Корисник:Милош/Идеологија српско-хрватских језичких спорова

Хрватски поглед на српско-хрватске језичке спорове

Ако се ставе на страну потпуно разумљиве национално-територијалне аспирације оба народа, за посматрача са стране је интересантно сачинити каталог основних представа српских и хрватских филолога, као и културних средина, о њиховим националним језицима, као и неуспелом покушају језичке унификације српског и хрватског у један језик. Пошто се ради о сложеној теми, покушаћемо да је анализирамо на неколико нивоа.

Спорне теме

На нивоу разумљивости колоквијалног говора, између хрватског и српског стандардног језика практички и нема разлике. Пошто је разумљивост једна од основних, здраворазумских категорија за дефиницију појма језика, и домаћи и инострани лингвисти, а и јавност, нашла се збуњена суочена са распадом српско-хрватског. Појавила су се мишљења, пре свега у америчким и европским лингвистичким круговима, о наглом порасту степена неразумљивости између хрватског и српског- што је појава коју су, изгледа, само они приметили. Чињеница је да су српски и хрватски међусобно потпуно разумљиви језици на разговорном нивоу (иако се немало разликују у стручној, првенствено научној терминологији). Но, аргументација која се базира на степену разумљивости припада научном репертоару и филолошким схватањима 19. века. Савремена социолингвистика посматра језик као комплексни друштвено-културни феномен, или, прецизније, као систем који карактеришу одређена својства. Српски језик као систем дијалеката и као граматичка структура се разликује од хрватскога, посматраног као систем дијалеката и граматичка структура. Довољно је рећи да на нивоу фонологије хрватски има једну фонему више од српског, и већ на том фундаменталном нивоу два језичка система нису истоветна. Лаичком посматрачу ово може да изгледа као цепидлачење, али- наука и јесте често управо то, цепидлачење. Примена критеријума разумљивости би дала један скандинавски језик, више немачких, стопила би урду и хинди у један језик, као и бугарски и македонски. Покушај да се утврди истост, различитост, степен блискости или различитости српског и хрватског искључиво преко категорије међусобне разумљивости унапред је осуђен на пропаст јер припада покопаној прошлости лингвистике.

Такође-очито је да су хрватски и српски посматрани као један језик због истовремености њихове коначне формалне стандардизације која се збила средином 19. века, као и свесног напора водећих српских и хрватских писаца и филолога усмерених на стварање једног језика. Немалу улогу у целокупној ситуацији је одиграла оновремена славистика, са ставовима који су почивали на мешавини историјских интерпретација, недовољно истраженог дијалекатског материјала, а и политички мотивисаним наумима. О тим кључним споровима ћемо рећи нешто више у следећим деловима.

Рана славистика

Стара славистика почетка и средине 19. века (Добровски, Шафаржик, Копитар, Миклошич, Колар,..) је изрекла велик број тврдњи о националној атрибуцији разних јужнословенских дијалеката, језичком и културном наслеђу, као и историјским коренима садашњих Словенаца, Хрвата и Срба. Један део те продукције остао је неиспитан, део је ушао у стандардни репертоар славистичких студија, а део је одбачен. Међународни славистички кругови у различитом степену вреднују доприносе оновремене славистике, зависно од језичке и политичке ситуације. Но, као правило би се могло рећи да српски стручни кругови у већини прихватају добар део тврдњи ране славистике- као и то да их нису подвргли критичком преиспитивању, из разумљивих мотива. Наиме, стара славистика је у почетку, све до доминације хрватског слависта Ватрослава Јагића, излагала идеје које се, савременим речником, могу окарактерисати као пансрпске или, у најмању руку, про-српске. Анализа узрока због којих су чешки и словачки филолози онога времена, у већем делу своје активности, износили идеје које су ишле на промоцију српске националне идеологије, за ову расправу није важна, јер, ако се и утврди да су аустријска геополитика, панславизам у служби филологије и сл. одиграли кључну улогу у настајању и ширењу сличних идеја- сама мотивација слависта је неважна. Важна је научна вредност или безвредност њихових теза. Разумљиво покретан како језичким, тако и националним мотивима, хрватски лингвиста Марио Грчевић је крајем 1990-их обавио детаљну анализу свих главних славистичких радова с почетка 19. века, првенствено Шафаржика и Копитара. Добивена је јасна слика о политичким манипулацијама, па и свесним фалсификатима, као и управо смешним интепретацијама Шафаржика и његових колега. Грчевићева анализа, објављена у неколико опсежних чланака у хрватском филолошком листу «Језик» и, у деловима, преведена на немачки и енглески, до сада је једина детаљна рашчлана проблема веродостојности и научног интегритета ране славистике. Судећи по тим студијама- о научној утемељености великог броја тврдњи Шафаржика, Копитара и Добровског не може бити говора. Док се не објаве радови који би доказали супротно, ауторитет теза ране славистике о национално-језичким питањима јужних Словена не само да не постоји, него је и морални и научни интегритет протагониста славистичког подухвата с почетка 19. века озбиљно доведен у питање.

• Грчевић о раној славистици

Ако ставимо на страну те ипак старе идеје, којима је преко 150 година- остаје занимљивим питање: каква је аргументација српских и хрватских лингвиста, по чему се разликују, и да ли су њихова схватања дубље укорењена у националним културама, па не могу да буду просто сведена на нијансе лингвистичких цепидлачења ? Како то да нема дисонатних гласова и са једне и са друге стране ? Немогуће је да су баш сви лингвисти национално-политички заслепљени или да заступају искључиво интересе својих националних елита.

Различитост хрватске и српске језичке културе

Одговор лежи у суштинским разликама између српске и хрватске националне културе. Обе културе се само-дефинишу преко низа фактора, међу којима су, осим религије, кључни језик и историјске традиције. А у историји језика, и интерпретацији те историје, колико-толико неутралном посматрачу су лако уочљиве следеће црте:

1. српска језичка култура наглашава народни говор и укорењеност у «простонародној» језичкој предаји и мудрости. То је природно, ако се узме у обзир да је главна реформа српског језика (адекватнији термин би био- револуција), спроведена у првој половини 19. века, био веома радикалан прекид са прошлошћу и почетак из темеља. Континуитет који је обезбеђивао везу са историјским наслеђем нађен је у народној поезији и прози, у којима се појављује и историјско сећање на златну епоху Немањића, тј. на кључно сопствено национално наслеђе. Иако у периоду после Вука Караџића, главног творца савремене српске језичке културе и националне идеологије, долази до природног обогаћивања и рафинирања народног говора, који тиме постаје полифункционалан и еластичан, битним и неискорењивим својством односа према језику, како у широкој јавности, тако и у стручним круговима, остаје ослањање на фолклорни језик и мит о народу као примарном језикотворцу и законодавцу. Томе је схватању помогла и релативна уједначеност српских дијалеката, далеко већа од хрватске (иако знантно мања од бошњачко-муслиманске), која се рефлектује у једноставности и лакоћи употребе свакодневног говора.

2. насупрот томе, хрватска језичка култура је израсла из хрватске историјске ситуације, коју карактеришу најмање три својства која је суштински одвајају од српске: рани прекид са црквенословенским (отприлике, преко 500 година пре реформе Вука Караџића) и успостава писмености и књижевности на народном говору; дијалекатска раслојеност –за разлику од релативне уједначености у српском случају; те континуитет у књижевној и лексикографској делатности. Или, укратко: хрватски језик је, за разлику од српског, «прожет» историјом свога настајања, а та је историја плод често свесних интервенција у језик од стране учених писаца и филолога. У хрватској језичкој култури је доминантан став по којем се језик свесно «кује» и ствара промишљеним креативним захватима писаца и филолога-пример тога је језичка и књижевна традиција од Бартола Кашића до Ивана Мажуранића. То не резултира у потцењивању народног стваралаштва, али ни у идеализацији.

Из та два различита историјска искуства проистичу и различити профили стандардних језика: српски носи печат свог фолклорног постања, док се за хрватски може рећи да га је обликовала интелектуална елита кроз векове- градећи на народном говору, али без превише илузија, а камоли идеализације народног духа. То је вероватно последица раног одвајања од простонародног језичког супстрата, што је довело и до релативно брзог увиђања ограничености фолклорног вида језика. У овој поједностављеној визури (која, природно, превиђа велики део изузетака), српски је коренито плебејско-фолклорни по свом хабитусу, док је хрватски интелектуално-елитистички. Добар показатељ тога је и чињеница да је Вук Караџић ценио неке хрватске писце (Дошена, Качића Миошића, Канижлића). Но, то су писци који се истичу управо својим фолклористичким усмерењем. За ауторе уметничко-стилског нијансираног израза, који видно одступа од фолклорног идиома (Ђурђевић, Гундулић, Делла Белла)-Вук није имао слуха. Те разлике су се задржале и у народној култури и у лингвистичким круговима. Карикирано и екстремно, за српску језичку културу хрватски је извештачен, неприродан, вештачки и форсиран. За хрватску, српски је приземан, сиров, неартикулисан и сиромашан. За обе језичке културе вреди следеће: из њихове оптике, «онај други» је смешан и неадекватан.

