Корисник:CrniBombarder!!!/Историја

Текст који се налази испод је преузет са мултимедијалног ЦеДеа „Косово и Метохија,Лице Европе“ издатог јуна 2006.године.

Да би се овај текст могао укључити у Википедију неопходно га је препричати и повезати викивезама.

Уколико се неко прихвати препричавања везивања целокупног текста,замолио бих га да напомену о томе остави на почетку странице(испод ове напомене),да се не би радио исти посао два пута. Црни Бомбардер!!! (†) 08:15, 20. септембар 2006. (CEST)

ИСТОРИЈА

Праисторија

Палеолит и мезолит

С обзиром на мали степен археолошке истражености Косова и Метохије, врло је могуће да постоји више палеолитских и мезолитских локалитета. Наиме, територију Косова и Метохије карактеришу јаке везе са Поморављем, Средњим и Доњим Подунављем, као и везе са културама Тесалије, Тракије, Егеје и Румуније. Сматра се да је локалитет Пећина (изнад села Грнчар, општина Витина) палеолитско станиште.

Неолит (око 6000-3500. с. е.)

Од важних неолитских локалитета поменимо насеља старчевачке (Рудник, Гладнице, Валач) и винчанске културе (Предионица, Фафос, Житнице, Валач). Дуготрајан развој винчанске културе на Косову огледа се пре свега у изузетним достигнућима на пољу духовне културе и уметности. Величанствене антропоморфне фигурине убрајају се у најлепше примере праисторијске пластике у Европи. Настале у време жестоких продора културних група са запада, и упознавања са бакром осликавају истовремено страх и потребу за одржањем хиљадугодишњих традиција. По данашњим сазнањима има разлога да ову винчанску културу сматрамо за прву праву европску цивилизацију.

Енеолит (око 3500-2200. с. е.)

Као и претходно, и ово раздобље је донело преокрет у начину живота и мишљења. Већ сам положај насеља указује на несигурна времена индоевропских сеоба, с обзиром да су грађена на узвишењима („градине“). Бакарно доба масовном употребом ватре у изради оруђа и оружја доноси и својеврстан духовни преокрет. Природно заштићена од најезди непријатеља, ова плодна земља није била подстицајна представницима баденске и костолачке културе, те су и њихове насеобине биле краткотрајног карактера.

Бронзано доба

Рано и средње бронзано доба није археолошки документовано, што је можда условљено чињеницом да се ране културе бронзаног доба развијају у долинама изразито великих река.

Касно бронзано доба прожето је елементима ватинске и микенске културе. На утицаје ове последње указују карактеристични облици сахрањивања и облици мачева и бодежа. Оно што је било разлог пропадања баденске, костолачке и касније брњичке културе, миран живот ван свих главних дешавања на Балканском полуострву, по свему судећи је одговарао микенској култури која је са централнобалканским регијама комуницирала управо преко овог слабије насељеног подручја.

У време брњичке културне групе (око 1350-950. с. е.) обновљен је живот на Косову, и ова регија поново интегрисала у јединствену етнокултурну целину са Пештером, Рашком облашћу и басеном Јужне Мораве.

Гвоздено доба

Косово и Метохија постају динамични у старијем гвозденом добу. После слома микенске цивилизације која је била окосница трговине и привредног развоја Косова наступа период тишине све до VIII в. с. е када Грчка остварује везе са континенталном Европом управо преко овог региона. Ексклузивна керамика, скупоцени метални предмети су само део утицаја грчког света на Европу.

Овај период је такође карактеристичан по утицају Поморавских култура које су, подижући вештачка утврђења на Хисару, Белаћевцу и Горњем Гадимљу, успоставиле контролу над овим регионом и одиграли несумњиву улогу у генези Дарданаца. На ово потоње старобалканско племе историјски извори посредно упућују од VIII в. с. е.

Јужним делом Косова и Метохије владала је македонска династија још од Александра Великог (356-323 с. е.).

Антика

У антици, овај регион био је познат као Дарданија, којом су владала илирска племена, и народи сродни Дачанима и Трачанима још од бронзаног доба.

