Корисник:Geograf208/песак

Језеро Тал, раније познато као језеро Бомбон, слатководно је калдерско језеро у провинцији Батангас, на острву Лузон у филипинском архипелагу. Језеро испуњава пространу вулканску калдеру насталу снажним ерупцијама пре 500 000-100 000 година.

Тал је треће по величини језеро на Филипинима, после језера Беј и Ланао. У близини његовог централног дела налази се Вулканско острво, место историјских ерупција вулкана Тал одговорних за сумпорни карактер језера.

На Вулканском острву, до 2020. године, односно ерупције вулкана Тал, постојало је кратерско језеро са острвом. Оно је било познато под називима Жуто језеро и Језеро главног кратера . Острво Жутог језера сматрано је једним од неколико острва трећег реда у свету.

formerly known as Bombón Lake,[2][3] is a freshwater caldera lake in the province of Batangas, on the island of Luzon in the Philippines. The lake fills Taal Volcano, a large volcanic caldera formed by very large eruptions between 500,000 and 100,000 years ago.

It is the country's third-largest lake, after Laguna de Bay and Lake Lanao. Volcano Island, the location of Taal Volcano's historical eruptions and responsible for the lake's sulfuric content, lies near the center of the lake.

Up until the 2020 eruption of Taal Volcano there was a crater lake on Volcano Island. It was known as Yellow Lake and Main Crater Lake[4] and contained its own small island, Vulcan Point. Vulcan Point was thought to be one of few third-order islands in the world.

Басен језера Тал први пут је проглашен националним парком, под називом Национални парк вулкан Тал, Прогласом бр. 235 22. у јулу 1967. године, са површином од 62 292 h.

Према Републичком закону бр. 7586, или Закону о националном интегрисаном систему заштићених подручја из 1992. године, ово подручје је поново успостављено као Заштићени предео вулкана Тал Прогласом бр. 906 16. октобра 1996. године. Заштићеним подручјем управља Управни одбор заштићеног подручја и има главног оперативног директора који се зове надзорник заштићеног подручја. План управљања је израђен и одобрен од стране Управног одбора 2009. године и сада служи као нацрт за очување језера.

The Taal Lake basin was first declared as a national park, known as the Taal Volcano National Park, by Proclamation No. 235 on July 22, 1967, covering 62,292 hectares[5]

Under Republic Act No. 7586, or the National Integrated Protected Areas System (NIPAS) Act of 1992, the area was reestablished as the Taal Volcano Protected Landscape by Proclamation No. 906 on October 16, 1996.[6] The protected area is managed by a Protected Area Management Board (PAMB) and has a Chief Operating Officer called a Protected Area Superintendent. A Management Plan was crafted and approved by the PAMB in 2009 and now serves as the blueprint for lake conservation.

Језеро Тал било је некада улаз у оближњи залив Балајан и из њега се лако могло пловити. Серија снажних вулканских ерупција почетком XVIII. века погодила је градове поред језера земљотресима и остацима ерупција.[7] Активност је кулминирала 1754. највећом ерупцијом вулкана Тал која је тефром заградила ток реке Пансипит, блокирајући једину везу језера са морем. То је изазвало пораст нивоа воде, потопивши неколико градова поред језера – чији су остаци видљиви под водом до данас.[8][9] Од ерупције 1754. године, надморска висина тла порасла је са нивоа мора на 5 метара (16 стопа) изнад нивоа мора, при чему су некада слане воде језера постале слатководне након векова падавина.

Taal Lake was once an inlet of nearby Balayan Bay, and was easily navigable from it. A series of major eruptions in the early 18th century battered the lakeside towns with earthquakes and volcanic debris.[7] The activity culminated in 1754 with Taal Volcano's largest eruption that blocked Pansipit River with tephra, blocking the lake's sole outlet to the sea. This caused the waters to rise, eventually submerging several lakeside towns – the remnants of which are reportedly visible underwater to this day.[8][9] Since the 1754 eruption, the surface elevation had risen from sea level to 5 metres (16 ft) above sea level, with the lake's once saline waters becoming freshwater after centuries of precipitation.

Лава

Брзина кретања лаве по њеном изливању на површину зависи од састава. Лаве које у свом саставу садрже више од 65% силицијум-диоксида, киселе или риолитске лаве, одликују се малим брзинама, просечно 5 km/h. На пример лавични потоци киселих лава Етне и Безува на прва два километара крећу се брзином од 7 km/h. Лаве са мањим уделом силицијум-диоксида у свом саставу, базичне лаве (40-52% SiO₂) имају већу брзину кретања (20-30 km/h).

Са удаљавањем од места изливања, брзина лаве је све мања, што је последица њеног хлађења.