Сем овог, кључног чиниоца, требало би напоменути остале, који се доста често појављују у српско-хрватским полемикама о језику, а нису стриктно део језичке или филолошке традиције.

Штокавски дијалекат и национална атрибуција

Један од спорова се односи на националну атрибуцију штокавског дијалекта. Настао у време романтизма, тај спор је прошао више фаза успона и падова, зависно од хрватско-српских међунационалних односа. Поједностављено, могло би се рећи да незанемарив део српских филолога (и јавности) сматра да је штокавски дијалект етнички српски-независно од вероисповести изворних говорника, па се за штокавце католичке или исламске вероисповести сматра да су Срби који су променили веру. Та теза потиче из раздобља ране славистике: створили су је Шафаржик и Копитар, а промовисао Вук Караџић. Уз неке изузетке, то је већинско мишљење српских лингвистичких кругова- нијансе су у томе што већи део јавности и филолога не мисли да су штокавски говорници сада национално Срби, него да су даљег српског етничког порекла. Из хрватског кута, то је мишљење неутемељено већ и због тога што сами штокавски говорници, од самог почетка каквог-таквог националног исказа, себе идентификују или са општесловенским именом (укључујући и имагинарна илирска и словинска), или хрватским- а практички никада српским. На то је указао још и познати слависта Ватрослав Јагић, који примећује да књижевност старе Далмације и Дубровника, сем словинског, познаје само хрватско име, док српскога нема у литерарним делима. По томе мишљењу, немогуће је да је још у 16. и 17. веку, док је хрватска национална идеологија била још у повојима, вршена намерна кроатизација кроз католизацију или исламизацију (прва муслиманска песма, забележена на народној штокавштини 1589, позната је под турским именом «Хрватска песма»). Став је савремених хрватских лингвиста да је штокавски дијалекат по својој природи вишенационалан, слично многима у северној и јужној Европи, јужној Азији и сл., и да је српско инсистирање на националној профилацији једног дијалекта, осим политичких циљева- мотивисано и историјом настанка савременог српског језика, у којој су фолклорни и дијалекатски елементи играли кључну улогу. Овде није лоше напоменути и то да је већина хрватске писане баштине ренесансе, као и дела барока, на дијалекатској мешавини: већина регионалне дубровачке књижевности је штокавско-чакавска, а хварске чакавско-штокавска. Нпр. најзначајнији хварски лирски песник Ханибал Луцић, за којега се углавном држи да је писао на чакавском дијалекту, у свом делу чешће употребљава заменицу «што» него «ча», тако да је механичка дијалекатска подела књижевности немогућа. Слична је ситуација и са језиком на великом делу босанских и хумских стећака, који садрже чакавске и штокавске језичке карактеристике.

Историјска спорења

Следећа полемика је углавном историјске природе, и састоји се у томе да се цитатима из историографских дела, насталих у времену од 9. до 15. века, докаже и покаже доминација и етничка припадност разних делова бивше СФРЈ (највише се помињу Црна Гора, Босна и Херцеговина, делови Србије (Војводина) и Хрватске (Далмација и Славонија)). Тих историјских дела је око 20-30, и међу њима има византијских историчара и хроничара, венецијанских аутора, као и разних путописаца и летописаца (италијанских, арапских, грчких, турских,..). Ради се о делима која сигурно садрже одређен број вредних историјских информација, но безнадежно помешаних са популарним причама и празноверицама оног доба, тако да нема консензуса око тога која од тих дела уопште треба узимати озбиљно. Пре је важио обичај да свака страна (хрватска или српска) «узме» онај део који њој одговара, а занемари или миноризира незгодне делове тих хроника и историја. Модерна хрватска историографија је прочешљала већину старијих извора (најистакнутији критичар је била историчарка Нада Клаић) и њен је став да је већина старијих историјских дела фикционалног карактера- сем веома малог дела. Савремена српска историографија, упркос испитивању историјских извора, још није дошла до консензуса о степену аутентичности појединих дела.

Српски језички идеолози (свеједно које струке) покушавају да докажу да писмено наслеђе (уметничка књижевност и друге форме писмености, као правни документи и верски/литургијски текстови) нису део хрватске културе већ због тога јер се у већем броју не користи хрватско име за језик, него регионална (далматинско, босанско, дубровачко, славонско) или наднационална/квазинационална (илирски, словински). Ово је један од доста честих приговора, који углавном остаје без коментара са хрватске стране, јер се сматра за неозбиљан. Понекад се укаже да укорењеност тих дела у хрватски културни круг говори сама за себе, док се други одговор своди на то да су једино Хрвати употребљавали илирско или словинско име у својим делима, на сва три дијалекта. Није познато да је израз «словински» употребљаван у српским православним круговима. Вишезначност именовања је знак закаснелости хрватске националне интеграције, што се и дешавало и развијенијим народима: нпр., италијански језик је најчешће у ренесанси именован тосканским, што не доводи у питање његову националну атрибуцију. Овде остаје да се каже да та врста приговора, иако честа, долази углавном из лаичких и аматерских кругова.

• Име језика: словински или илирски

Хрватски вуковци или младограматичарски преврат

Као последња тачка спорења се може поменути доминација тзв. «хрватских вуковаца», или следбеника идеја Вука Караџића, који су извршили коначну формалну стандардизацију хрватског на крају 19. и почетку 20. века. То је тема коју већина српских лингвиста наглашава, далеко чешће од штокавско-дијалекатске националне поделе. Ову тему је посебно истицао најугледнији српски лингвиста друге половине 20. века Павле Ивић. Штавише, у исказима српских лингвиста се среће мишљење да се ради о Ивићевом открићу, тј. да је Павле Ивић обелоданио нешто што је фундаментални доказ о хрватском «преузимању» караџићевског типа језика, а што су хрватски лингвисти и културни кругови прећуткивали као за хрватски језички индивидуалитет неугодну чињеницу. По тој тези, радило се заправо о преузимању српског језика, јер онај какав је забележен у хрватској књижевности и писмености претходног периода (нпр. 1870-их и 1880-их), није у правописним ни неким граматичким особинама истоветан језику након захвата хрватских вуковаца (познатих и као младограматичари, по трендовској школи немачке филологије која је у то време доминирала у свету). За познаваоца језичких спорова ово је у најмању руку чудна тврдња, и то из више разлога.

Главни разлог је тај што је делатност «вуковаца» постала предметом филолошког интересовања још у време док је најзначајнији младограматичар, Томо Маретић, још био жив. Та су истраживања спроводили истакнути хрватски филолози и писци предратног времена Стјепан Ившић, Петар Губерина, Круно Крстић и Фрањо Фанцев. Касније су рад продубили лингвисти као Далибор Брозовић, Радослав Катичић, Људевит Јонке и Стјепан Бабић, историчари језика као Златко Винце и др. Коначну реч о том питању је дала хрватска лингвистика у делима Марка Самарџије «Из трију стољећа хрватскога језика» и Бранке Тафре «Језикословне раздвојбе» и «Граматика у Хрвата и Вјекослав Бабукић».

Закључак би могао, отприлике, да се сведе на четири тачке:

а) тзв. караџићевски језик је конструкт који је, у елементима у којима су га младограматичари увели у хрватску јавност, у целини садржан у хрватском књижевном и писаном корпусу. Младограматичари нису увели у хрватску јавност ништа што већ није постојало у хрватској баштини и вековима пре Вука Караџића (нпр., најзнатнија измена у односу на књижевни језик претходних деценија је употреба изједначених новоштокавских облика у множинским падежима. Но, то је карактеристика први пута забележена у граматици оца хрватске филологије, Бартола Кашића, још 1604., и коју доносе касније хрватске граматике).