Све до цара Тиберија (42. с. е. — 37. н. е.), Дарданија није под непосредном контролом Рима. Од његових времена, римска провинција Горња Мезија је обухватала готово читаву територију данашње Србије па и део Косова, док је Метохија у саставу провинције Далмације.

Дарданци, народ који су Римљани затекли, су по историјским изворима старобалканско племе мешаних илирско-трачких елемената. Због неприлагођености римском начину живота и новим обичајима, оставили су знатно мање трагова о себи.

Дарданска област пружала се од Књажевца до Велеса и од Шар-планине до Бугарске. Дарданија је била позната по рудоносним крајевима. О Дарданцима као добро обученим ратницима, суровим и отпорним, предање каже да су били веома музикални и да су волели флауту и инструменте са жицом. Антички извори нам помињу надалеко позната дарданска говеда и сир.

Ове крајеве римски грађани почињу да насељавају тек крајем I и поч. II в. углавном у рудоносним областима Косова. Чинили су их углавном поред земљорадничке аристократије, ситни сточари, рудари, а потом и занатлије и трговци.

Пољопривреда је била главно занимање највећег дела становништва, о чему нам говоре бројна метохијска насеља дуж тока Белог Дрима, затим остаци великих грађевина из Пећког поља, тзв. хореа за смештај пољопривредних производа, заједно са вилама од Вучитрна до Заскока.

Занатски производи, су у почетку допремани из галских, рајнских и медитеранских занатских центара а временом се појављују и домаћи производи по угледу на луксузну увозну керамику.

Настанак и развој насеља, свакако је пратила и изградња путева, али су они остали скривени у данашњим саобраћајницама. О њима можемо судити само на основу распореда насеља, природних одлика терена, ретких пронађених миљоказа и старих карата које сведоче о њиховом постојању.

Духовни живот становништва је сложеног карактера, и представљен је углавном споменицима посвећеним државној религији, религијама источњачких и хеленских народа или пак верским традицијама старобалканског становништва. Углавном су то богови римског пантеона, али има и малобројних грчких божанстава. Спорадичне појаве домаћих божанстава говоре да је домаће становништво, упркос разним утицајима успело да задржи старе облике веровања и идентитета.

Простор Балканског полуострва је међу првима у свету христијанизован. Апостол Павле и његови ученици, од којих су неки из ових крајева, проповедали су нову веру и ширили хришћанство на овом подручју још у I в. нове ере. Област римске провинције Далмације примила је хришћанство од самог апостола Павла.

Последње велико гоњење хришћана у Римској империји и страдања многих епископа, свештеника, ђакона и многих других хришћана са овог подручја за време цара Диоклецијана (284-305) и неких његових наследника, показало је да је у овим областима свакако постојала уређена црквена организација.

У периоду недаћа касноантичког периода започела је експанзија хришћанства. У другој половини III в. талас ширења хришћанства је захватио и територију Косова и Метохије. Међу ретким именима мученика са балканских простора налазе се и имена двојице светих неимара — каменорезаца св. Флора и Лавра за које се претпоставља да су пострадали у Улпијани. То поткрепљује и чињеница да је Улпијана убрзо након доношења Миланског едикта 313. год. о слободном исповедању хришћанства, постала епископско седиште чему је морао да претходи већ изграђен систем црквене организације.

У IV в. поред верских несугласица и догматских сукоба које су потресале Царство овај период карактеришу и грађански ратови око царског престола, али и ратови с аварским племенима. Бројне популације, покренута Великом Сеобом народа озбиљно је уздрмала границе царства. Римска држава је накратко успела да ублажи нападе разним уступцима и споразумима са племенским вођама, међутим најездом Хуна, а потом Гота у V в., период мира је дефинитивно прекинут. Ове прилике су свакако захватиле и Косово и Метохију, међутим писани извори не спомињу страдање ниједног града.

Рушења и напади престају пред сам крај V в., када Готи одлазе у Италију под вођством Теодориха, где оснивају своју државу.

Током VI в. Анти и Јужни Словени у већим масама насељавају на Балканско полуострво.

Од 12 римских и византијских царева рођених на подручју данашње Србије занимљиво је напоменути да је један највећих, Јустинијан (Flavius Petrus Sabbatius Iustinianus, 483–565) рођен у Ведеријани, вероватно у данашњој Метохији, у илирско-дарданској, или чак словенској породици као што неки црквени извори тврде.