Историја

Палеа Камени настао је серијом вулканских ерупција између 197. године пре нове ере до 47. године нове ере. Појава острва први пут је забележена у часопису римског научника Касија Диона, који је написао „Ове године [47. н.е.] мало острвце, до сада непознато, појавило се близу острва Тера.“" Острво је постепено нарастало даљом вулканском активношћу, иако су директне ерупције престале до краја 1. века нове ере. На острву нису регистровани никакви знаци активности све до 726. године, када је претрпело експлозивну ерупцију пловућца.[2] Вулканска активност је затим поново престала све до 1500-их, када је развој Палеиног сестринског острва Неа Камени проузроковао повећану вулканску активност.[2][1]. Други антички аутори примећују да је настао из мора 197. пре нове ере и да је добио име Хиера (старогрчки: Ιερα), име које се у антици често давало вулканским планинама. Ову чињеницу наводе Јевсебије, Јустин, Страбон и Плутарх. Страбон прича да је пламен избијао из мора четири дана и да је формирано острво од 12 стадија или 1,5 миље (2,4 км) у обиму.[4]

Острво се налази југозападно од Неа Каменија. Иако је острво највећим делом ненасељено, на острву се налази неколико објеката (укључујући и малу цркву). Због недостатка добрих лука, већина рекреативних пловила не зауставља се на острву, иако туристи могу допливати до острва из оближњег Неа Каменија. Као и веће острво на истоку, Палеа Камени је ретко обрасла сукулентним биљкама.[1] На острву је присутно крдо коза, као и један становник Состице Арванитис.[5] На острву се налази и топли извор.[6]

Palea Kameni was formed by a series of eruptions between 197 BCE and 47 CE.[2] The appearance of the island was first noted in the journal of Roman scientist Cassius Dio, who wrote "This year [47 CE] a small islet, hitherto unknown, made an appearance close to the island of Thera."[3] The island was gradually built up by further volcanic activity, though outright eruptions ceased by the end of the 1st century CE. No signs of activity were reported on the island until 726, when the island suffered an explosive eruption of pumice.[2] Volcanic activity then ceased again until the 1500s, when the development of Palea's sister island Nea Kameni caused increased volcanic activity to be reported.[2][1] Other ancient authors note that it arose from the sea in 197 BCE and was given the name Hiera (Ancient Greek: Ἱερά), a name frequently given in antiquity to volcanic mountains. This fact is stated by Eusebius, Justin, Strabo, and Plutarch. It is related by Strabo that flames burst out of the sea for four days, and that an island was formed 12 stadia or 1.5 miles (2.4 km) in circumference.[4]

The island lies to the southwest of Nea Kameni. Though the island is for the most part uninhabited, several structures (including a small church) are located on the island. Due to a lack of good harbors, most recreational watercraft do not stop at the island, though tourists can swim to the island from nearby Nea Kameni. Like the larger island to its east, Palea Kameni is sparsely vegetated with succulent plants.[1] A herd of goats is present on the island, as is a single inhabitant, Sostice Arvanitis.[5] The island also contains a hot spring.[6]

Феномен Дувало се налази на раседној линији и производ је тектонских процеса. Према Милутиновићевом тексту из 2017, разлог зашто се Дувал назива вулканском сулфатаром, односно вулканом, јесу мале количине Х2С. Ово се сматра нетачним јер у близини Косела и дуж целе линије раседа нема вулканских стена, што указује да Дувалото није вулкан. Најновија сазнања су показала да овај феномен спада у категорију сувих мофета, због заступљености гаса ЦО2 са 98%. Присуство оваквог феномена на терену у одсуству некадашње магматске активности на месту појаве Дувало, чини га изузетном природном реткошћу широм света.

Према Л. Ли Вигни ет ал. (2022), Дувало у селу Косел представља феномен испуштања природног гаса и није поствулкански феномен. Ова појава је везана за тектонске процесе, при чему гасови првенствено потичу из плићих слојева земљине коре. (<10км). Занимљиво је да су, према запажањима и чулним искуствима становника, манифестације гасова у сушним периодима уједначене, а мирис сумпора (или посетиоцима и мештанима познат као мирис покварених јаја) интензивнији, а у влажним периодима је супротно (посебно за време падавина) манифестације гасова су (релативно речено) експлозивне, а мирис сумпора је мањи. Детаљна мерења указују на још једну занимљиву чињеницу – у Дувалолу се ослобађа 67 тона ЦО2, што је бројка која је, иако је ЦО2 тектонског порекла, упоредива са неким вулканским системима у Егејском мору (Л. Ли Вигни ет ал, 2022. ).