б) у видовима у којима је одступао од главне линије хрватскога језика, маретићевски захват није успео (нпр. у неким прописима фонетике)

ц) Маретићево најпознатије дело, «Граматика и стилистика хрватског или српског језика« је засновано искључиво на српском корпусу писмености (дела Вука Караџића, Ђуре Даничића, те још неких мање познатих писаца). То је изазвало озлојеђеност и критике хрватске јавности (од најпознатијег слависта 2. половине 19. века Ватрослава Јагића до етнолога Антуна Радића и писца Евгенија Кумичића), а због тога је та граматика од првог појављивања 1899 доживела још свега 2 издања-треће и последње 1963. Но, сем те чињенице, која је вређала национални понос, на формално-техничкој страни Маретићева граматика није поставила прескрипције за хрватски језик којих већ и није било. Не само то- она је, позивајући се на дела Караџића и Даничића, спровела коначну стандардизацију скоро у свим елементима у складу с хрватском традицијом- а не оном садржаном у корпусу на којему је декларативно заснована. Једноставније речено- Маретићева формулација хрватског, у завршном, техничком виду, није следила узоре на које се позивала, и то у оном делу који је остао најтрајнији, у морфосинтакси. Онде где је то покушала, као у фонетици, ту су њени прописи одбачени у пракси. Овде мора и да се дода једна чињеница и неколико илустративних примера: Маретићева граматика је дескриптивна, а не прескриптивна-сем у неколико детаља. Сам Маретићев приступ није био ропски: он је видео да су и Вук и Даничић у различитим ситуацијама различито писали (нпр. ка овом, к овом), па је неретко опрезно обелоданио своје преференције, а и писао о погрешкама оба аутора. Што се тиче Маретића, део његових предлога је прихваћен- иако у њима нема ништа специфично «вуковски» (рецимо, писање «пода њу», а не «под њу»- иако је пракса у доброј мери начела ову прескрипцију), а део је одбачен (Маретић је предлагао, у делу о облицима, писање типа: август, Европа, хемија, хирургија, озледа, упутство, ко, нико, фонетско писање старних имена (Џорџ Буш), ...а то није прошло тест језичке праксе. Још видљивије је Маретићево избегавање хрватских речи: тисућа, коловоз, повијест, земљопис, глазбало, складба,...- што се опет показало као ауторов промашај). У другим видовима, као у правопису, Маретић је следио Брозове прескрипције из 1892, а које се, упркос декларативним исказима, само делимично ослањају на Караџићеве прописе: добро познати пример је неконтрахираног футура («говорит ћу»), што је уступак Загребачкој школи, јер су и у већини хрватске писане баштине контрахирани облици («говорићу»). У осталом, Маретић је на линији хрватске традиције, независно о корпусу који користи (опћи, организовати, концентрирати, муха, духан, утјецати, потјецати,..). Позивајући се на српске писце, Маретић је у пракси афирмисао хрватске језичке законитости- а не српске.

д) закључак хрватских лингвиста би се могао свести на речи Далибора Брозовића: тзв. преврат младограматичара или «хрватских вуковаца» је био на линији развитка хрватског језика који је показивао тенденцију да се пређе на изједначене падеже у множини и врати на фонолошки правопис, који је доминирао већином хрватске језичке баштине. Проблем с хрватским вуковцима није у облику језичких промена које су они иницирали и спровели, него у политичко-националном «имиџу» који се вукао за њима (прво мађаронски, а затим југословенско-унитаристички: у оба случаја нехрватски). Исправне и природне измене спровели су погрешни људи.

Са овиме завршава каталог најчешће помињаних хрватско-српских језичких спорења. Нисмо навели унутархрватске (око правописа и речника) ни унутарсрпске (око писма, правописа и речника). Пажљивијем читаоцу вероватно није промакло да је углавном реч о српским приговорима на које се дају хрватски одговори. Може се поставити питање: да ли је то само тако, и да ли постоје хрватски приговори на које српска страна мора да одговори ?

По свему судећи- не. У питању национално-језичке атрибуције постоји асиметрија због тога што хрватско писано наслеђе на вернакулару траје неколико векова дуље од српског, па једноставно нема «материјала» за хрватске језичке претензије. Ипак, ово мишљење тражи одређену корекцију: ради се о средњовековној писаној баштини Босне и Хума (пре турске инвазије). Хрватска језичка историографија (као и српска, уосталом) присваја невелики писани корпус који је остао иза крстјана, тј. припадника Цркве босанске. Иако су спроведена многа језичка истраживања, није јасно да ли тај корпус треба посматрати као искључиво хрватски или српски, или заједнички, или босански, с тиме што појам «босански» не може да буде протегнут на садашњи бошњачко-муслимански народ.

Иако се ту и тамо појаве покушаји да се на српски језик гледа као на огранак хрватског (првенствено као система дијалеката, као и истицањем утицаја хрватског наслеђа на облик савременог српског језика), ради се о потпуно маргиналним појавама. Хрватска «неагресивност» према српском језичком наслеђу вероватно није последица некакве урођене помирљивости, него тривијалне чињенице да су Хрвати задовољни својим језичким наслеђем, а од српског немају шта да траже: од половине 19. века српски језик и књижевност су, без икакве сумње, национално јасно дефинисани. Хрватска посесивност се јасно показује у другом пољу, а то је литература Бошњака-муслимана. Ту ваља напоменути, као неку врсту «олакшавајућих околности», да је и сама муслиманска интелигенција у томе учествовала (и даље учествује). Наравно, све горе поменуто се може посматрати и као успешно изведена хрватска агресија на српско језичко-културно наслеђе, а српски приговори не као покушај присвајања туђег, хрватског, него као немоћан и закаснео покушај српске стране да врати отето наслеђе. Независно од угла гледања- наведене тачке покривају углавном сву проблематику српско-хрватских језичких спорова.

Ставови хрватских лингвиста

Последњих 20-30 година је дошло до кристализације ставова хрватских лингвиста око проблематике односа хрватског и српског језика. Због невеликог броја лингвиста, њихових међусобних контаката, професионалних и људских веза- није реално говорити о јасно омеђеним ставовима о језичкој историји. Но, иако (уз одређене изузетке) нема радикализације ставова на линији политичких опредељења, ипак се могу, са више или мање сигурности, одредити стајалишта појединих лингвиста. Приказаћемо их као неколико школа или струја, иако се у стварности не ради толико о кохерентним или противстављеним идеолошким групацијама, него више о сличности ставова појединих лингвиста који се разликују у много чему. Но, пре тога ћемо дати приказ основних карактеристика хрватских ставова о хрватској и српској језичкој проблемататици.

1. сви хрватски лингвисти се слажу о томе да је службено име језика хрватски језик, и да је назив хрватскосрпски, хрватски или српски и сл. дефинитивна прошлост. Можда једини изузетак је лекторка за хрватски/српски/бошњачки на Универзитету у Манхајму у Немачкој Сњежана Кордић- но, то је њено приватно мишљење уз које нико не пристаје.

2. такође, хрватски лингвисти се слажу да је српски језик посебан стандардни језик који није део хрватског, нити је настао од или из њега.

3. сви хрватски лингвисти се слажу у мишљењу да је хрватски језик есенцијално стандардизован најкасније средином 18. века, а у техничким детаљима крајем 19. века.

Разлике у ставовима међу лингвистима су највидљивије око следећих тема:

1. питање употребе појма «дијасистем», који означава систем дијалеката. Наиме, тај појам је најчешће коришћен у задњих 20 година постојања СФРЈ, а посебно је префериран од теоријског лингвиста, дијалектолога и слависта Далибора Брозовића. У време СФРЈ термин је био хрватско-српски дијасистем, а после распада Југославије Брозовић инсистира на појму средњејужнословенски дијасистем. По њему, и његовим истомишљеницима, то је систем дијалеката кајкавског, чакавског, штокавског и торлачког- упрошћено, ради се о дијалекатској основи бившег српско-хрватског, на простору Хрватске, БиХ, Србије и Црне Горе. Формална дефиниција је да је тај дијасистем апстрактни језички систем који има конкретне реализације у савременим стандардним језицима-хрватском, српском и бошњачком (евентуално црногорском). Критичари тога термина упозоравају да је он непотребан и бесмислен, јер би се тако могли конструисати дијасистеми који би покривали континуум бугарских и македонских говора (можда укључујући и торлачки), или дијасистем више од 30 дијалеката хиндустанија, или, нпр. дијасистем дијалеката северозападне Немачке и већег дела Холандије. Пошто светска ареална лингвистика не познаје таквих груписања дијалеката, мишљење критичара тог термина је да се ради о данку српско-хрватској југословенској прошлости које се Брозовић и његови следбеници нису ослободили. По њима, дијалекти се могу посматрати једино као материјална база стандардних језика, па је небулозно да се српски језик тумачи у категоријама које би укључивале кајкавски и чакавски дијалекат- а што нужно произилази из логике дијасистема. Ово питање није решено, уз напомену да дијалектолози често употребљавају наведени појам, док га историјски лингвисти избегавају или исмејавају.

2. питање тачнијег одређења времена стандардизације хрватског језика. Слагање постоји око тога да је то процес који је узнапредовао знатно раније од Илирског покрета (1830—1850), као и да није каснији од 1750. Но- неслагање је у томе што једна школа тврди да стандардизацију треба лоцирати у средину 18. века, друга да се ради последњој деценији 15. века када почиње регионална дубровачка штокавско-ијекавска књижевност у делима Шишка Менчетића и Џоре Држића, а трећи да је кључно доба прва половина 17. века (Кашићева граматика 1604, Дивковићеве «Бесједе» 1616, Гундулићеве «Сузе сина разметнога» 1622, Кашићев «Ритуал римски» 1640, Микаљин речник 1649). У пракси, полемика је најчешће између присталица прве и треће тезе.

Треба и нешто да се каже о профилу хрватских лингвиста и других кључних актера спорова о природи хрватског, те односа према српском и осталим језицима. Већина најважнијих протагониста у стандардизацији савременог хрватског језика спадају у следеће категорије: теоријски лингвисти и слависти, књижевници и историчари књижевности. Уз изузетка Иве Шкарића, фонетичара, и Мире Качића, алгебарског лингвиста и кроатиста, уже лингвистичке дисциплине и приступи као когнитивна лингвистика, историјско-компаративна лингвистика, математичка лингвистика, неуролингвистика и психолингвистика и сл. нису битније заступљени у проблемима хрватског стандарда и односа према српском. Разлози су у томе што, традиционално, у хрватској филологији и лингвистици постоји «брак» између лингвистике и књижевности (сличан је пример случај светски познатога лингвиста Романа Јакобсона). Професионални хрватски лингвисти (Далибор Брозовић, Стјепан Бабић, Алемко Глухак) често су и чланови друштва књижевника, преводиоци са страних језика и одлични познаваоци светске и националне књижевне баштине. Са друге стране, истакнути хрватски писци и историчари књижевности (Томислав Ладан, Јосип Вончина) су обично добри зналци лингвистике-пример је истакнути полиграф (есејиста, критичар, романописац и преводилац) Томислав Ладан, директор Лексикографског завода «Мирослав Крлежа», који је уједно и главни уредник осмојезичког речника.

Основне струје и ставове бисмо могли да прикажемо на следећи начин (подела је, наравно, условна, а само именовање произвољно. Али, то је био једини колико-толико смислен начин да се категоризују различити ставови):

Умерена национална струја

Њу представљају теоријски лингвисти и слависти старије генерације: Далибор Брозовић, Радослав Катичић и Стјепан Бабић. Генерални став је да је српски језик настао делатношћу Вука Караџића, као и да постоји становити утицај караџићевске школе у периоду хрватских младограматичара, од којих је најзначајнији Томо Маретић. Историја хрватског, као и прескрипција, се приказује углавном преко метода структуралне лингвистике и трансформацијско-генеративне граматике. Разликовања међу лингвистима тога круга углавном се своде на питање дијасистема: Брозовић се чврсто држи тога појма који је он лично промовисао, Бабић га игнорише или одбацује, док га Катичић углавном прихвата, без превише анализа. Ова струја је најутицајнија у језичкој прескрипцији јер је главни предмет интересовања Бабића у задњих 10-20 година правопис, па је ред да се о томе и нешто каже. Наиме, Бабић је предложио дораду Брозовог правописа из 1892, и то тако да је увео кохерентније прескрипције у нека спорна питања. Три главне тачке по којима се разликује од претходних правописа (нпр. оних из времена СФРЈ) су следеће: писање «не ћу» уместо «нећу» (наравно, и у другим облицима); именица које завршавају на –тац, -так, -дац, -дак задржавају «т» и «д» у плуралу (изузеци су три речи: отац, судац и светац): хитац/хитци, податак/подаци, младац/младци, редак/редци; тзв. покривено р, где речи задржавају «ј» у краћењу (изузеци су изведенице од вријеме, напријед, привриједити и употријебити): гријех/грјешник, пријечити/опрјека/препрјека/запрјека, бријег/брјегови, цријеп/црјепови, тријезан/трјезнији, кријепити/крјепост,...али- привремено, напредак, привреда, употреба. Такође, доследно је спроведене ијекавизација и у облицима који су писани «екавски»: пријеглед, пријемаз, приједах, пријекид,..су се придружили уобичајеним ијекавским облицима као што су пријевоз, пријевод, пријезир, пријелаз,..

Општи утисак је да се ради о «ијекавизованом» правопису уз елементе морфонолошког (изузетци, почетци, патци, задаци, напитци,..). Пошто ова струје преовлађује у најважнијим хрватским културним институцијама (Хрватска академија знаности и умјетности, Лексикографски завод «Мирослав Крлежа», Институт за хрватски језик и језикословље, Матица хрватска), капитална дела тих институција су углавном штампана тим правописом. Но, будући да још није прописан као школски правопис, у новинама и другде углавном преовлађује стари, који је више традиционално фонолошки и ближи бившем српско-хрватском (грешник, подаци, задаци, прекид, ...). Још једна ствар дели присталице ове школе је Брозовићева жеља да се уведе –ие- за упис дугога јата (нпр. лиепо диете), као код Шулека и Вебера, али без повратка на морфонолошки правопис те школе (изпунити, разпад, подпис, врабца, станбени,..). Тај предлог није нашао на разумевање већине јавности и лингвиста, па је и Бабић, који га је подржавао почетком 90-их, одустао од њега. Једино Брозовић још стоји уз тај предлог.

Ово је најутицајнија струја међу хрватским лингвистима, а однос према српском језику је и одређен у доброј мери личним везама те генерације, јер су Бабић и Брозовић гајили блиске контакте са брачним паром Ивић, па су код њих и чешће референције на српске лингвисте и ауторе, неретко и као последица емоцијама обојених веза. Средњу-старију генерацију чине палеографи, језички историчари и кроатисти Бранка Тафра, Мирко Пети,.., а млађу генерацију теоријски лингвисти, историјско-компаративни лингвисти, етимолози и сл. Санда Хам, Дуња Брозовић, Алемко Глухак, Ранко Матасовић и други.

Политички и национално, ови лингвисти су блиски национално-конзервативним странкама (ХДЗ, ХИП, ХСП,..), а Брозовић и Бабић су били и међу првим чланством ХДЗ-а (додуше, у периоду после Туђманове смрти су прекинули са политичком делатношћу и усредсредили се на струку).

• Брозовић: Органска подлога хрватскога језика

Либерално-лева струја

Ову струју сачињавају углавном теоријски лингвисти рођени каснијих 30-их или 40-их година: Јосип Силић, Иво Прањковић, покојни Владимир Анић и, можда делом, Марко Самарџија. Већина ових стручњака није уроњена у славистичку проблематику, него више у општу лингвистику. Њихова својства су одлична образованост по питањима савремених струјања опште лингвистике (они су и аутори квалитетних уџбеника за средње школе, од фонологије и морфологије, преко синтаксе и лексикологије). Однос према српском језику је есенцијално исти као код претходне школе, иако се разликују у степену прихватања појма дијасистема. Неки, као Силић, су радикалнији у концепцији хрватскога језика, јер док национална школа признаје какве-такве везе са српским језиком, Силић их је у више наврата одлучно одбацио и посматра хрватски као самосталан језик без освртања на српски. Силић, најобразованији представник ове школе, истовремено је и највише у трендовима, па је радио и компјуторске програме за језичко препознавање и сл.

Највидљивија разлика ове струје је истрајавање на старијем правопису (подаци, вреднији, брегови, нећеш,..), као и жестока борба против Бабићевих правописних предлога-што је дало повода да се ови лингвисти прогласе, у неформалним разговорима, «неовуковцима» или «југофилима». Парадоксално је да ова струја истовремено тврдокорно истраје на старијим правописним решењима у којима се српски и хрватски преклапају, док у описима веза хрватског и српског не постоји сагласност-неки их помињу, док су други, као Силић, још радикалнији од горе наведене струје. Ови стручњаци су утицајни као универзитетски професори, док нису превише присутни у главним националним институцијама (Академија, Матица,..), зато што их се тамо доживљава као либерално-анационални елеменат.

Осим генерацијских веза, ови лингвисти су (не сви) били у време СФРЈ чланови СКХ/СКЈ, а у погледу на свет марксисти. После пропасти СФРЈ, углавном су блиски либералним партијама, као и левичарским (СДП, ЛС, ХНС,..), те друштвима које финансира познати амерички магнат Џорџ Шорош.

• Јосип Силић: Достојанствено се односимо према своме језику

Пут у 19. век: Ласло Булчу

Булчу Ласло (Ласло је презиме) је легенда хрватске лингвистике. Човек који добро познаје око 30 језика, преводи са више њих, доајен хрватске лингвистике који је у послератним годинама увео модерне лингвистичке теорије (од структурализма до математичких метода) у Загребачком лингвистичком кругу, гуру више најпознатијих хрватских лингвиста (Бабића и Катичића између осталих), а и сада, као пензионер, предаје на Филозофском факултету у Загребу на студију лингвистике. Ласло је мало објавио, изгледа због претераног перфекционизма, но, оставио је неизбрисив траг на више генерација. Његови су духовни сродници у погледу творбености хрватског језика Томислав Ладан и покојни први директор Института за хрватски језик и језикословље, математички лингвиста Миро Качић. Ласло не представља неку оформљену школу, али као незаобилазна појава хрватске лингвистике његов став мора да буде приказан, јер још неки писци и лингвисти (нпр. Ладан) деле његове ставове о битним карактеристикама хрватског језика.

Став Ласла је да је српски језик посебан језик, но, да је овакав хрватски какав је у употреби, практички снажно посрбљен. Он не сматра да треба (или да се може) ишта мењати на граматичкој структури, него је тврдокорни присталица правописа Загребачке школе (касније кодификованог у Хрватском правопису из 1944). Садашњи хрватски правопис назива «вукописом», а пише систематским морфонолошким правописом којег зове творбени (разставити, беззвучан, изпит, претпоставка, повиестни, прехранбени,..). Такође, Ласло је изградио богату терминологију за компјуторске науке.

