Корисник:Симо Поткоњак ин

Симо Поткоњак

Чланак Разговор

Симо Поткоњак ( 29. фебруар 1952. Брезовац, Слуњ, Хрватска, од 1961. живи у Инђији). Школовање Основно и средње образовање (гимназија, уредник школског листа „Траг“) завршио је у Инђији. Филолошки факултет у Београду, проф. српскога језика и југословенских књижевности (једно време члан редакције факултетског листа „Знак“). Становао у студентском дому.

Радна биографија

По завршетку студија враћа се у Инђију и две године чека на запослење: ради прво као кондуктер у „Ласти“, затим портир у Општини, па калкулант и картотекар у ТРО „Укус“, а обавља и друге физичке послове и пре и после одласка на одслужење војног рока: морнарица; Пула, па Сплит (додељено му је служба, по обуци, новинар у „Чувару Јадрана“). Након одслужења војног рока, хонорарни је дописник "Експрес Политике", где објављује велики број чланака, из свих области живота и рада. Сарађује и у књижевним часописима. Пре одласка у ЈНА са супругом Милицом засновао је породицу (коју сачињавају у Инђији и син Јован, снаја Марина и унук Стефан). После једногодишњег рада у средњој школи где предаје српски језик, Симо Поткоњак се запослио као библиотекар у Народној библиотеци „Ђорђе Натошевић“ у Инђији (од приправника, преко библиотекара, до директора библиотеке). За њега су оновремено рекли да је од Инђије направио „малу престоницу културе“ у којој су гостовали и своје највише оцене давали најпознатији културно-просветни и научни прегаоци и личности из свих области друштвеног живота. Није изостао ни стручни део посла. Каталошки је обрадио Легат Ђорђа Војновића, а ради и на издавачкој делатности библиотеке, као и на обележавању значајних годишњица Инђије и Српске Православне цркве у овом граду. Ни завичајни писци нису запостављени. На првом месту знамените личности из историје, попут Ђорђа Натошевића и проте Радослава Марковића. А онда само једна изложба карикатура 1997. године, завичајног карикатуристе Мира Стефановића (у време када је дотад већ објавио две књиге, и постизао резултате вредне пажње, нарочито у области српског библиотекарства, а Инђија постала веома запажена, превасходно по својим „Сусретима библиографа у спомен на др Георгија Михаиловића", доктора који је имао највећу приватну библиотеку код Срба са преко 500 Србуља и великог броја ретких издања и наслова, и битних раритета) била је разлог да у року од само 12 сати буде смењен са места директора Библиотеке зато што је организовао изложбу карикатура на којима су биле личности из тадашњег политичког врха Србије. За време службовања у Инђији, од стране Заједнице библиотекара Срема, Симо Поткоњак је награђен наградом Доситеј Обрадовић. Кад се десило то што се десило једна група угледних културно-просветних радника (професора Универзитета) из Београда помогла је, политички, на локалу, смењеном директору, да пређе у Београд у Народну библиотеку Србије. У овој националној установи првога реда, у Одељењу за развој и унапређење библиотечке делатности, Симо Поткоњак стиче највиша библиотечка звања и признања (награда „Милорад Панић Суреп“, за изузетан допринос српском библиотекарству, од стране Заједнице библиотека Србије и Друштва српских библиотекара). Магистрирао је са темом „Културна лига и оснивање библиотека у Србији“ – област друштвеног народног просвећивања. (У непречишћеном рукопису остала је грађа и за још нешто више, и да је остао у НБС, на извору бескрајних могућности сазнања и учења, вероватно би се „и десило"...).

Након смењивања са места директора библиотеке у Инђији (на наговарања тадашњих узгредних активиста по принципу њиховог опозиционог деловања) одбија да приступи „Отпору“. Нешто касније то ће га коштати напредовања у каријери. Када је у Одељењу за развој и унапређење библиотечке делатности почео да показује изузетне способности (вршећи увид над радом јавних библиотека у Србији, у прилици је, што се и остварило, да је обишао највећи број библиотека, како јавних, тако и школских и специјалних.). Због тих својих заслуга, на првом месту, биће, након извесног времена, када буде службовао у Министарству просвете, предложен и именован у Управни одбор Народне библиотеке Србије (због неслагања са политиком Министарства културе цео одбор је поднео оставку, мада је било и вредних резултата, установљење награде Јанко Шафарик и друге прогресивне активности). А могло је и све другачије да буде. По "београдским дешавањима", и након паљења Савезне скупштине, Симо Поткоњак је именован у трочлану комисију са задатком да се утврди да ли је нешто од вредних публикација изгорело (конкретно кад је у питању књижна и друга грађа у библиотеци Савезне скупштине ). У то време стигло је и предлагање за једну од УНЕСКО-вих комисија, да би онда, доласком новог руководства на челу са Сретеном Угричићем и Соњом Лихт (председник Управног одбора) у Заједнице библиотека Србије и Друштва српских библиотекара, све пало у воду. На усмени захтев – „молбу“ Угричића да напусти због својих радикалних ставова, уследило је одбијање, што резултира тиме да је дошло до сукоба у ком је поражени, у овом случају Симо Поткоњак, морао да се, шиканиран и мобингован, повуче, а онда и да споразумно пређе у Министарство просвете и спорта (за време министра др Слободана Вуксановића). У министарству ради, прво, у Одељењу за развој и међународну просветну сарадњу, (задужен за стручне сараднике, као и за школске библиотекаре – организовао је велики скуп библиотекара у Дому синдиката у Београду, близу хиљаду учесника на најобичнији телефонски позив, „који се после ширио од ува до ува“), затим је био задужен за уметничке школе (музичке, балетске, дизајнерске и др.) и на крају у Сектору за средње образовање на радном месту регистри, стандарди о ближим условима простор, опрема, наставна средства; мрежа средњих школа, и као поента преласци са редовног на ванредно школовање за изузетно талентоване ученике (најчешће спортисте), али и за ученике из осетљивих група (па и из ромске популације). На овим пословима „стекао је“ највећу своју титулу „добар човек“ (потврда родитеља ученика и школа, наравно, усмено лично упућених, због добре сарадње).

Симо Поткоњак је нашао времена и да се, једно време, бави, додуше не професионално, политиком (члан ДСС-а ). За све време марљиво ради, учи, магистрира (ради на рукопису Друштвено и народно просвећивање, крај 19. и почетак 20. века код Срба, са освртом на историју министарства просвете); са тенденцијом да се и даље бави овим сегментом свог академског интересовања, као и са културним и уметничким аспектима у образовању. Ипак, човек са периферије, ван утицаја београдских медија, и далеко од београдске елите, дао је све што је објективно могао дати.

По пензионисању, ангажован је при Координационом телу за спровођење Стратегије за социјално укључивање Рома и Ромкиња у Републици Србији.). Из здравствених разлога, након десет месеци повлачи се са овог ангажовања и посвећује се себи и породици. Човек из народа, путник из воза, 20 година на релацији Инђија - Београд, добар домаћин (сопствена кућа у Инђији, интересовање за башту, воће,), релативно доброг здравља, још увек жељан доказивања (са жалом што у Култури никад није добио неку већу улогу и могућност да искаже своју инвентивност и све потребно напретку у овој области). У пензионерским данима - добитник Октобарске награде града Инђије. Библиографија – књижевни радови Симо Поткоњак (1952.), романсијер, приповедач и сатиричар, песник, писац драма, као и песама и прича за децу. Прве песме објавио је 1970. године у Сремским новинама. Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења драмских писаца Србије Објавио је следеће монографске публикације: