Корисник:Боки/О мени

Бојан Цвјетковић
Бојан Цвјетковић
	Бојан Цвјетковић мај 2020. године
Пуно име	Бојан Цвјетковић
Датум рођења	23. новембар 1984. (40 год.)
Место рођења	Подлугови, СФРЈ
Пребивалиште	Вотерлу, Канада
Држављанство	Канадско
Религија	православна
Образовање	Факултет
Супруга	Ана
Деца	5
Веб-сајт	briskwebservices.com

О мени	Разговор	Допринос	Е-пошта	Споменице	Радионица

О мени

Поздрав свима! Зовем се Бојан Цвјетковић и овом страницом на Википедији покушаћу да вас уведем у свој живот и у неке ствари које ме чине особом каква јесам. Име ми је дала покојна бака с мајчинске стране која је дошла на идеју да се зовем Бојан, по Бојану Крижају (тада најпопуларнијем скијашу у СФРЈ). С обзиром на то да су 1984. одржане и зимске олимпијске игре у Сарајеву, бољег повода за то име није било.

Биографија

Подлугови

Рођен сам у Подлуговима, у близини Сарајева, 23. новембра 1984. године као најстарије дете својих родитеља. Детињство сам провео уз бабу и деду који су ме очували све док није почео грађански рат у Босни и Херцеговини када сам 5. априла 1992. године био приморан да напустим свој дом и кренем на пут без повратка. У Подлуговима сам похађао први разред основне школе „Владо Вуковић” све до прекида о којем сам већ причао. С обзиром на то да ми је мајка из Ћуприје, пут нас тада води у Ћуприју, како кажу, трбухом за крухом. У родни крај долазио сам у два наврата током рата у Босни и то током летњег распуста али то више није било исто. Доста људи мени драгих је нестајало тј. умирало, а ја као дете које тек треба да расте нисам схватао да је то у ствари крај једног живота и нисам схватао шта то значи.

Ћуприја

Живот у Ћуприји био је веома тежак у почетку као и свакој другој особи током хаоса који се дешавао у БиХ као и у целој СФРЈ. Мало ми је било необично живети ту јер сам у Ћуприју долазио само у госте код баке и деке, али је и то било веома ретко (барем из онога што се ја сећам). После годину-две навикавања на живот у Ћуприји тек онда долази до неке адаптације и почетка живота онаквог како би свако дете требало да има. У Ћуприји сам почео школовање од другог разреда као ученик Основне школе Вук Караџић. Полако, али сигурно, живот је долазио у неку нормалу да би онда по Дејтонском споразуму мој живот почео опет да изгледа нормално јер су бака и дека са очеве стране, људи за које сам иначе веома везан и који су ми страшно недостајали током рата у Босни, дошли да живе у Ћуприју, јер су Подлугови припали Федерацији Босне и Херцеговине и живот више није био исти, а они то нису могли више да гледају и да буду део тога — хтели су да буду са својом децом.

Недуго после доласка баке и деке у Ћуприју, моја тетка, очева рођена сестра, добија папире за Канаду и у јуну 1997. године одлази са својом породицом за неким бољим животом преко Атлантика. Моји родитељи, по испраћају тетке са Сурчина, добијају идеју да и они аплицирају за одлазак у Канаду за неким бољим животом, јер у Србији се просто нису снашли.

Година 1999, осми разред и припрема за одлазак у средњу школу где је намера била да преко Гимназије у Ћуприји дођем до математичког факултета како би постао наставник математике. Све је било спремно до те мере да сам узимао и додатне часове математике и српског језика како би био спреман за тај упис и да без икаквих проблема кренем ка својим сновима. Тада, као и у већини случајева код људи у животу, долази опет до промена и то драстичних. Прво долази до НАТО бомбардовања Србије где опет сећања током одласка у Босну и гледања рата уживо навиру и буквално гледаш шта се дешава и просто не можеш да верујеш да се све опет враћа и то сада на крају основне школе као неки дежа ви. Током бомбардовања Србије моји родитељи добијају позив који мој живот мења из корена — позив за одлазак преко Атлантика, тј. у Канаду и тако 13. јуна 1999. године, на братов трећи рођендан, моја породица и ја напуштамо Србију и одлазимо „небу под облаке” преко Будимпеште, Париза, Монтреала и Торонта до Киченера, града где нас је чекао нови живот.