Ласло је често зван Шулек 20. века, због свог снажног језичког пуризма и склоности новотвореницама. Широј јавности је познат као најтврђи присталица старог, «коријенског» правописа. Тај правопис неинформисану јавност углавном подсећа на НДХ и усташки режим, но није ништа друго него кодификовани начин писања из 1870-их и 1880-их. Ласло је човек аполитичан, па његове преференције немају везе ни са каквим политичким струјама. Као кључна појава хрватске лингвистике, заслужан је за континуитет главних карактеристика хрватског: пуризма и неговања књижевнојезичке традиције. Но, његово инсистирање на морфонолошком правопису није наишло на шири одјек: компликованост и захтевност тога начина писања одбило је и најтврђе језичке «аутохтонисте», јер је очито да се само стручњак може служити таквим правописом без грешака.

• Ласлов речник информатичке терминологије

Радикални прекид или у будућност преко даље прошлости: Иво Шкарић

Иво Шкарић је вероватно најзначајнији савремени хрватски фонетичар. Експериментатор, човек који је спровео мноштво опита, академик- Шкарић је предложио најрадикалнију промену хрватске графије и ортографије до сада. У каталогу хрватских погледа на хрватски и српски језик Шкарићево место је незаобилазно. Слично Ласлу, Шкарић је незадовољан садашњим хрватским правописом. Слично-али не у тој мери, сматра да је садашњи хрватски под превеликим утицајем и Вука Караџића и његових следбеника. Но, кључна разлика је у томе што Шкарић комбинује експерименталне податке које је објавио у више научних радова и проучавање старије хрватске језичке баштине. Ласло би желео да се правопис врати на другу половину 19. века, док Шкарић предлаже комбинацију елемената ортографије старије хрватске књижевности (15. до 18. века) и експеримента.

Шкарићево мишљење се може сажети у неколико тачака:

• садашњи хрватски правопис је у великом делу решења под утицајем вуковаца, па ни предлози Бабића ни осталих нису на главној линији хрватског

• говорници хрватског у већини случајева слабо разликују ч и ћ, док џ није фонема која спада у гласовни инвентар хрватског. Шкарић је предложио избацивање ћ и џ, а увођење слоговног /р/ (које би се писало као р са тачком испод- у речима као прст, грм, крст,..)

• огромна већина старије хрватске ијекавске књижевности не разликује писање дугог и кратког јата, а већина употребљава за оба облика –је-. Дакле, по садашњем правопису у хрватском се пише: бијела свјетлост (ије/је); по шулековском, који прихвата Ласло, било би: биела свјетлост (ие/је); а по Шкарићу, као код Микаље или Стуллија-бјела свјетлост (је/је). У поређењу са српским екавским, који има /е/ за дуги и кратки јат, овде би било /је/ за оба облика.

• у добром делу осталих правописних предлога, Шкарић би избацио фонолошко правопис јер мисли да само компликује писање (одписати, одхранити, социализиам, кемиа, станбени, изчупати,..)-иако ту не иде у екстреме (разставити,..).

Шкарићев предлог је изазвао највеће интересовање у хрватској јавности. Његова упорност и аргументованост се не могу заобићи, а стекао је велику популарност и омиљеност међу младима и широкој, нестручној јавности- вероватно највише због једноставности писања јата, а делом и решења «проблема ч и ћ». Шкарић је тачно приметио да већина Хрвата не изговара јасно ни ч ни ћ, него глас који је негде на «пола пута», па је предложио само једну фонему. Такође, предложио је одбацивање четвероакценатског система, тврдећи да већина људи на његовим експериментима говори 3 акцента.

Шта може да се каже о Шкарићевим предлозима ? Сам аутор је несумњиво особа интригантне биографије (прва жена му је била ћерка писца Владана Деснице; Шкарић је високо национално свестан, па је можда највећи «националиста» међу лингвистима). Његови предлози реформе графије и ортографије су изазвали сензацију јер је Шкарић пробио зачарани круг натезања квазивуковаца и противника који би хтели повратак на 19. век- његова визура је да су оба става исфорсирана и да нису на линији главнога развитка хрватскога језика, па ни Вук ни Гај, ни Даничић ни Маретић, ни Вебер ни Шулек- нису решења. Док је велик део јавности са симпатијама дочекао његове предлоге, колеге су остали подељени. Приговори су најчешће две врсте: сматра се да његови експерименти нису спроведени на довољном броју испитаника, па нису научно релевантни у мери у којој он тврди да јесу. Други приговор се односи на практичност појединих решења и радикализам: мишљење је да је садашња правописна и графијска ситуација довољно стабилна да нема потребе за тако снажним променама (које би, успут, финансијски коштале веома много). Не пориче се да је велики део његових теза утемељен (нпр. јат је најчешће писан на исти начин за дуги и кратки облик: -ие-, -је-, -ије-,-иyе-,..). Но, писан је и овако као данас (ије/је), па нема разлога да се пише другачије (могло би и: човијек, пијевати,..).

Шкарићев (он би написао-Шкаричев) предлог је вероватно најрадикалнији потез у хрватском правопису у задњих 100 година. Иако усамљен у својим предлозима, Шкарић има доста симпатија у јавности, па се може очекивати да би и неке од његових идеја могле бити усвојене у неодређеној будућности. Но, из ове перспективе, немогуће је рећи- које.

• Иво Шкарић: Ије је је

Остали ставови

Многи неспоменути хрватски лингвисти се по својим схватањима не могу сврстати ни у једну од описаних струја. Пример је угледна ученица Бабића Наташа Башић, веома критична и према Бабићу и према Силићу, а ту су и математички лингвисти као Марко Тадић који проверава присутност језичких правилности на писаном корпусу, индолог и полиглота Мислав Јежић који је за озбиљну текстолошку анализу целокупне писане баштине и извођење правописних правилности из њих, те многи палеографи који се разликују у ставовима. Сумарно, могло би да се каже да су горе, углавном, презентовани ставови већине хрватских језичких стручњака према хрватском и српском.

Српски поглед на хрватско-српске језичке спорове

За српски поглед на језичке спорове неопходно је имати на уму историју развоја националне идеје Срба од 19. века до данашњег времена (2004. година).

Ослобођење од Турака

Први и Други српски устанак означили су за Србе не само ослобађање од стране (турске) окупације, већ и много дубљи раскид са оним што је у већини осталих европских држава остало као живо наслеђе: са Турцима Срби су истерали своје феудалце, оставши без конзервативног наслеђа у друштву и отпочињући са изградњом односа од грађанског друштва у настајању. Чак ни у Војводини нису били изграђени феудални односи, јер је главни феудалац била црква у тренутку опште тенденције стварања грађанских друштава по Европи.

Носилац просветитељске делатности у Србији за време Првог српског устанка је јеретик Доситеј Обрадовић (коме је главни заштитник био вођа устанка, Карађорђе), а главни наследник му је Вук Стефановић Караџић, који се током 19. века налазио у сличној позицији као и Доситеј: Српска православна црква му није била наклоњена, док су му савезници били српски романтичари (Бранко Радичевић, Ђура Јакшић итд.), али и владари под јаким утицајем романтизма (Милош и Михаило Обреновић). Не треба сметнути с ума ни да су Вуков најмоћнији, али и превртљив, савезник биле власти Аустроугарске.

Као јеретик у доба када је јерес била подржана од стране интелектуалне, економске и владарске елите -- Вук Стефановић Караџић извршио је драстичан раскид са славеносрпском традицијом дугом век и по, која је претходно сменила знатно старију традицију засновану на српској редакцији старословенског језика (српскословенски језик). Новонастала норма била је заснована на источнохерцеговачком дијалекту, говору који је био Вуков матерњи. (Стога се с правом поставља питање да ли би савремени стандардни српски језик био заснован на торлачком дијалекту да је Вук био Пироћанац. Екавска норма савременог стандрадног српског језика је једноставна "екавизација" ијекавске норме засноване на источнохерцеговачком дијалекту.)

Стварање стандардног језика у доба романтизма без сумње води ка мистификацији народног, ненормираног у говору. Као што и национално остварење у доба романтизма неминовно носи мистификацију националног. Али такве мистификације неминовно носе и реакцију у облику мистификација заснованих на потпуно супротним основама.

Реакционарне мистификације се заснивају на глорификовању елитистичких контруката у историји српске културе. Најчешћи моменат таквих мистификација је потенцирање на морфолошко-историјском правопису, чији је најсвежији пример славеносрпска култура (уп. славенорспка и славеносербска). Али, мистификације иду и у другим правцима: интелектуалној елити образованој на данашњој лингва-франци, на енглеском језику знатно је ближе и "елитније" писање латиницом него ћирилицом. Ћирилица се доживљава као део прошлости од које се жели побећи. Треба, наравно, имати на уму да су две описане реакције на потпуно различитим политчким крајевима: људи који теже ка морфолошко-историјском правопису обично искључују писање латиницом као "српско", док људи који теже латиници обично искључују морфолошко-историјски правопис као "напредан".