Византијски и српски средњи век

Византија 600-602 напушта Дунавски Лимес и тиме отвара пут Словенима са северног Дунава.

Да су Словени на Балкану најкасније до Велике сеобе народа, говори чињеница да се најстарије словенске/српске погребне камене хумке, громиле, шире управо у Рашкој, на територији римске провинције Далмације, која је обухватала простор од северозападне Албаније и Косова на Истоку до Истре на западу и од Јадранског мора до Посавине. У прилог томе говоре словенски топоними на рекама Ситници, Ибру, Вардару, затим словенски налази у Царичином Граду, Скопљу, Поморју и Кроји (данашња Албанија). Читава територија данашње Албаније сразмерно је густо покривена словенским топонимима. Називи многих река, равница, села, ређе и планина, као и читав низ тзв. „микротопонима“ несумњиво су словенског порекла.

Словени су током VII и VIII в. населили и пределе Албаније — углавном равнице и речне долине од Скадарског језера на северу преко Шкумбе, Девола, Семени и Војуше до јужне Бистрице. Сконцентрисани су углавном у долинама великих река и приморским областима, у оним областима где је насељавање било најпогодније.

Византијски цар Константин VII Порфирогенит бележи да се српске кнежевине простиру у провинцији Далмацији, а тиме и у Метохији, Косову и околини, коју су још за време цара Ираклија (610-641) населили. Тада су их први пут крстили свештеници латинског језика.

Од средине IX в. Бугари почињу да напредују и шире своју државу са јасном намером да потчине себи византијско царство. Ширећи своју државу убрзо освајају Косово и Метохију са српским становништвом, те Македонију. После пропасти првог бугарског царства на простору данашње Македоније настаје ново царство на челу са царем Самуилом који је изгледа после пораза 997. успео да заузме Драч, Рашку и Зету. После 1014., тачније од смрти македонског цара Самуила, Косовом влада Византија. Од овог периода македонско царство упада у дубоку кризу. Метохија је у то време у саставу српске Рашке, са Хвосном и Дестиником као престоницом и седиштем епископа Србије.

Византијско царство под вођством цара Василија II до краја 1018. преузима читаву територију некадашњег македонског царства, у чијем саставу је и Косово.

Против рашког жупана Вукана (око 1083 — око 1114), вазала српског краља Константина Бодина (1081-1101/16), византијски цар Алексије I Комнин (1081-1118) води битке у неколико наврата.

Преговори у Звечану и Улпијани нису донели византијском цару очекивани резултат, а Вукана је смрт (око 1114) спречила у намери да освоји цело Косово.

Након протеривања српског жупана Десе, на предлог византијског цара Манојла Комнина (1143-1180), српски престо у рашкој узима Тихомир, син жупана Завиде, и потомак великог жупана Вукана. Жупан Тихомир је у својој власти задржао Рашку, а његова браћа друге области: Мирослав Захумље, Страцимир градачко-рудничку област, а најмлађи Немања Ибар, Топлицу, Расину и област око Јастрепца. Убрзо након преузимања престола долази до сукоба између Немање и Тихомира. Одсудна битка међу браћом десила се код места Пантине (близу Вучитрна) 1170. године, где је на челу своје војске стајао сам Тихомир. У бици је Тихомир погинуо удавивши се у Ситници, а Немања је постао велики жупан Рашке 1166. године.

У покушају да се ослободи византијске управе Немања уз подршку Угарске и Млетачке у сукобу са Манојлом Комнином 1172. губи битку и прихвата вазални однос према Византији.

Током 80-их година XII в. за време рата између Мађарске и Византије, Рашка напада Византију и успева да под своју власт стави источно Косово што је означило и крај византијске владавине над Косовом и слободу за већинско српско становништво.

Даље ширење своје државе Немања је усмерио на југ. До 1190. године освојио је Метохију (Патково, Хвосно, Подримље, Кострц, Драшковина) с призренском облашћу, затим Косово (Лаб, Липљан, Ситница), Скопље и територију на горњем току Вардара (Горњи и Доњи Полог).