Због утврђене локације Дувалота, који се налази на раседној линији, овде се дешава честа сеизмичка активност. На локалитету је био типичнији отварање „кратера“ (по коме је и добио име Дувало), али после серије од преко 1000 земљотреса који су се догодили у периоду од 2-3 месеца у јуну, јулу и августу 2017. геолокација Дувало сада обухвата десет „кратера” пречника од 20 до 80 цм. На карти су приказани земљотреси у Македонији у периоду 1960-2010, где је јасно видљива учесталост земљотреса око Косела, који су последица настанка и расцепа саме територије.

Различите процене, мерења и истраживања указују да је последња вулканска активност на овим просторима окончана пре око 15-18 милиона година. Подручје Дувалхо показује природни феномен интензивне дегазације тла, која се у локалној геолошкој литератури класификује као поствулканска солфатара, упркос одсуству вулканских стена или активности у тој области.

Локалитет Дувало је ретка и необична појава (јединствена за Балкан и шире) занимљива са научног и образовног становишта. Доступан је за истраживање и потврђивање хипотетичких информација са приземним информацијама о појмовима тектонике, раседа, геолошке структуре, вулканизма, сеизмичности, фумарола, сулфата, мофета, могућим начинима њиховог распадања, изгледу, последицама и низу других. информације о којима се детаљније говори у географији, геологији и другим свестраним наукама о Земљи. Научним истраживањима и чињеницама долазимо до закључка да је локалитет Дувало феномен који се повезује са активним раседним системом, а не вулканом, који би требало да разјасни дилеме и страх међу људима. Због огромног и мултифункционалног значаја појаве Дувало у Коселу, њени погледи се могу ставити у амбијент са туристичко-угоститељском дјелатношћу како би овај крај био на прави начин напредан и финансијски погодан.

Појавата Дувало се наоѓа на раседна линија и е производ на тектонски процеси. Според текстот на Милутиновиќ од 2017 г, причината за кое Дувалото се нарекува вулканска сулфатара, односно вулкан, се малите количини на сулфуроводородна киселина-H2S. Тоа се смета за неточно бидејќи кај Косел и по целата раседна линија не се јавуваат вулкански карпи што укажува дека Дувалото не е вулкан. Неодамнешни сознанија укажуваа на тоа дека појавата спаѓа во категоријата суви мофети, поради застапеноста на гас CО2 со 98%. Присуството на таков феномен на теренот во отсуство на некогашната магматска активност на локацијата на појавата Дувало, го прави исклучително природна реткост ширум светот.

Според L. Li Vigni et al. (2022), Дувало во селото Косел претставува појава на ослободување природен гас и не претставува поствулканска појава. Оваа појава е поврзана со тектонските процеси, при што гасовите првенствено потекнуваат од поплитките слоеви на земјината кора. (<10km). Интересно е тоа што според набљудувањата и сетилните искуства на жителите манифестациите на гасовите во сувите периоди се рамномерни, а миризбата на сулфур (или кај посетителите и локалните жители познато како мирис на расипани јајца) е поинтензивна, а во влажните периоди е обратно (особено за време на врнежи) манифестациите на гасови се (условно речено) експлозивни, а миризбата на сулфур е помала. Деталното мерење укажува на уште еден интересен факт – кај Дувалото се ослободуваат 67 тони CО2 , бројка која, иако станува збор за CO2 од тектонско потекло, е споредллива со некои вулкански системи во Егејско Море (L. Li Vigni et al, 2022).

Поради утврдената локација на Дувалото кое што е лоцирано на раседна линија, тука се одвива честа сеизмичка активност. Во локалитетот беше потипичен отворачки „кратер“ (според кој е наречен Дувало), но по серија од над 1000 земјотреси што се случија во период од 2-3 месеци во јуни, јули и август 2017г. геолокалитетот Дувало сега вклучува десет „кратери“ со дијаметри кои се движат од 20 до 80 sm. На картата се прикажани земјотресите во Македонија во период 1960-2010 година, каде доста видливо се забележува зачестеноста на земјотресите околу Косел кои се последица на појавата и самото раседнување на територијата.

Различни проценки, мерења и истражувања укажуваат на тоа дека последната вулканска активност во овој простор завршила пред околу 15-18 милиони години. Областа Дувало покажува природен феномен на интензивно дегасирање на почвата , што е класифицирано како поствулканска солфатара во локалната геолошка литература, и покрај отсуството на вулкански карпи или активност во областа.