Обреновићевска Србија

Српско друштво је остало без феудалне опозиције која се по Европи политички артикулисала кроз конзервативне, а у 20. веку и кроз фашистички екстрем (што не треба мешати са национализмом и једним од његових екстрема, национал-социјализмом, који су појаве изграђене на деветнаестовековном романтизму, а не на феудалној историји).

Тако се у обреновићевској Србији као владајуће, (условно речено) конзервативне странке јављају буржоаске Српска либерална и Напредна странка, док се као опозиција јављају анархоидна Народна радикална странка Николе Пашића (која је по доласку на власт постала буржоаска странка) и марксистичка Српска социјал-демократска странка Светозара Марковића (која је далеки предак Комунистичке партије Југославије, односно Савеза комуниста Југославије, односно данашњих политичких странака на просторима бивше СФРЈ насталих после распада СКЈ). Сви покушаји да се у српском друштву оснују конзервативне и фашистичке странке у западноевропском смислу прошле су без успеха. Ако су постојале или постоје, такве организације су на маргинама политичког живота.

Колико је растерећивање од феудалних остатака само по себи корисно за једно друштво које тежи демистификацији друштвених односа, толико је оно и опасно јер омогућава несметан развој мистификација у супротном смеру: уместо мистификације феудалне елите, појавила се мистификација нације као колектива. Несумњиво је да би се за велики део српских интелектуалаца од 19. века до данас могло рећи да су поборници идеја Хумболта и Вунта.

Доба обреновићевске Србије је значајно зато што се у њему ствара српско-хрватски језички договор.

Иако се Срби и Хрвати, у ма којим паралелама, знатно боље разумеју међусобно него било која два етницитета у словенском свету (једини дијалекатски изузеци се састоје у томе да ће Пироћанци и Врањанци ипак пре разумети Македонце и Бугаре, док ће Вараждинци пре разумети Словенце који живе уз границу са Хрватском) -- једни и други у тај договор улазе из потпуно различитих културних развоја.

Центар хрватске културе је у том тренутку преко петсто година на северу, у Загребу. Тиме се чак и медитерански утицаји смањују, па у културни договор хрватски интелектуалци улазе као представници типичне средњоевропске културне средине са значајним утицајем племства које је опстало под аустроугарском влашћу, али под доминантним утицајем тадашњих културних токова, тј. романтизма. Центар српске културе се није формирао на јадранском приморју, већ у ослобођеном Београду. Српски интелектуалци су тако у договор ушли чак ни као представници источнохришћанске културе, већ као представници тада савременог романтизма.

Нису чудни разлози за значајан утицај српске културе на хрватску у том добу. Србија је постала прва независна јужнословенска држава. Чак је и Црна Гора, као де факто прва слободна јужнословенска држава, тада била саставни део српског културног простора. Идеје илираца (хрватског национално-романтичарског покрета 19. и почетка 20. века) о стварању јединственог јужнословенског културног простора добиле су потпору у реалности српског ослобођења и националне конституције.

Створени су језички стандард и култура у повоју који су били доминантно српски а коју су користили и Хрвати и Срби. Ђуро Даничић, српски филолог и настављач рада Вука Караџића, засновао је најзначајније хрватско романтичарско филолошко дело, (историјски) Рјечника ЈАЗУ, доминантно на српској традицији, готово у потпуности изостављајући старију хрватску грађу (а потпуно изостављајући нештокавску хрватску грађу). Али, такав су тренд наставили и његови хрватски наследници (нису допунили ни изменили грађу, већ су само на основу Даничићеве језичке грађе седамдесетих година двадесетог века речник довршили. Преко тога, све до двадесетих година двадесетог века у хрватској култури је јак просрпски покрет настављача Гајеве и Даничићеве филолошке традиције.

Захваљујући таквој кутлурној ослоњености хрватских романтичара на српску културу, али и извора савремене српске културе управо у романтизму, међу српским лингвистима није ретко упрошћавање језичких односа свођењем на констатацију "да су Хравти узели језик од Срба".

Од Првог до Другог светског рата

Први светски рат је српској интелектуалној елити донео остварење њене идеје савременог национализма, идеје која је и међу тадашњом европском (романтичарском) елитом доживљавана као романтично остварење националног идеала: уместо да се конзервативно омеђи просторе које је поимала као српске, српска интелектуална елита је створила наднационалну творевину (готово свих) Јужних Словена -- Југославију (испрва Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца).

Оно што је интелектуална елита сматрала великом победом, народ који је у рату изгубио преко 70% одраслог мушког становништва поимао је као тежак пораз. Злочини хрватских војника у саставу аустроугарске војске у окупираној Србији били су велика тешкоћа у прихватању словенског становништва из Аустроугарске као својих сународника. Док се српска интелектуална елита постављала према другим народима ослободилачки, дотле се народ постављао победнички.

Таква клима погодовала је смањивању повезаности српске и хрватске културе на рачун омеђивања у своје оквире. Унитаристички пуч краља Александра само је додатно заоштрио односе и ојачао етничке тензије, док су социјалне тензије биле последица Велике економске кризе а додатни покретач међуетничким. Такав след догађаја кулминирао је први пут злочинима усташа током Другог светског рата а други злочинима српских и хрватских националиста током рата за независност Срба у Хрватској и Босни и Херцеговини деведестих година двадесетог века.

Током времена између два светска рата стандардизација заједничког језика је прошла пут од добровољне до оне коју су хрватске и прохрватске југословенске државне структуре наметале зарад наднационалне кохезије. Хрвати никад нису прихватили ћирилицу као своје писмо и нису је никад користили, али су зато наметали употребу латинице другим народима у Југославији. Ово је нажалост, оставило трага који се огледа првенствено у "латинизацији" српског језика, а и некоришћењу ћирилице од стране муслимана у Босни и Херцеговини.

Социјалитичка Југославија

Уместо да доследно примени наднационални (унитаристички) или национални (федерални) модел међуетничких односа (због хтења или могућности), комунистичке власти су наставиле да воде наднационалну културну политику, али и националну територијалну политику: тежило се стварању једне културе територијално (кон)федералним оквирима. Такође, иако је после Другог светског рата изостављен било какав етнички/национални реваншизам, социјални реваншизам се често интерпретирао и као национални.

Такво је стање погодовало даљем одаљавању српске и хрватске културе, а тиме и одаљавању политичких ставова српских и хрватских лингвиста.

Како је српски етницитет био насељен у више територијалних јединица СФРЈ, српски национални идеолози су били наклоњени унитаризацији. За разлику од њих, хрватски етницитет је углавном био насељен у једној територијалној јединици (са изузетком западне Херцеговине), па су хрватски национални идеолози били наклоњени (кон)федерализиацији. У том смислу, српска интелектуална елита је подржавала комунистичке власти на пољу културне а била је против територијалне организације, док је хрватска интелектуална елита имала обратни став.

Тако су српски лингвисти подржавали идеју заједничког језика, док су хрватски инсистирали на двојности језика. У језичком стандарду, али и пракси, српски лингвисти и интелектуалци су прихватали хрватске језичке облике, док то за хрватске лингвисте и интелектуалце није важило (или је знатно мање важило).

Ово временско раздобље је од изузетног значаја за дешавања током деведесетих година 20. века и почетка 21. века зато што су се у то доба научно оформили и лингвисти и други интелектуалци који су током распада СФРЈ имали одлучујућу улогу и у раздвајању језичких норми, али и у распаду југословенске културе и југословенске државе.

У то време се јавља и доминантна српска културна и национална струја оличена у академицима. Њен је утицај изузетно велик чак и на почетку 21. века. (Треба имати на уму да је у добу у ком није било могуће стварати различите идејне струје -- САНУ била једини значајан културни центар.)

Црпећи своје идеје из деветнаестовековног романтизма, српска интелектуална елита је по инерцији наставила са условном културном мајоризацијом: на рачун прихватања неких језичких елемената из хрватских говора трудила се да доминантно српски језички систем прозове српскохрватским језиком. Овде никако не треба сумњати у искрену жељу већине српских лингвиста у стварање наднационалног језика са претензијом за стварањем јединственог културног простора. Српски лингвисти у СФРЈ нису имали на уму српску мајоризацију, већ културну (у овом случају, стандардно-језичку) амалгамизацију, коју су спроводили по идејама наслеђеним из доба романтизма.