Тиме се Рашка се проширује Косовом и Лабом, затим Метохијом. Добијање косовско-метохијске територије значило је економско јачање средњовековне Србије. Од Стефана Немање до доласка Турака, Косово и Метохија били су средишње области српске средњовековне државе. Временом су се развили значајни градови Приштина, Јањево, Неродимље, Пауни, Звечан, Вучитрн, Призрен.

Година 1204. означава почетак краја блиставог Византијског царства. Западни крсташи, освојивши Цариград, успостављају тзв. латинско царство. Владар Рашке Стефан Првовенчани под српску власт ставља, до краја 1216. год. читаву територију данашње провинције. Око 1214. године Немањин наследник на престолу, Стефан Првовенчани, прикључио је призренску област српској држави. Стефан постаје први српски краљ 1217. а после проглашења самосталности српске цркве 1219. године и црквене реорганизације, архиепископ Сава I је на место грчког епископа поставио српског.

Српско царство, успон и пад

Период највећег успона, Српско краљевство доживљава под краљем Душаном средином XIV в. када је у себи укључивало и велике крајеве данашње Грчке, Бугарске и Албаније. Он такође узима титулу цара 1331. год. и ојачава статус српске у односу на грчку православну цркву. Смрћу Душана 1335. године српско космополитско царство се почиње распадати и није успело да надомести Византију.

Косово и Метохија долазе тада под власт три различита српска господара.

Градовима Призрен и Пећ и остатком југозападног Косова управља племићка породица Балшић, кнез Лазар Хребељановић источним Косовом док Вук Бранковић држи крајњи југ. Временом Бранковић преузима целу област.

Европа против Азије: Косовска битка 1389.

У пролеће 1389. турски султан Мурат I, са синовима Бајазитом и Јакубом, прошао је кроз земљу српску племића Константина Дејановића и избио са 40.000 војника на Косово. У помоћ српском кнезу Лазару притекли су други српски великаши: Вук Бранковић, господар Косова, и краљ „Срба Босне и Приморја“, Твртко I Котроманић, који је послао босанску војску под командом Влатка Вуковића. Војске су се судариле на Косову Пољу 28. јуна, на велики српски и словенски празник Видовдан. Српском ратнику Милошу Обилићу успело је да се пробије кроз турске редове и да убије Мурата, а кнеза Лазара су Турци заробили и посекли. Мурата је заменио син Бајазит.

О самом току битке, и о томе ко је победио не могу се донети коначни закључци. Извори са разних страна говоре о српској победи, међутим чињеница је да је Србија у ужем смислу већ 1389-90 постала турски вазал.

Мада се највећи део српских територија на Балкану још дуго опирао или никад није био под Турцима, Косовска битка има непроцењив психолошки и историјски значај. Из овог догађаја је произашао тзв. „култ Косова“ у српској и јужнословенској колективној свести (да је важније небеско него земаљско царство, по речима кнеза Лазара), што је створило неких од врхунаца европске епске поезије, која је етиком и естетиком очарала и једног Гетеа, Пушкина и друге великане западне културе. На другој страни, за српску и јужнословенску националну и државотворну идеју, ослобађање Косово и његовог становништва је био основни циљ током турске окупације.

Занимљива је мада непотврђена хипотеза да су Милош Обилић и његових једанаест другова нека врста претеча чувеног витешког Реда змаја којем је у XV в. припадала елита Источне Европе. Син кнеза Лазара, владар и песник Стефан Лазаревић, је био један од оснивача реда.

Отоманско царство и окупација Балкана

Османлије у 1396. години преузимају Косово и Метохију под контролом Вука Бранковића и преносе их у власништво свог вазала Стефана Лазаревића (син Лазара Хребељановића). Мало затим исте враћају у посед Бранковићевих синова Ђурађа и Гргура који обећавају лојалност султану.

Мађарско-влашки јунак, кнез Јањош Хуњади предводио је хришћанску коалицију у тзв. Другој косовској бици 1448. против Турака. Битка је изгубљена опет због неслоге између хришћанских владара, Срба, Мађара и Албанаца.

После овога, Југоисточна Европа дефинитивно улази у период постепене турске окупације и бројних устанака за слободу.

