Корисник:Miljan Stojiljkovic/песак

Крстасти динар краља Милутина (1282–1321).За време краљевског периода српске средњовековне државе, владари, почев од краља Стефана Радослава, започињу ковање новца, који се израђује од сребра из домаћих рудника. Новац, чији је назив динар, представљао је једно од најбитнијих обележја самосталности српске државе у средњем веку. На новцу краљевског периода честа је представа владара и св. Стефана, о чему сведоче и крстасти динари краља Стефана Уроша II (Милутина).

Производи средњовековних српских рудника

Метале набављене у Србији и Босни трговци су извозили, преко Дубровника и Котора, а у мањој мери и преко места на ушћу Бојане, Дрима и Неретве, у италијанске и западноевропске градове, а такође и у друге прекоморске земље. Племенити и обојени метали веома ретко су се извозили у Византију и Угарску, јер су привредне везе поменутих земаља са Србијом и Босном биле слабо развијене.

Сребро је било главни и најзначајнији производ српских и босанских рудника. Производња овог племенитог метала временом се повећавала да би, проналаском богатијих налазишта и отварањем нових рудника, крајем XIV и у првој половини XV века, достигла врхунац.

Обим производње сребра у српским и босанским рудницима крајемXIII и у XIV веку не може се бројкама изразити. Може се само уочити да је био знатан, о чему сведоче велике количине сребра којим су подмиривани разни државни издаци. Много сребра претварало се, пре свега, у новац који је у Србији, од времена краља Уроша 1(1243-1276), кован у великим емисијама. Ковање новца у Босни отпочело је нешто касније, у време бана Стјепана II Котроманића (1332-1355). Осим тога, од сребра су израђивани накит, посуђе, разни украсни предмети и др. Међутим, добар део сребра извозио се стално и веома интензивно.

Ковани новац у доба краља Уроша I

Значајан показатељ обима производње сребра, осим ковања новца, били су дарови српских владара манастирима, како оним у Србији тако и на Светој Гори. Цар Душан је обилато даривао манастире, посебно Хиландар. Повељом из 1348. године даривао је Хиландару годишње сребра из Новог Брда у вредности од 6.000 крстатих перпера, што је износило око 375 литара сребра.

На основу сачуваних повеља, познато је да је кнез Лазар даровао манастирима сребра из Новог Брда у износу од око 408 литара годишње, чија вредностје била око 3.000 дуката. На основу тога, израчунато је да је годишња производња рудника Новог Брда у време кнеза Лазара била од 6 до 7 тона.

О владарским приходима од рудника у XIV веку постоје подаци само за рудник Сребреницу. Закуп Сребренице и једног мањег рудника у близини био је 1389. године, у време краља Твртка 1,425 литара сребра, што је вредело око 3.400 дуката.

Извоз и трговина сребра из Србије и Босне

У документима о трговини и извозу помиње се неколико врста сребра: сребро (argentum, argento), затим фино или бело (argentumfmum, argentumalbum) и гламско или златоносно (argentodeglama, argentocumauro, argentumdeauratum). Сребро ce извозило y облику мањих или већих комада (ре-cia, peça, pezza), али и y изломљеним комадићима (fragmina, slonçi).

У српским и босанским рудницима пратећи метали уз сребро били су бакар и олово. Пречишћавање сребра и других метала вршено је, изгледа, најпре у Венецији, Дубровнику и Котору, а касније и у Србији. У Котору је већ у јесен 1320. године радио Венецијанац Лука Балдариа, чистилац (afinator). Његов посао био је, свакако, везан за пречишћавање неког метала, можда сребра или бакра.

Сребро се извозило из Србије и Босне најчешће у Дубровник и Котор, а затим на разне стране Леванта и Медитерана. Део сребра остајао је и у тим градовима, где је такође употребљаван за ковање новца, затим за израду накита, посуђа, разних украсних предмета и др. Дубровачка општина слала је сребро и друге метале у Апулију и на Сицилију ради куповине житарица. Међутим, највећи део сребра отпреман је у Италију, а посебно у Венецију.

Подаци о извозу сребра

Први подаци о трговини и извозу сребра из Брскова у Дубровник потичу са почетка осамдесетих година XIII века. Сребро је тада, посредством дубровачких и которских трговаца, стизало у Дубровник, где су га затим куповали и преузимали Млечани и, највероватније, отпремали у Венецију. Током наредних неколико деценија, тачније све до краја владавине краља Милутина (1282-1321), мало је података о трговини и извозу сребра.

Крајем двадесетих година XIV века извоз сребра у Венецију повећао се, да би тридесетих година достигао највећи интензитет. Потражња за српским сребром у Дубровнику и осетан пораст извоза тога племенитог металау Венецију, а изгледа и у Фиренцу, може се тумачити опадањем производње европских рудника. Додуше, у историјској науци је усвојено мишљење да се производња сребра у европским рудницима стално смањује од средине XIV века. По свему судећи, експлоатација сребра у европским рудницима почела је опадати бар једну деценију раније. Јер, несташица сребра појавила се у Венецији нарочито тридесетих година XIV века, док је Фиренцу иста судбина задесила само неколико година касније. До помањкања сребра у Венецији и Фиренци вероватно је дошло, с једне стране, због смањеног прилива сребра са европског тржишта, а с друге, због великог одлива сребра који је текао из поменутих градова према Истоку.

Несташица сребра у Венецији утицала је да су се од краја двадесетих година XIV века, па током наредне две деценије, поред сребра, извозили такође и српски динари, пре свега крстати грошеви. Набављани су у Дубровнику, плаћани понекад и дукатима, а затим слати на продају у Венецију.

До средине XIV века највеће количине српског сребра, допремљене у Дубровник и Котор, износиле су 100, 200 и 400 литара. Пошиљке сребра упућене у Венецију у истом периоду врло ретко су прелазиле тежину од 100 литара. Многи странци, заинтересовани за трговину сребром, налазили су се у Дубровнику и Котору. Нарочито су били бројни Венецијанци, који су привремено или стално деловали у оба града и успостављали редовну размену са Венецијом.