Локалитетот Дувало е ретка и невообичаена појава (единствена за Балканот и пошироко) што е интересно од научен и едукативен аспект. Достапен е за истражување и потврдување на хипотетичките информации со приземни информации за поимите тектоника, расед, геолошка структура, вулканизам, сеизмика, фумарола, сулфатара, мофета, можни начини за нивно распаѓање, изглед, последици и голем број други информации кои подетално се разгледуваат во географијата, геологијата и во останатите сестрани науки за Земјата. Преку научните истражувања и факти доаѓаме до заклучок дека локалитетот Дувало претставува феномен поврзан со активен раседен систем, а не вулкан, со што би требало да се расчистат дилемите и настанатиот страв кај луѓето. Поради огромното и мултифункционално значење на појавата Дувало во Косел, неговите гледишта може да се стават во амбиент со туристичката и угостителската дејност со цел овој регион да биде соодветно напреднат и финансиски погоден.

Андски вулкански појас

Андски вулкански појас је главни вулкански појас дуж Андских кордиљера. Простире се кроз Аргентину, Боливију, Чиле, Колумбију, Еквадор и Перу. Формиран је као резултат субдукције Наска и Антарктичке плоче под Јужноамеричку плочу. Појас је подељен на четири главне вулканске зоне које су раздвојене вулканским „јазовима”. Вулкани у појасу разноврсни су у погледу морфологије, карактера ерупције и њених продуката. Неке разлике међу вулканима проистичу из њихове локације, односно припадању одређеној вулканској зони, мада постоје и значајне разлике унутар вулканских зона, па чак и између суседних вулкана. Упркос томе што је типична локација за калк-алкални и субдукциони вулканизам, Андски вулкански појас има широк спектар вулкано-тектонских поставки, јер има системе рифтова и зоне истезања, транспресионе раседе, субдукцију средњоокеанских гребена и ланаца подморских планина, као и велике распое дебљина коре и путева успона магме и различите количине асимилације коре.

Ромерал у Колумбији је најсевернији активни вулкан Андског вулканског појаса.[1] Јужно од географске ширине 49° Ј у оквиру вулканске зоне Аустрал вулканска активност опада са најјужнијим вулканом Фуегуино у архипелагу Огњена земља.

The Andean Volcanic Belt is a major volcanic belt along the Andean cordillera in Argentina, Bolivia, Chile, Colombia, Ecuador, and Peru. It is formed as a result of subduction of the Nazca Plate and Antarctic Plate underneath the South American Plate. The belt is subdivided into four main volcanic zones which are separated by volcanic gaps. The volcanoes of the belt are diverse in terms of activity style, products, and morphology. While some differences can be explained by which volcanic zone a volcano belongs to, there are significant differences within volcanic zones and even between neighboring volcanoes. Despite being a type location for calc-alkalic and subduction volcanism, the Andean Volcanic Belt has a broad range of volcano-tectonic settings, as it has rift systems and extensional zones, transpressional faults, subduction of mid-ocean ridges and seamount chains as well as a large range of crustal thicknesses and magma ascent paths and different amounts of crustal assimilations.

Romeral in Colombia is the northernmost active member of the Andean Volcanic Belt.[1] South of latitude 49° S within the Austral Volcanic Zone volcanic activity decreases with the southernmost volcano Fueguino in Tierra del Fuego archipelago.

ОХОС ДЕЛ САЛАТО

Деловањем ерозије ветра формирана су мега-таласаста пешчана поља на северном боку. Изнад 6 000 m надморске висине већи део површине представљају падине прекривене талусом и лавични токови, док огромне пустињске равнице почињу испод 5 000 m надморске висине.[36] Очекује се да земљиште изнад 4 000–5 600 km садржи пермафрост, који је вероватно континуиран на вишим надморским висинама[38] и прекривен танким активним слојем.[39] Криотурбациони[д] облици терена нису били упадљиви према Наги ет ал. 2019, [40] вероватно зато што феномени вођени ветром прекривају ефекте криотурбације.[41] Масовна кретања су оставила трагове на планини.[42]

Wind-driven erosion has produced megaripple sand fields on the northern flank. Above 6,000 metres (20,000 ft) elevation talus-covered slopes and lava flows form the bulk of the surface, while the vast desert plains begin below 5,000 metres (16,000 ft) elevation. The ground above 4,000–5,600 metres (13,100–18,400 ft) elevation is expected to contain permafrost, which is likely continuous at higher elevations and overlaid with a thin active layer. Cryoturbation landforms were not conspicuous according to Nagy et al. 2019, presumably because wind-driven phenomena overprint the effects of cryoturbation. Mass movements have left traces on the mountain.

Мерапи Gunung Merapi
Мерапи, јул 2005. године
Географске карактеристике
Ндм. висина	2.986 m
Координате	7° 32′ 27″ Ј; 110° 26′ 41″ И
Географија
Geograf208/песак
Државе	Индонезија
Геологија
Старост стена	400.000
Врста планине	стратовулкан
Последња ерупција	октобар 2010.