Деведесете године 20. века и почетак 21. века

Током деведесетих година 20. века дошло је до распада културног и политичког простора СФРЈ. То се одразило не само на српско-хрватске стандардно-језичке и уопште културне односе, већ и на стварање различитих струја у српским језичко-политичким ставовима. Подела је углавном политичког карактера, али не и увек. Могућа су политичка слагања међу струјама, али методолошка неслагања. Углавном, припадници различитих струја сарађују међусобно, а више или мање сарађују са припадницима осталих струја, односно имају веће или мање антагонизме према осталим струјама. Оквирно, може се издвојити осам струја, с тим да има и мањих струја о којима ваља рећи коју реч. Такође, међуљудске односе је тешко јасно дефинисати. Дешава се да и лингвисти који по политичким и методолошким ставовима нису блиски врло успешно сарађују. (Подразумева се да је ово савремена класификација са свим манама описа тренутног стања без "историјске дистанце". У том смислу је свака њена допуна или корекција фактима добродошла.)

1. конзервативна
2. умерено-националистичка
3. радикално-националистичка
4. интернационалистичка
5. реформаторска
6. традиционално-националистичка
7. психолингвистичка
8. математичко-лингвистичка
9. остали представници

Конзервативна

Конзервативна струја је, као и умерено-националистичка, проистекла из лингвистичке школе Павла и Милке Ивић. Занимљиво је да је подела међу школама настала и на идејним разликама овог брачног пара. Конзервативна струја је ближа идејама Милке Ивић.

Именовање конзервативна се никако не односи на тенденцију ка стварању морфолошко-историјског правописа (што је тенденција традиционално-националистичке струје), већ на "конзервирање" стања у ком је створена савремена норма српско(хрватско)г језика.

Припадници ове струје напоредо користе и ћирилицу и латиницу; склонији су да српско-хрватске језичке односе посматрају као односе лингвистички једног језика, али без политичког става о томе да ли је у питању у основи српски језик. Другим речима, њихов језичко-политички став се, са корекцијом да је у питању лингвистички а не стандардни језик, поклапа са доминантним ставом српских лингвиста за доба СФРЈ. Данас су припадници ове струје склони да језик назову полусложеницом српско-хрватским уместо сложеницом српскохрватски.

Методолошки, припадници ове струје су изразити структуралисти.

Припадници ове струје блиско сарађују са припадницима умерено-националистичке струје, са којом чине изразиту већину међу српским лингвистима. Ове две струје нормирају српски језик.

Сарадња са интернационалистичком струјом постоји, делимично и са психолингвистичком и математичко-лингвистичком струјом, док постоје изразити антагонизми према остале три струје (радикално-националистичка, реформаторска, традиционално-националистичка).

Међу најзначајнијим представницима ове струје су данас проф. Милка Ивић и проф. Даринка Гортан-Премк.

умерено-националистичка

умерено-националистичка струја је, као и конзервативна, проистекла из лингвистичке школе Павла и Милке Ивић. Преко тога што су ближи идејама Павла Ивића, значајан утицај на припаднике ове школе имају двадесетовековни и савремени руски (односно, совјетски) лингвисти.

Припадници ове струје користе ћирилицу (спремни су на коришћење латинице по нужди), док су по питању правописне политике врло сродни конзервативној струји: Залажу се за висок степен фонологичности правописа, али са изузецима који су познати још из доба Правописа српскохрватског језика.

Ако би се за неког савременог лингвисту могло рећи да је наследник Вукових идеја, онда би се то могло рећи за ову групу лингвиста. Пре свега, ови лингвисти настављају нормативни рад у духу Вука Караџића (што подразумева делимичну мистификацију народског).

Они стоје и на Копитаревој историјској подели језика према изговору упитно-односне заменице: штокавски је историјски српски, чакавски је историјски хрватски, а кајкавски је историјски словеначки. Ово, свакако, не треба мешати са политичким ставом по питању постојања хрватског језика. Лингвисти ове струје не споре постојање хрватског језика и припадности дијалеката којима говоре Хрвати хрватском језичком корпусу. Ипак, несумњиво је да су склони једноставној замени термина српскохрватски језик термином српски језик.

Таква противречност је последица тога што се управо ови лингвисти налазе у центру стварања српске језичке политике. Узмимо, само припадници ове струје инсистирају на термину бошњачки место босански (други или немају никакав став, или га називају босански или босанску/бошњачку норму, као и хрватску, третирају као варијанту српског језика). Језичка политика ових лингвиста је најутицајнија делом због њиховог утицаја, а делом зато што се налазе на средини српских језичко-поличких ставова. У том смислу, ових година (сада је 2004.) лингвисти ове струје су творци националне језичке политике Срба.

Припадници ове струје тесно сарађују са припадницима конзервативне и математичко-лингвистичке струје. Постоји одређена сарадња и са припадницима психолингвистичке и традиционално-лингвистичке струје, док са припадницима реформаторске струје постоји мањи, док са припадницима радикално-националистичке струје постоји већи антагонизам. Важно је још истаћи да се у Србији има мало стручњака за поједине области. Како се чини да је ово најмногобројнија лингвистичка струја, врло је вероватно да ће припадници других струја бити научно принуђени на сарадњу са неким од припадника ове струје.

Методолошки, представници ове струје су разнородни: у раду се служе структуралистичким, генеративно-трансформационалистичким, математичко-лингвистичким и другим методама.

Међу најзначајнијим живим представницима ове струје су проф. Бранислав Брборић (секретар Одбора за стандардизацију српског језика) и проф. Предраг Пипер. Један од политичких представника ове струје је Добрица Ћосић.

Треба имати на уму да су радикални представници ове струје организовало Национално веће за српски језик и писмо, у које су ушли и представници радикално-националистичке и традиционално-националистичке струје.

Потребно је знати политичке ставове (који се не тако често могу сазнати из јавних радова) и међуљудске односе да би се установило ко је припадник конзервативне, а ко припадник умерено-националистичке струје (потребно је знати политички став лингвисте); односно, ко је припадник радикално-националистичке струје, а ко радикални припадник умерено-националистичке струје (потребно је бити упућен у међуљудске односе). У том смислу, умерено-националистичка струја је можда и далеко највећа, а можда је ипак мања у односу на конзервативну струју.

Изгледа да се током деведесетих година двадесетог века, полако али сигурно, управљање српском језичком политиком пренело са конзервативне на умерено-националистичку струју.

Примери ставова припадника ове струје

• Историја српске културе Павла Ивића
• Ни језици ни културе нису недељиви проф. Предрага Пипера.
• О језичком расколу проф. Бранислава Брборића
• С језика на језик проф. Бранислава Брборића
• Увод у славистику I проф. Предрага Пипера.

Радикално-националистичка

Радикално-националистичка струја је настала крајем осамдесетих и почетком деведестих година двадесетог века на основама савремене националне идеологије Срба. Ова струја чини радикални раскид са идеолошком струјом САНУ, па се тиме изразито конфронтира са претходне две струје (конзервативна и умерено-националистичка).

Треба јасно разликовати ову струју од традиционално-националистичке, јер она није конзервативна (у класичном смислу), не залаже се за морфолошко-историјски правопис (напротив!), а могла би се најјасније описати као екстремна вуковска струја.

За припаднике ове струје лингвистички не постоји хрватски језик, нити било који други заснован на штокавштини осим српског, нити признају норму хрватског и босанског/бошњачког језика. Национално, сматрају да су штокавски Хрвати покатоличени, а Бошњаци исламизирани Срби. Преко тога, припадници ове струје сматрају и да је македонски језик део српског језичког корпуса.

Припадници ове струје су подељени у односу према писмима. Док сви преферирају да пишу ћирилицом, дотле једни сматрају да су и ћирилица и латиница српска писма, док други сматрају да је само ћирилица српско писмо.

Ова струја није развијена у Србији, док је доминантна у Републици Српској. За разлику од осталих струја, код ове се јасно може рећи да је везана за једну политичку странку, за Српску радикалну странку.

Припадници ове струје сарађују са реформаторском струјом, изразито су конфронтирани са конзервативном струјом и језгром умерено-националистичке струје, нејасни су односи са припадницима традиционално-националистичке струје, док контакти са осталим струјама нису потврђени.

Јак утицај на ове лингвисте имају руски (односно, совјетски) лингвисти (различити од оних који имају утицаја на умерено-националистичку струју), док су по методолошким принципима разнородни.

Најзначајнији представници ове струје су проф. Радмило Маројевић и проф. Милош Ковачевић. Ако се ова струја посматра као део нешто ширег културно-политичког покрета, може се рећи да су неки од идеолога овог покрета и

Олга Луковић-Пјановић

Светислав Билбија

Милан Будимир

Петар Милосављевић

Бранислав М. Недељковић

Натко Нодило

Радивоје Пешић

Александар М. Петровић

Павел Ј. Шафарик

Утицај ове струје на српску језичку политику постоји тек од оснивања Националног већа за српски језик и писмо.