Канада

Долазак у Канаду имао је своје потешкоће одмах на почетку. Без обзира на то што сам кроз основну школу учио енглески, тотално је друга прича кад дођеш и кад треба да водиш дијалог с неком особом. Као неко ко је веома комуникативан било ми је необично да нпр. првом комшији не могу да кажем колико ми се свиђа његов шпански дијалект (дечко је био родом из Мексика). Веома брзо сам схватио да, без обзира на то што је српска заједница у Кичинеру и Вотерлу велика, мораш да се бринеш сам о себи и да гледаш на себе прво па тек онда на све остале. Упознавањем са пријатељом у школи који је родом са Кипра одлучио сам да уз његову помоћ научим енглески што пре. Награда тога је била да сам после две године боравка у Канади од дечака који је дошао без икакве могућности да комуницира с људима, дошао до тога да без икаквих проблема пратим наставу на енглеском језику и да разумем све што се и одразило на моје оцене и успех као и на моју могућност да људима прикажем ко сам ја у ствари. На крају средње школе добио сам награду за сав тај труд као ученик генерације који је највише напредовао у енглеском језику. То ми је много значило и био ми је један велики подстрек за будуће походе на циљевима.

Навикавање на Канаду као државу је олакшало много тога што се тиче живота. Успео сам да упознам доста људи различитих нација, а самим тим сам исто тако успео и да видим да на овом свету људи живе итекако другачије од нас Балканаца. У Канади сам ево већ 21 годину и просто видим неке позитивности у овој земљи, јер је систем уређен и људи живе доста лежерније што се мени итекако свиђа.

Породица

„Ви не бирате своју породицу, она је Божији дар вама, као што сте и ви њима”
— Дезмонд Туту

Породица ми је одувек била на првом месту што се тиче свега. Моја жена, Ана, и ја смо веома срећни и одгајамо петоро деце (четворо Анине деце из првог брака и наш син Андреј) с пуно љубави и пажње. У многим ситуацијама је породица та која ми даје стимуланс да кренем даље, у нове походе, без краја што се тиче неких изазова, јер човек у животу увек мора да има неки подстрек за бољим стварима.

Имам млађу сестру (рођену 1987. године) као и млађег брата (рођеног 1996. године). Сестра је удата и поносни сам ујак тројице малих дечака.

Иначе остатак уже и шире родбине је свуда по свету (Аустралија, Канада, Босна и Херцеговина, Србија) и покушавам у сваком моменту да одржавам контакт са свима колико год је то могуће јер мислим да је породица једна веома јака струна која ти даје снагу да се бориш за све оно што је вредно и са здравом породичном атмосфером, човек може доста тога да уради а да тога није ни свестан.

Хоби

За мене сваки човек на овом свету треба да има неки хоби. Сви ми радимо и сви смо посвећени својим каријерама и својој породици али некад човек мора, једноставно, да се опусти и да ради нешто „за своју душу”.

Овај корисник је спреман да вам помогне или вас посаветује.

Овај корисник воли
да фотографише.

Овај корисник воли да чита књиге.

Музика

Овај корисник има грамофон, гомилу плоча и воли музику.

Музику сам волео од самог рођења. Речено ми је да сам знао да сортирам старе грамофонске плоче које је отац имао и знао сам све песме напамет са сваког албума. Омиљена група у младости ми је била Плави оркестар. Ту љубав према музици сам пребацио тако што сам похађао ШОМО (Школу основног музичког образовања) Душан Сковран у Ћуприји у одсеку трубе у класи, сада покојног, професора Пере Јевтића. Од музике највише волим да слушам стару народну и етно музику а ту љубав према етно музици сам пребацио тиме што сам се бавио фолклором пуних 20 година, укључујући и 5 година као кореограф у два различита друштва где сам поставио многе кореографије из разноразних крајева Србије.

Превођење садржаја

Овај корисник је члан википројекта „Превођење садржаја”.

С обзиром на то да сам већ дуги низ година у Канади, доста често преводим садржај за различите странице и пројекте са енглеског на српски и обратно. Пре Википедије, где сада редовно пишем чланке, мој највећи пројекат који сам радио је XpertEleven, виртуални фудбалски менаџер, где сам превео целокупни сајт на српски језик.

Програмирање

Програмирањем се бавим већ дуги низ година. Сасвим случајно сам доласком у Канаду доспео до првог рачунара и од тада креће моја љубав за рачунарима и програмирањем јер сам увидео да са сваким ситним или великим пројектом, мој утицај на свет интернета ће бити већи.

Са годинама је тај утицај постао све већи и већи до те мере да у садашње доба могу слободно рећи да имам веома велики досије са различитим врстама пројекта почев од рада на пројекту за одсек политичких наука на факултету Вилфрид Лорије у Вотерлу преко многобројних пројеката за клијенте који су тражили да им се страница направи од почетка до краја до силних ажурирања већих пројеката где је доста људи тражило неке преправке или додавања.

Моји пројекти се налазе на мом веб-сајту који можете да видите у врху у личним информацијама о мени.