Мерапи (јав. Gunung Merapi) је планина и активни стратовулкан на индонежанском острву Јава, удаљен 28 km северно од града Јогјакарта, на граници провинција Централне Јаве и Специјалног региона Јогјакарте. На хиљаде људи живи на боковима вулкана, у селима која се простиру до 1700 m изнад нивоа мора.

Мерапи је најактивнији вулкан у Индонезији са редовним ерупцијама од 1548. године, од којих су најзначајније и најфаталније биле 1994. (страдало 64 особе), затим 2006. (5.000 жртава и око 200.000 људи остало без дома) и у октобру 2010. (око 25 страдалих особа).

Све ерупције по правилу пратио је земљотрес. Дана 25. октобра 2010. у поподневним часовима, Мерапи је избацио лаву низ своје јужне и југоисточне падине. Сутрадан је пронађено 18 настрадалих особа у близини, а тај број до 27. октобра порастао је на бројку од 25. Укупно 353 људи страдало је током наредног месеца, док је 350.000 било принуђено да напусти своје домове; највећи део штете нанели су пирокластични токови, док је јака киша 4. новембра створила лахаре који су изазвали додатну штету. Већина пукотина престала је да еруптира до 30. новембра, а четири дана касније званични ниво претње је смањен. Карактеристичан облик Мерапија промењен је током ерупција, са његовом висином смањеном са 38 m на 2.930 m (9.613 стопа). У светлу опасности које Мерапи представља за насељена подручја, означен је као један од вулкана Декаде.

Вулкан Мерапи је један од бројних националних паркова у Индонезији. Значајан је у јаванској култури као религиозно место. Његово име у преводу са јаванског језика значило би „Ватрена планина“.

Дим се често може видети како излази са врха планине, а неколико ерупција је изазвало смртне случајеве.

Од 2010. године, Мерапи је имао неколико мањих ерупција, од којих су најуочљивије две фреатске ерупције које су се догодиле 18. новембра 2013. и 11. маја 2018. Током прве и веће од њих, изазваном комбинацијом падавина и унутрашње активности, јавиле су се димне перјанице које су достигле висину од 2.000 m. Било је неколико малих ерупција од почетка 2020. године,, које су од великог интереса за вулканологе.

Теиде

Њирангого

Везув

Етна

Санторин

Унзен

Сакураџима

Тал

Мерапи

Улавун

Мауна Лоа

Колима

Света Марија

Авачински

Корјакски

Галерас

Рејнир

Корисник:Geograf208/песак, један од 16 Деценијских вулкана.

Види још

• Вулкан
• Јава
• Јогјакарта

Спољашње везе

• База светских вулкана — Мерапи Архивирано на сајту Wayback Machine (11. март 2007)

Скочанска чука

Скочанска чука

Географија

Село је на падини Копаоника, под Скочанском чуком (1052 m), у долини Скочанског потока, на надморској висини око 800 m.

Скочанска чука је палеовулканска купа релативне висине од 350 m, пречника око 1,5 km и просечног нагиба страна 30-35°. Налази се 7 km североисточно од Вучитрна. Скочанска чука изграђена је од кварцлатита. Преко седимената доњег миоцена леже пирокластити и туфови. У доњем делу, дебљине око 50 m, налазе се пирокластити андезитског састава, а преко њих настављају се пирокластити и лавични сливови латитског и кварцлатитског састава.

На североистоку запажа се један добро очуван нек, а према западу и југу може се пратити низ лавичних сливова дебелих од неколико па до 30 m изграђених од латита и кварцлатита. У њихов минерални састав улазе фенокристали, плагиокласи (кородовани основном масом), санидин, понекад кварц, амфибол, сфен, апатит и металични минерали. Структура им је холокристаласто-порфирска, а основна маса криптокристаласта.

У вулканском комплексу туфови су подређеног значаја. Претежно се јављају агломерати који су изграђени од вулканских бомби величине ораха. Старост вулканском комплекса одређена је положајем вулканита у односу на миоценске наслаге: вулканисам је започео у току доњег миоцена, а завршио се у току средњег миоцена.

Збијеног је типа. На махале се не дели.

Географија

Велики кичић Село је на подножју Копаоника, делом у проширеној долини Крчевинског потока при његовом излазу у поље, делом с десне стране потока, на језерској тераси од 620 м. Разбијеног је типа. Дели се на махале Преловца, Маљока, Ћамарата, Ватића и Бангела. Куће у махалама су збијене.

Изнад села налази се палеовулканска купа Црнуша, удаљена 4 km источно од Косовске Митровице. Надморска висина купе је 1009 m, а њена релативна висина износи 360 m. У основи је широка око 2 km, док нагиби њених страна падаји под углом 25°-30°.