Под командом султана Мехмеда Освајача преузимају читаву територију данашњег Косова 1455. године. Под турском владавином 1459-1912 овај регион привредно и културно пропада. Отпор турској управи кулминирао је у доба албанско-српског великаша Ђерђа Кастриотића (Скендер-бега) 1443-68. Турци су вршили принудну исламизацију становништва Косова и да насељавају разне народе на Косово и Метохију. То је довело и до великих етнографских промена.

Важан догађај је била обнова Пећке патријаршије. Наиме, православни јереј Макарије Соколовић је био рођени брат исламизованог Србина Мехмед-паше Соколовића, великана турске историје. Макарије је молио свога брата да се заузме код султана Сулејмана II да се Србима дозволи обнова Патријаршије. Бератом султановим 1557. године дозвољена је обнова Српске патријаршије, а за првог патријарха постављен је сам Макарије Соколовић. Простор Српске патријаршије, поред земаља цара Душана и Уроша Немањића, обухватио је још подручја Бачке, Баната, Барање, Срема, Славоније, Босанске крајине, Босне, Лике, Крбаве и Далмације, и имао је више од четрдесет епархија, међу њима и новоосноване: Требињску, Пожешку и др.

Међутим, сукоби великих сила доносе велику нестабилност. Страдања и велике миграција Срба били су најмасовнији под Арсенијем III Чарнојевићем за време Аустро-турског рата 1683-99. Наиме, да би се ослободили Турака, Срби су помагали Аустријанце, а кад су се ови повукли дошло је и до тзв. Велике сеобе Срба, који су се једним делом стално населили у тадашњим пределима јужне Угарске и добили извесне привилегије од аустријског цара.

За време следећег рата Русије и Аустрије са Турском 1737-1739. дошло је опет до сеобе под Арсенијем IV Шакабентом. Етнички центар Срба се делимично померио ка сливу Мораве. На Косову и Метохији Турци су на место Срба почели да насељавају породице исламизованих Албанаца. Тај процес је интензивиран у XIX в.

Слабљењем Турског царства на Балкану јачају национални покрети, а један од њих је српски, чији је основни циљ био враћање Косова и Метохије у слободну српску државу. С обзиром да је албански фактор у покрајини постао бројан, године 1878. у Призрену је од 300 албанских представника образована „Призренска лига“ чији је основни захтев турској Порти био давање аутономије крајевима у којима живе Албанци и њихово уједињење у један вилајет. Порта је одбила захтев, па су побуњени Албанци од средине јула 1879. узели власт у већини градова на Косову и Албанији.

Турцима је тек јула 1881. пошло за руком да делимично поврате власт. Од 1905. до 1912. дошло је до низа устанака и великог насиља на Косову и околини.

Двадесети век

Балканским ратом који су против Турске царевине покренули Грчка, Србија, Црна Гора и Бугарска 1912, Косово и Метохија се ослобађају од дуготрајне турске окупације. То доводи до извесног економског и друштвеног оживљавања. Током Балканских Ратова, велики део Косова је дошао под власт Србије, док је Метохија припала Краљевини Црној Гори. Српска власт је планирала реколонизацију Косова. Међутим, већ 1913, Бугарска почиње рат против Грчке и Србије, а 1914. избија Први светски рат, који је започет и одлучен на Балкану, и који је својом крвавошћу опет угрозио елементарни опстанка  обичног народа.

Између два светска рата, Косово и Метохија, као део Србије, ушли су у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (касније Југославија). Неалбанско и неисламско становништво је после много генерација добило сва права и живот у основној парламентарној демократији. Споразумима Турске и Србије, и договорним исељавањам Турака и другог исламског становништва у Турску, интензивирана је и реколонизација српским хришћанским живљем.

Хитлерова Немачка са својим савезницима (Бугарска, Мађарска, Италија, Албанија и хрватски покрет) 1941. распарчавају и окупирају краљевину Југославију, а посебно српске, словеначке и македонске крајеве, оснивајући мреже логора смрти и других логора, већином за Србе, Јевреје и Роме.

