Корисник:Golija/Аристотел о комунизму

Аристотел пише како је можда, y тамној давнини, кад je још породица била једини државни облик, и сточарство или примитивно обрађивање земље било једини облик живота, постојало комунистичко друштво. Али, »у једном јаче подељеном стању друштва«, где подела рада на различно важне задатке доноси природну неједнакост људи, и све je више развија, ту ce комуиизам растура, јер не даје никакав довољан потстицај за снажно развијање виших способности. За напрегнут рад потребна je жудња за добитком, и праву марљивост, штедљивост и старање одржава само жудња за имовином. Где све свакоме припада, ту ce нико ни за што неће бринути. »Ономе што многима припада посвећује ce баш најмања брига. Међутим, човек ce веома тачно стара за оно што њему припада, a за заједничко добро готово нигда... »Уошпте je заједнички живот веома тежак ако све оно што je људима потребно треба да буде заједничко... То ce види код путничких друштава y којима ce готово сви чланови око обичних и незнатних ствари« — a да и не говоримо о тешком брачном комунизму — »посваде и разиђу.«

»Истина, једна тако (платонски) уређена држава изгледа пријатна и човекољубива, и ко o њој слуша, она му ce допада и изазива мисао да ће y њoj завладати чудесна љубав свих према свима, нарочито ако ce притом износи тужба да зло стање које постоји данас y државном животу долази од оскудне заједнице добара... a то су зла која не долазе отуда што нема заједнице добара, него зато што je природа људска покварена.« »Политичка наука не прави људе, него их од природе прима као градиво.«

Али, људска природа, просечан човек, стоји ближе животињи него ли божанству. Велика већина људи од природе су глупаци и ленштине; ови ће одлазити на дно, ма како ствари биле уређене. Потпомагати их државном помоћи значи »лити воду y буре које нема дна.« Таквим људима мора неко y држави да влада и да их води y њихову раду — са њиховом приволом колико je могућно, a без ње где je потребно.