступљено 1. 6. 2010. 
  26. ^ а б Огњеновић, П. Психологија опажања. Београд: Завод за уџбенике. Страна 75.
  27. ^ а б Огњеновић, П. Психологија опажања. Београд: Завод за уџбенике. Страна 76.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Ћурчић, Б: Развиће животиња, Научна књига, Београд, 1990.
  • Hale. W, G, Morgham, J, P: Школска енциклопедија биологије, Књига-комерц, Београд
  • Калезић, М: Основи морфологије кичмењака, ЗУНС, Београд, 2001
  • Маричек, Магдалена, Ћурчић, Б, Радовић, И: Специјална зоологија. научна књига, Београд, 1986
  • Милин Ј. и сарадници: Ембриологија, Универзитет у Новом Саду, 1997.
  • Пантић, В:Биологија ћелије, Универзитет у Београду, Београд, 1997.
  • Пантић, В: Ембриологија, Научна књига, Београд, 1989.
  • Поповић С: Ембриологија човека, Дечје новине, Београд, 1990.
  • Трпинац, Д: Хистологија, Кућа штампе, Београд, 2001.
  • Шербан, М, Нада: Покретне и непокретне ћелије - увод у хистологију, Савремена администрација, Београд, 1995.
  • Eroschenko, Victor P. (2008). „Integumentary System”. DiFiore's Atlas of Histology with Functional Correlations. Lippincott Williams & Wilkins. стр. 212–234. ISBN 9780781770576. 
  • Folk Jr, G. Edgar; Semken Jr, A. (1. 9. 1991). „The evolution of sweat glands”. International Journal of Biometeorology. 35 (3): 180—186. ISSN 0020-7128. doi:10.1007/BF01049065. Приступљено 18. 12. 2012. 
  • Kasture, P. V.; Gokhal, S. B.; Parakh, S. R.; Paradkar, A. R. (7. 9. 2008). Pharmaceutics-II: Second Year Diploma in Pharmacy (10 изд.). Nirali Prakashan. стр. 15.14—15.16. ISBN 9788185790220. 
  • Kurosumi, Kazumasa; Shibasaki, Susumu; Ito, Toshiho (1984). „Cytology of the Secretion in Mammalian Sweat Glands”. Ур.: Bourne, Geoffrey H.; Danielli, James F. Protein Diffusion in Cell Membranes: Some Biological Implications. Orlando, Florida: Academic Press. стр. 253—330. ISBN 9780123644879. 
  • James, William D.; Berger, Timothy G.; Elston, Dirk M. (2011). Andrews' Diseases of the Skin: Clinical Dermatology (11th изд.). London: Elsevier. ISBN 9781437703146. 
  • Krstic, Radivoj V. (18. 3. 2004). Human Microscopic Anatomy: An Atlas for Students of Medicine and Biology. Springer. стр. 464, 466—469. ISBN 9783540536666. 
  • Rubin, Raphael; Strayer, David Sheldon (29. 3. 2011). Rubin's Pathology: Clinicopathologic Foundations of Medicine. Lippincott Williams & Wilkins. стр. 1043, 1048. ISBN 9781605479682. 
  • Shibasaki, Manabu; Wilson, Thad E.; Crandall, Craig G. (2006). „Neural control and mechanisms of eccrine sweating during heat stress and exercise”. Journal of Applied Physiology. 100 (5): 1692—1701. ISSN 8750-7587. PMID 16614366. doi:10.1152/japplphysiol.01124.2005. [мртва веза]
  • Sørensen, Vibeke W.; Prasad, Gaya (1973). „On the fine structure of horse sweat glands”. Zeitschrift für Anatomie und Entwicklungsgeschichte. 139 (2): 173—183. PMID 4352229. doi:10.1007/BF00523636. [мртва веза]
  • Slegers, J. F. G. (1964). „The mechanism of sweat-secretion” (pdf). Pflüger's Archiv für die gesamte Physiologie des Menschen und der Tiere. Springer-Verlag. 279 (3): 265—273. ISSN 1432-2013. doi:10.1007/BF00362480. Приступљено 23. 12. 2012. 
  • Tsai, Ren-Yu (1. 1. 2006). „Treatment of Excessive Axillary Sweat Syndrome (Hyperhidrosis, Osmidrosis, Bromhidrosis) with Liposuction”. Ур.: Shiffman, Melvin A.; Di Giuseppe, Alberto. Liposuction: Non-Cosmetic Applications. Germany: Springer. стр. 496—497. ISBN 9783540280439. 
  • Wilke, K.; Martin, A.; Terstegen, L.; Biel, S. S. (јун 2007). „A short history of sweat gland biology” (pdf). International Journal of Cosmetic Science. 29 (3): 169—179. ISSN 1468-2494. PMID 18489347. doi:10.1111/j.1467-2494.2007.00387.x. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Кожа на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кожа&oldid=28920596”