Црнуша је изграђена од латита који се по свом специфичном минералном и хемијском саставу упадљиво разликују од вулканских стена прве фазе и кварцлатита. Латити Црнуше су површински очврсле лавичне стене. На Црнуши је утврђено уклапање дрвећа приликом кретања лаве. Остаци вегетације знатно су угљенисани. Старост ове вулканске структуре је вероватно миоценска. Због тога су палеовулканске форме значајно уништене и преиначене каснијим ерозивним процесима.

Географија

Село Грабовац се налази на магистралном путу Косовска Митровица-Краљево, на 5 km од Косовске Митровице и 2 km северно од Звечана. Кроз Грабовац протиче река Ибар, док се са друге стране ослања на брдо (иза којег лежи манастир Соколица из 14. века) испод врха који се зове Госпођин врх, а познат је и као Љуљашка. Брдо које се налази изнад села назива се Госпођин врх, управо због манастира Соколица, који је посвећен пресветој Богородици. Мештани то брдо још и називају Љуљашка, због стена на самом врху, које се и при најмањем ветру љуљају. Већина кућа је подигнута дуж магистаралног пута. Грабовац је подељен на три мале: Савић мала(у средини), Катић мала (према Краљеву) и „под крај“ или Морачани (према Косовској Митровици). Сеоска слава је свети цар Константин и царица Јелена. Најчешћа слава међу Грабовачким породицама је Свети Лука.

Госпођин врх је палеовулканска купа, налази се са десне стране Ибра, удаљена 3 km североисточно од Звечана. Ово узвишење симетричних страна има надморску висину од 860 m, релативну висину око 300 m и у основи се широк око 700 m. Изграђен је од великих, назупчених блокова стена кварцлатитског састава, а око узвишења има пирокластичног материјала. Стрме стране купе падају под углом већим од 45°. Садашњи облик купе је резултат вишегодишњих ерозивних процеса, у првом реду денудације и разоравања.

Заједно са врховима Соколица 914 m, Мајдан 1259 m, Козији рог 1063 m, Црни врх 1380 m, Црнуша 1009 m, Окочанска чука 1052 m, Звечан 797 m припада вулканској зони околине Трепче. Старост кварцлатитских од којих је изграђен Госпођин врх је 25-30 милиона година.

Бубе

Бубе су насеље у општини Зубин Поток на Косову и Метохији. Атар насеља се налази на територији катастарске општине Бубе површине 1.315 ha. Историјски и географски припада Ибарском Колашину. Насеље је на јужним обронцима Рогозне. Село лежи на пространој површи-висоравни испод Бубског Шиљка. Бубе имају 2 засеока.

Бубски шиљак је палеовулканска купа удаљена 10 km на северозападу од Зубиног потока и 4 km од језера Газиводе. Северзападно од њега, на око 4 km, је највиши врх Рогозне, Црни врх (1504 m). Надморска висина Бубској шиљка је 1282 m. Купа се издиже изнад околног терена за око 400 m, а у основи је широка 1,5 кm. Изграђена је од стена кварцлатитског састава, Стране купе падају под углом 35-40°, а на источној страни и при самом врху преко 50°. Овако стрме стране јављају се код купа саграђених од киселе, теставе магме са повећаним садржајем SiO2. Пирокластични материјал на странама око купе указује на експлозиван карактер ерупција.

Анализом неколика узорака кварцлатита са планине Рогозне утврђена је, K/Ar методом, апсолутна старост ових стена од 27,3 до 29,5 милиона година (Cvetković et al 2012). Претпоставка је да су и кварцалатити Бубског шиљка ове старости.

Некада је ово село било седиште Бубске кнежине, по насељу се налазе остаци из прошлости, јер се на Бубском Шиљку виде остаци неке грађевине или утврђења, около су остаци неких других грађевина украшених рељефом. После ослобађања од турске власти место је у саставу Звечанског округа, у срезу митровичком, у општини лучко-речкој и 1912. године има 132 становника (заједно са засеоцима: Копиловиће, Дражиновиће и Кијевце).

Поткомље

Поткомље је насеље у општини Лепосавић на Косову и Метохији. Површина катастарске општине Поткомље где је атар насеља износи 1.019 ha. Припада месној заједници Лешак. Село се налази 15 km северозападно од Лепосавића, на левој страни реке Ибра и простире се између Гулија, Борове, Белућа, Ибарског Постења и Рватске. Изнад села са северозападне стране уздиже се Ком (1071 м), југоисточно Гулијско брдо (553 м), а североисточно Дубрава (792 м) обрасла листопадним дрвећем. По положају кућа и њиховој међусобној удаљености насеље спада у села разбијеног типа. Средња надморска висина села је 794 метара. Из правца Лешка води сеоски пут који село Поткомље повезује са вазним саобраћајницама које пролазе Ибарском долином. Назив села потиче од његовог положаја у односу на планински вис Ком. С обзиром да се село простире у доњем делу (у подножју) овог виса, добило је назив Поткомље и он одсликава терен на којем је насеље. У селу се становништво претежно бави земљорадњом и у мањој мери сточарством.