Велики део Косова и Метохије постаје део Фашистичке Албаније, а остатак потпада под Бугарску и Немачку. СС дивизија Скендербег, састављена од етничких Албанаца, чини масакре над неалбанским становништвом, већином Србима. Десетине хиљада Срба је изгубило животе, а око 75,000 Срба је побегло са Косова током рата. Стотине хиљада других ће га напустити и у послератном раздобљу. Око 10.000 Срба умрло је у албанским логорима. Пре предаје Фашистичке Италије 1943, Немачка је преузела контролу над овим регионом. Након герилске борбе српских четника и југословенских партизана против окупатора (али и између себе), Србија је ослобођено 1944 уз помоћ Црвене армије, а у њеном саставу и нова покрајина, Косово и Метохија. Међутим, разни делови албанског националног покрета, на заседањима Друге и треће призренске лига и Бујанске конференције, одлучују да покрајина треба да се припоји Албанији. Ова оријентација је наставила етничко чишћење неалбанског становништва.

Договором Стаљина и Черчила, Титови комунисти, преузели власт у Југославији 1945. Из идеолошких разлога, комунистички режим се обрачунавао са десним покретима у Југославији, што је важило и за албанске парамилитарне организације, прежитке формација основаних од Немаца. Та оштра безбедносна политика донело је одређену стабилност у покрајини, мада не и пуно успостављање ранијег стања, јер је режим забранио повратак избеглог неалбанског становништва на Косово и Метохију, а одузео је скоро сву имовину верским организацијама и десетинама хиљада породица.

Два догађаја у склопу Титовог обрачуна са србијанском политичком елитом, нагло фаворизују албански фактор науштрб осталих народа у покрајини. Тзв. Брионски пленум 1966. разбија јединствен систем безбедности Титове Југославије и дао је замаха републичким национализмима, а устав 1974. и смена српског либералног руководства, доводи до тог да „Социјалистичка аутономна покрајина Косово и Метохија“ нагло добије неку врсту државотворних ингеренција, мада је у питању регион унутар Србије, који никад у историји није био засебна нити јединствена област.

Током седамдесетих Албански националистички сецесионистички покрет захтева признавање КиМ као засебне републике, док крајњи екстремисти траже потпуну независност. Држава нуди само привремено решење, па се тих година и наредних деценија примећује несразмеран пораст Албанске популације са 65% на 80%, док се српско становништво бројчано смањује на 10%. Главни разлог је општа и систематска кампања организованог насиља и сегрегације према сваком неалбанском становништву које се масовно исељава.

Сво то време највећи део инвестиција и другог финансирања покрајине је  био из Београда, јер је покрајина била неспособна за сопствени економски систем, а и по Уставу 1974. комунистички режим је прећутно радио да покрајина постане албанска федерална јединица, по узору на политику републичких национализама у бившој Југославији. Јосип Броз Тито умире 1980. и планирани распад федерације почиње да се наслућује. Етнички Албанци 1981. почињу велике демонстрације и сукобе са полицијом широм Косова и Метохије. На другој страни, југословенским медијима је деценијама било забрањено да истражују и преносе вести о насилној ситуацији у покрајини

Драматична ситуација на Косову и Метохију је једна од тема тзв. „Меморандума“, радног документа Српске академије наука и уметности (САНУ, 1986), који је покушај анализе противречности поститовске Југославије и српског елемента у њој. Симболички, то је почетак нове политике србијанске јавности и елите да се разреши сложена и опасна ситуација у покрајини.

Данашња ситуација

Током 1989. за време режима С. Милошевића, проблем аутономије покрајине поново бива актуелан јер републичке власти укидају покрајини елементе који су је начинили државом у држави 15 година раније. Као одговор сецесионистичког албанског покрета, део покрајинске скупштина састављен само од етничких Албанаца нелегално проглашава републику 2. јула 1990. Септембра исте године парламент на тајном састанку у Качанику проглашава Устав. Влада Србије је реаговала бројним мерама, што доводи до два система у покрајини: званичног заједничког за све народе, и другог илегалног, искључиво албанског, са делимичним  школством и здравством. Поред одређених страних фактора, албански покрет је добио логистичку подршку и из Словеније и Хрватске, а један део финансирања је спровођен од албанског нарко-картела, попут центара као што је Велики  Трновац.

Паралелно, у јануару 1992. Македонски Албанци проглашавају независност у деловима западне Македоније, а почиње интензивирање аспирација према деловима Грчке.