Примери ставова припадника ове струје

• Етнички оквири српског језика (део чланка проф. Радмила Маројевића)

Реформаторска

Реформаторска струја чини скуп лингвиста који се налазе око проф. Радоја Симића. Као и када су у питању представници радикално-националистичке струје, и припадници ове струје начинилу су идејни и методолошки раскид са припадницима некадашње идеолошке струје САНУ. Припадници ове струје се тешко разликују од припадника радикално-националистичке струје јер су испреплетани међуљудским односима. Ипак, припадници ове струје нису националистички оријентисани и по том ставу су најближи припадницима интернационалистичке струје, иако са њом не сарађују. (Проблем је, свакако, што један научник не износи сваки час свој политички став.)

Припадници ове струје су само у лингвистичком смислу радикални вуковци (тј. залажу се за што доследнију примену фонолошког принципа у правопису), док се политички не изјашњавају. (Не постоји јасан политички став по питању српско-хрватских језичко-политичких односа.)

Занимљиво је напоменути да се ови лингвисти залажу за употребу Даничићеве латинице уместо данашње (измењене) гајевице. Лингвисти ове струје углавном пишу ћирилицом, али пишу и латиницом.

Основни метод рада припадника ове струје је дескриптивни.

Припадници ове струје углавном сарађују са припадницима радикално-националистичке струје; са припадницима конзервативне и умерено-националистичке струје постоје благи антагонизми; док нису познати контакти са припадницима осталих струја. Када је научна сарадња у питању, може се рећи да са припадницима радикално-националистичке струје чине поприлично затворени научни скуп; бар када су простори Србије и Републике Српске у питању.

Језгро ове струје чине проф. Радоје Симић (Београд) и проф. Бранислав Остојић (Подгорица).

Интернационалистичка

Питање је колико интернационалистичка струја у српској лингвистици постоји, а колико се ствара такав утисак захваљујући утицају проф. Ранка Бугарског. Иако је несумњиво да постоји као политички покрет чије је седиште Београдски круг, нејасно је колико се лингвиста налази у том покрету, односно у тој струји.

Проф. Ранко Бугарски се бави социолингвистиком, а његова политичка позадина (као и политичка позадина Београдског круга лежи у либерално-капиталистичкој демократији, док је проф. Ранко Бугарски вероватно социјалдемократског става. Такође, треба имати на уму да је Београдски круг само једна интелектуална организација чији је (културно-)политички став сродан једном ширем културно-политичком покрету, који је овде назван интернационалистичком струјом.

Као и за традиционално-националистичку струју, ова би се струја пре могла окарактерисати као културно-политички, а не језичко-политички покрет. С тим да је несумњиво да из културно-политичког става неминовно следе и језичко-политички ставови. У том смислу, треба имати на уму да се начелни опис политичких ставова пре односи на културно-политички покрет, него на језичко-политички покрет, односно, проф. Ранка Бугарског (који је, свакако, знатно умеренији у својим ставовима).

Припаднике овог покрета (начелно) одликује искључива употреба латинице (ћирилица се сматра "заосталом", "неприкладном у савременом добу", "везом са Совјетским Савезом" и сл.), као и изразита одбојност ка свему што има етнички (или национални) предзнак. Припадници овог покрета инсистирају на имену српскохрватски језик и лингвистички и политички сматрају српски и хрватски језик једним језиком (став идентичан ставу српских лингвиста током постојања СФРЈ).

Утицај овог културно-политичког покрета на српску језичку политику готово и да не постоји. Колико проф. Ранко Бугарски свакако сарађује са припадницима конзервативне струје, толико је сарадња са осталим струјама врло слаба и вероватно се своди на појединачну сарадњу. Утицај овог покрета је највиднији међу невладиним организацијама, грађански оријентисаним политичким странкама (Грађански савез Србије, ЛСВ, СДУ и др.) и у либералној фракцији Демократске странке.

Традиционално-националистичка

Као и за интернационалистичку струју, и за традиционално-националистичку струју се пре може рећи да је културно-политичка него језичко-политичка или лингвистичка струја. Није познато да ли је иједан значајнији лингвиста припадник ове струје.

Главни стожер ове струје је Српска православна црква и карактерише је религиозан и конзервативан став према науци. Најзначајнији припадници ове струје нису лингвисти, али претендују на уређивање језичке норме.

Основна особеност припадника ове струје је искључива употреба ћирилице (сматрају да латиница није српско писмо), као и тежња ка реформи правописа у правцу морфолошко-историјског. Особено за припанике ове културно-политичке струје је поништавање једначења сугласника по звучности у писању (србски место српски).

Иако је ова струја усмерена према односима у српском друштву, углавном је јасно да је њихов став по питању хрватског , босанског/бошњачког и македонског језика истоветан радикално-националистичкој струји, с тим да нису усмерени ка просторима где живи неправославно становништво. Тако су углавном индиферентни према Бошњацима и Хрватима, док активну пропаганду врше у правцу Црногораца и Македонаца. Припадници ове струје су радикални у пропаганди употребе ћирилице и потискивању латинице на српским културним просторима.

Свој главни утицај ова струја остварује кроз традиционално настројене припаднике умерено-националистичке струје. У том смислу, ова струја и сарађује са њима. Сигурно је, такође, да припадници ове струје, обзиром да су политички моћни, имају утицаја и на радикално-националистичку струју.

Главни идеолог ове струје је владика Амфилохије Радовић.

Психолингвистичка

Психолингвистичка струја је једна од ретких прогресивних струја у српској лингвистици. Иако се не може рећи да умерено-националистичка струја није научно прогресивна, у глобалу, међу лингвистима те струје доминирају традиционални лингвистички погледи (мада је проф. Предраг Пипер изразито прогресивних ставова). Делимично се слична констатација може изрећи и за припаднике конзервативне струје, макар када су у питању општелингвистички ставови.

Са друге стране, психолингвистичка струја, иако потиче још из педесетих година 20. века, представља новину на српским лингвистичким просторима 21. века. Ова струја се може јасно поделити у две епохе.

Њен оснивач је Ђорђе Костић, лингвист који је више био цењен у иностранству него у Србији, односно СФРЈ. Оснивањем Института за експерименталну фонетику и стране језике, Ђорђе Костић је започео савремена истраживања из области учења језика, патологије говора и машинског превођења. Како је Ђорђе Костић био у немилости тадашњих власти, овај институт је неколико пута гашен и дељен, тако да данас постоје три установе-наследнице првобитног института: Институт за стране језике, Завод за психофизиолошке поремећаје и Институт за експерименталну фонетику и патологију говора (овај последњи представља и званичног наследника првог института). Ђорђе Костић је умро 1995. године, а годинама пре и после његове смрти истраживачи његовог института су били само логопеди и сурдо-аудиолози.

Његов рад је наставио његов син, проф. Александар Костић у Лабораторији за експерименталну психологију Филозофског факултета у Београду, стварајући једну нову генерацију психолингвиста (што основне лингвистичке, што основне психолошке струке), чије је време управо почело. Наравно, треба имати на уму и да ИЕФПТ и ЛЕП тесно сарађују.

Став ове струје српских лингвиста према српско-хрватском језичком питању не може се описати констатацијама употребљеним за претходне културно-политичке и језичко-политичке струје. Уз јасно раздвајање језика као лингвистичког и језика као политичког феномена, нису упали у замку беспредметног доказивања шта је српско а шта хрватско. Ипак, не може се ово тврдити за све припаднике ове струје, пошто, као што је напоменуто раније, није лако установити политички став неког научника.

Може се рећи да је сарадња припадника ове струје зависна искључиво од научних интересовања.

Утицај припадника ове струје на језичку норму не постоји зато што она није предмет њиховог интересовања. Ипак, може се рећи да је једина установа у Србији у којој је било могуће (и у којој је могуће) учити правоговор управо ИЕФПГ. Током педесетих и шездесетих година то је била развијена делатност (у сарадњи са Радио Београдом), али је у каснијим годинама готово замрла. Данас је могуће учити правоговор у ИЕФПГ-у, али искључиво по личном интересовању.

Математичко-лингвистичка

Математичко-лингвистичка струја чине математичари окупљени око проф. Душка Витаса на Математичком факултету у Београду. У односу на остале струје у српској лингвистици, математичко-лингвистичка је најмлађа и настала је деведесетих година двадесетог века (несумњиво је да су се проф. Душко Витас и проф. Цветана Крстев за ове проблеме занимали и раније, али то је било појединачно интересовање, а не струја у лингвистици).

Углавном, за ову струју важе језичко-политичке констатације изнете и за психолингвистичку струју: Примарно интересовање не залази у језичку политику; став није могуће сазнати зато што не постоји декларисање; док се сарадња одвија по научним, а не по политичким основама.

Остале струје

Вредно је рећи да постоје и лингвисти ван установљених струја или они који се налазе између одређених струја. Углавном су то српски лингвисти који значајан део свог радног века проводе ван Србије. Такви су проф. Драга Зец, која је по основној струци фонолог, док је блиска психолингвистичкој струји; и проф. Данко Шипка, који је по струци психолингвист, служи се математичко-лингвистичким методама, бави се корпусом српског језика, а близак је конзервативној струји.