Ком или Велики ком је палеовулканска купа удаљена 3 km западно од Лешка. Њена релативна висина је око 450 m. Има симетричне стране, које падају под углом 35-40°, а купа је у основи широка око 1700 m. Изграђена је од кварцлатита који се овде јављају на површини од око 9 km². Северозападно од Великог кома, на удаљености од 1 km, налази се нек Малог кома апсолутне висине 892 m. Мали ком је такође изграђен од кварцлатита. Северно и источно од Великог кома изливене су огромне масе старијих дацито-андезита и њихових пирокластита. Старост ове вулканске структуре је 27-29 милиона година.

Географија

Село је на косама око Понешког потока а у подножју понешке Чуке.

Понешка чука је купасто узвишење вулканског порекла. Налази се 8 km западно од Гњилана, поред магистралног пута Приштина-Гњилане. Висока је 839 m, релативне висине од 140 m, а у основи је широка око 800 m. Брдо има симетричне стране са благим нагибом падина, а изграђено је од латита. Латити се овде јављају као изливи на раседној граници горњојурских и горњокредних седимената.

Латити су свеже и чврсте стене холокристаласто-порфирске структуре са честим уклопцима седиментних стена јуре и креде. У њихов састав улазе калијски фелдспат, плагиоклас, моноклични пироксен и биотит. Фенокристал је санидин који уклапа зрна андезина. Северозападно и западно од Понешке чуке изливене су веће масе трахита и трахитских бреча. Старост Понешке чуке је средње-олигоценска.

Артуров трон или Артурово седиште

Артуров трон или Аруторово седиште је древни угашени вулкан који је главни врх групе брда у Единбургу, Шкотска, који чине већи део парка Холирuд. Налази се источно од центра града, око 1 миљу (1,6 км) источно од Единбуршког замка. Брдо се издиже изнад града до висине од 250,5 m (822 стопе). Са њега се пружа одличан панорамски поглед на град и шире, релативно је лако за пењање и популарно је за шетњу брдом. Иако се на њега може попети из готово сваког правца, најлакши успон је са истока, где се травната падина уздиже изнад језера Дансапи. На огранку брда, Солзбери Крагс је историјски био место за пењање са рутама различитих степена тежине. Пењање је било ограничено на Јужни каменолом, али је приступ био потпуно забрањен 2019. године од стране Хисториц Енвиронмент Сцотланд.

Arthur's Seat is an ancient extinct volcano that is the main peak of the group of hills in Edinburgh, Scotland, which form most of Holyrood Park, described by Robert Louis Stevenson as "a hill for magnitude, a mountain in virtue of its bold design".[1] It is situated just to the east of the city centre, about 1 mile (1.6 km) to the east of Edinburgh Castle. The hill rises above the city to a height of 250.5 m (822 ft), provides excellent panoramic views of the city and beyond, is relatively easy to climb, and is popular for hillwalking. Though it can be climbed from almost any direction, the easiest ascent is from the east, where a grassy slope rises above Dunsapie Loch. At a spur of the hill, Salisbury Crags has historically been a rock climbing venue with routes of various degrees of difficulty. Rock climbing was restricted to the South Quarry, but access was banned altogether in 2019 by Historic Environment Scotland.

Артурово седиште је највећи од три дела истоименог вулкана од посебног научног интереса (други делови су Цалтон Хилл и Цастле Роцк) који је намењен заштити своје важне геологије (види доле), станишта на травњацима и необичних биљака и животињске врсте.

Arthur's Seat is the largest of the three parts of the Arthur's Seat Volcano site of special scientific interest (the other parts being Calton Hill and the Castle Rock) which is designated to protect its important geology (see below), grassland habitats and uncommon plant and animal species.

Попут стене на којој је изграђен Единбуршки замак, формиран је од вулканског система раног карбонског доба (узорци лаве су датирани на 341 до 335 милиона година),[4] који је еродирао глечер који се кретао од запада ка истоку током квартара (отприлике у последња два милиона година), откривајући стеновите стене на западу и остављајући реп материјала забаченог на исток.[5] Овако су се формирале стене Солсберија које су постале базалтне литице између Артуровог седишта и центра града. Из неких углова, Артхурово седиште личи на лаваж.[6][7] Два од неколико изумрлих отвора чине 'Лављу главу' и 'Лављу главу'.