Иначе, албанско становништво има две струје поводом питања државотворности, али је струја која је за заједнички државу, тренутно насилно утишана због најновијих догађаја.

После Дејтонског споразума 1995. који је регулисао односе након грађанског рата у Босни и Херцеговини, тврдо језгро Албанаца организују терористичке ћелије које су створиле тзв. „Ослободилачка војска Косова“. Ова формација није етнички била само албанска, већ су је чинили и добровољци из других исламских земаља, ветерани из хрватске војске, као и инструктори и логистичка подршка из неких земаља НАТО-а. Такође, заједно са сестринским албанским паравојним покретом у Македонији, Грчкој и Црној Гори, ОВК је даље део једног највећих нарко-картела на планети, као важног извора финансирања сецесије.

Крајем деведесетих терор над житељима покрајине постаје интензиван, а поред српског и неалбанског, и многи етнички Албанци су страдали зато што нису подржали оружану сецесију. Као одговор на терор, почињу опсежне акције југословенских снага безбедности што је био државни покушај да се заштити целокупно становништво, инфраструктура и основни безбедни живот у покрајини. Међутим, патрони „Косовске ослободилачке армије“ су биле неке од кључних држава НАТО-а. Да би заузели геополитички битан простор, НАТО под изговором „хуманитарне интервенцију“ почиње рат против Србије под називом „Милосрдни анђео“. Током овог рата, од 24. марта до 9. јуна 1999, према ОЕБС-у, Косово и Метохију је напустило 45 % Албанаца и 59% одсто Срба, пре свега због интензивног бомбардовања (укључујући и коришћење муниције са осиромашеним уранијумом). Рат није завршен војном победом НАТО-а, већ уступком Србије под Милошевићем, да покрајина привремено уђе под протекторат Уједињених нација.

Са доласком НАТО-а, преко 300.000 људи, углавном Срба али и других неалбанаца напустило је своје домове. Око 20.000 углавном из сеоских подручја се вратило својим кућама, док остатак из страха од одмазде не може да се врати. Многе српске куће су спаљене, док је остало становништво затворено у енклавама углавном на северу Косова. Ситуација са албанским становништвом је боља, јер се највећи део вратио својим домовима и почео процес изградње иоле нормалног живота.

Између многих споменика светске баштине, албанске парамилитарне снаге су уништиле или оштетиле Гроб Краља Стефана Милутина, Богородицу Љевишку, саборну цркву у Призрену. Свеукупно 156 цркава је уништено или тешко оштећено од доласка НАТО-а до данас. Многе од тих цркава датирају из XII, XIII и XIV. века. Насиље, убиства и сваки вид терора над 200.000 преосталог неалбанског становништва у провинцији близак је мучном XIX в. или геноциду у Другом светском рату. Један од скоријих примера је масовна агресија 17. марта 2004. када је око 50.000 етничких Албанаца учествовало у насиљу против неалбанског становништва, њихове имовине и светиња.

Будућност Косова и Метохије

Током 2006, под модерацијом суперсила, у Бечу се воде преговори између државе Србије и албанских власти у покрајини. Исход је неизвестан јер је у питању један од највећих преседана у модерном међународном поретку. У овом моменту нико не зна да ли ће протекторат остати у саставу своје земље, постати независна држава или се прикључити Албанији. Барем десетак држава у региону ће осетити директне последице овог исхода, било кроз стабилизацију, било кроз домино ефекат цепања и сецесије. Такође, после референдума за самосталност Црне Горе у мају 2006, покрети за самосталност или сецесију у Абхазији, Осетији, Трансдњестровљу, Босни и Херцеговини, Баскији, Шкотској, Северној Ирској и још десетак тачака у Европи, сматрају да су ово довољни преседани да они разреше и своје статусе.

Обично становништво Косова и Метохије, било којој од десетак нација да припада, нема чему много да се нада. Живи у великом сиромаштву, крајњој опасности и на подручју контаминираном из војних и других узрока, а спирала рата и насиља ће се очигледно наставити.

Ако се овој трагичној слици дода фасцинантно културно наслеђе, природни ресурси и географска важност покрајине, можемо да констатујемо да су Косово и Метохија одувек били лице Европе.

И у добром и у лошем смислу.