Like the rock on which Edinburgh Castle is built, it was formed by a volcanic system of early Carboniferous age (lava samples have been dated at 341 to 335 million years old),[4] which was eroded by a glacier moving from west to east during the Quaternary (approximately the last two million years), exposing rocky crags to the west and leaving a tail of material swept to the east.[5] This is how the Salisbury Crags formed and became basalt cliffs between Arthur's Seat and the city centre. From some angles, Arthur's Seat resembles a lion couchant.[6][7] Two of the several extinct vents make up the 'Lion's Head' and the 'Lion's Haunch'.

Артурово седиште и стене Солсбери које се налазе поред њега помогле су да се формирају идеје модерне геологије како се она тренутно схвата. Управо у овим областима Џејмс Хатон је приметио да се таложење седимента и формирање магматских стена морало десити у различитим годинама и на различите начине него што су мислили из тог времена. Могуће је видети одређено подручје познато као Хатонов одсек у стенама Солсбери где је магма пробила свој пут кроз седиментне стене изнад ње да би формирала долеритске прагове који се могу видети у делу.

Arthur's Seat and the Salisbury Crags adjoining it helped form the ideas of modern geology as it is currently understood. It was in these areas that James Hutton observed that the deposition of the sedimentary and formation of the igneous rocks must have occurred at different ages and in different ways than the thinking of that time said they did. It is possible to see a particular area known as Hutton's Section in the Salisbury Crags where the magma forced its way through the sedimentary rocks above it to form the dolerite sills that can be seen in the Section.

Брдо има снажну сличност са Кејвхлом у Белфасту у смислу своје геологије и близине главне урбане локације.

The hill bears a strong resemblance to the Cavehill in Belfast in terms of its geology and proximity to a major urban site.

Велетин

је палеовулканска купа која се налази 14 km југоистично од Приштине, на западној страни Андровачке планине. Издиже се изнад средњовековног рударског града Јањева. на 2,5 km северно од Велетина је рудник олова и цинка Кижница, а још 1 km даље на северу је рудник Олова и цинка Ајвалија. Северозападно је Сушичка чука са 874 m, а североисточно су Оштриврх 1038 m и Ветерник 1057 m. На странама и у подножју Велетина смештене су куће албанског села Шашковца. Због повољног геостратешког положаја на Велетину у прошлости била изграђена тврђава (град). Надморска висина Велетина је 970 m. Релативна висина Велетина је мала јер се она уздиже са околног земљишта које има велику надморску висину. Релативна висина је 130 m, а у основи је широка око 700 m. Између Грачанице и Велтина јављају се три језерске терасе Прва је изнад Грачанице, висока око 600 m од велича

Рељеф

Јањево лежи испод палеовулканске купе Велетина, која се налази на западној страни Андровачке планине. Велетин је удаљен 14 km југоисточно од Приштине. У близини палеовулканске купе, према северу, налазе се рудници Кижница и Ајвалија. На североистоку од Велетина налазе се Оштри врх (1038 m) и Ветерник (1057 m), а северозападно је Сушичка чука (874 m). У подножју Велетина и на његовим странама налазе се куће албанског села Шашковца. На Велетину се налазе остаци тврђаве (града) који указују на његов повољан геостратешки положај.

Апсолутна висина Велетина је 970 m. У односу на надморску висину, има малу релативну висину која износи свега 130 m. Разлог је је што се купа уздиже са околног земљишта које има велику апсолутну висину, преко 800 m. Купа је у основи широка око 700 m.

Између Грачанице и Велетина јављају се 3 језерске терасе.

Геологија

Настанак

Ерупција која је довела до настанка острва није била очекивана, а почела је неколико дана пре него што је постала очигледна на морској површини. Морско дно на месту ерупције је 130 m испод површине мора, а на овој дубини вулканске емисије и експлозије буду потиснуте, угашене и распршене притиском и густином воде. Постепено, како су нови лавични токови стварали гомилу материјала који се приближавао површини мора, експлозије се више нису могле обуздати, а активност је избила на површину.

Прве уочљиве индикације вулканске активности забележене су на сеизмичкој станици у Киркјубејарклаустуру на Исланду, од 6. до 8. новембра 1963. године. На станици су детектовани слаби потреси потекли из епицентра удаљеном 140 km у правцу запад-југозапад, локација Сиртсеја. Друга станица, у Рејкјавику, забележила је 12. новембра још слабије потресе у трајању од десет сати са неутврђене локације, када је сеизмичка активност престала до 21. новембра. Истог дана, људи у приморском граду Вику удаљеном 80 km осетили су у ваздуху карактеристичан мирис водоник-сулфида. 13. новембра, осетљиви термометри на рибарском броду регистровали су је да је температура мора на 3,2 km југозападно од центра ерупције била 2,4 °C виша од околних вода.