Корисник:Pinki/Песак/Песак 2

Песак 1 Песак 2 Песак 3 Песак 5 Песак 9 Песак 10

Комунистичка партија Југославије
Симбол Комунистичке партије Југославије
Генерални секретар ЦК СКЈ	Јосип Броз Тито (1937—1980)
Оснивач	Проф. Филип Филиповић
Основана	20. априлa 1919.
Распуштена	7. новембра 1952.
Претходник	Социјалистичка радничка партија Југославије (комуниста)
Наследник	Савез комуниста Југославије
Седиште	Београд ФНР Југославија (1945—1952) раније: Краљевина Југославија (1919—1945)
Новине	Борба
Омладински огранак	Савез комунистичке омладине Југославије
Идеологија	Комунизам Марксизам-лењинизам Антифашизам Левичарски национализам Југословенство
Политичка позиција	Левица ка крајњој левици
Међународно чланство	Коминтерна
Слоган	Пролетери свих земаља, уједините се!
Химна	Интернационала
Застава странке

Комунистичка партија Југославије (скраћено КПЈ; мкд. Комунистичка партија на Југославија, словен. Komunistična partija Jugoslavije) била је комунистичка партија бољшевичког типа у Југославији, која је постојала од 1919. до 1952. године.

Основана је априла 1919. у Београду под називом Социјалистичка радничка партија Југославије (комуниста), а на Другом конгресу одржаном јуна 1920. усвојен је нови револуционарни програм и променила назив. После почетног успеха на изборима 1920, краљевска влада јој је забранила рад и тада је постала илегална револуционарна организација све до почетка Другог светског рата, 1941. године. У току рата, од јуна 1941. до маја 1945, предводила је Народнооослободилачки партизански покрет (НОП), који је био један он најјачих покрета отпора у окупираној Европи. Након ослобођења земље, које је извршено уз делимичну помоћ Црвене армије, пораза свих квислиншких покрета и победе у грађанском рату, учврстила је своју моћ, променила из темеља државно уређење и увела једнопартијски систем у новој Југославији.

Од 1937. на њеном челу налазио се Јосип Броз Тито, харизматични вођа који је након година фракцијских борби успео да формира ново руководство, које је партију предводило током Народноослободилачког рата. Била је прва комунистичка партија, у историји комунистичког покрета, која се јуна 1948. отворено супротставила политици коју је диктирао Совјетски Савез, због чега је избачена из Информбироа. Јосиф Стаљин оптужио је тада Тита и југословенско руководство за национализам и скретање удесно. Након унутрашњих чистки просовјетских кадрова и неколико година изолације, КПЈ и њено руководство почели су да се отварају према Западу, усвојивши политику радничког самоуправљања и независног пута у комунизам, познату као Титоизам. На Шестом конгресу, новембра 1952. променила је назив у Савез комуниста Југославије (СКЈ), по угледу на Савез комуниста, прву комунистичку организацију формирану 1847, под руководством Маркса и Енгелса.

1919—1921.

Формирање партије и јачање револуционарног покрета

Главни чланак: Социјалистичка радничка партија Југославије (комуниста)

Крајем XIX и почетком XX века, услед све већег броја радника, у свим југословенским земљама дошло је до оснивања социјалдемократских и радничких партија. Победа Октобарске револуције 1917, као и почетак руског грађанског рата били су јак подстицај за дубља револуционарна кретања. Револуционарно буђење маса проширило се под утицајем повратника из Октобарске револуције из Русије и револуције у Мађарској 1919. године. Након стварања заједничке југословенске државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, децембра 1918. јавила се идеја за уједињење свих социјалдемократских странака које су до тада деловале у различитим државама. На иницијативу руководства Српске социјалдемократске партије и Социјалдемократска странка Босне и Херцеговине, коју су прихватиле леве групе Социјалдемократске странке Хрватске и Славоније, као и социјалдемократске организације Црне Горе, Македоније, Војводине и Социјалдемократска странка Далмације, у Београду је од 20. до 23. априла 1919. одржан Конгрес на коме је формирана Социјалистичка радничка партија (комуниста). Конгресу уједињења присуствовало је 432 делегата који су заступали 130.000 организованих припадника радничког покрета из свих делова Југославије.

Делегати Првог конгреса СРПЈ(к), априла 1919. у Београду

На Конгресу је усвојена Подлога уједињења, документ којим је одређено име Партије и усвојен привремени теоријски програм, у који је укључен општи део програма Српске социјалдемократске странке, преузет из програма немачке социјалдемократије. Политичка стратегија нове партије заснивала се на опредељењу за класну борбу и југословенску социјалистичку револуције. У Подлози је оцењено да је Друга интернационала није дорасла захтевима историјске ситуације и одлучено је да се СРПЈ(к) учлани у Комунистичку интернационалу. Осуђен је социјалпатриотизам и министеријализам, одлучено да се не призна Привремено народно представништво и да се захтева расписивање избора за Уставотворну скупштину са општим, једнаким и непосредним правом гласа за оба пола. Посебном Резолуцијом захтевана је аграрна реформа, којом би се уклонили сви још постојећи феудални односи на селу. У организационом погледу СРПЈ(к) задржала је начела социјалдемократије и била јединствена партија, а не савез партија. Највиши руководећи орган између два конгреса било је Централно партијско веће са Извршним одбором, а било је предвиђено и стварање покрајинских организација за Србију и Македонију, Војводину, Хрватску и Славонију, Словенију, Далмацију и Босну, Херцеговину и Црну Гору. Тајним гласањем изабрано је Партијско веће од 31 члана и Централни извршни одбор од девет чланова, за секретаре су именовани Филип Филиповић и Живко Топаловић, а за организационог секретара Владимир Ћопић.

Истовремено са Конгресом уједињења, уз учешће истих делегата, одржан је 20. и 23. априла и Конгрес синдикалног уједињења, који се изјаснио за јединство синдикалног покрета и изабрао Централно радничко синдикално веће Југославије (ЦРСВЈ). На крају првог дана Конгреса уједињења, 20. априла одржана је и Конференција жена социјалистка (комуниста) на којој је извршено уједињење женских социјалистичких покрета у јединствени покрет жена. Уз подршку појединих чланова Централног извршног одбора СРПЈ(к) студенти комунисти одржали су у Загребу 10. октобра 1919. Оснивачку конференцију Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), потпуно самосталну и независну организацију, повезану са СРПЈ(к) преко делегата у партијским већима.

Филип Филиповић

У ратом осиромашеној земљи, са доста сиромашних и обесправљених становника, а посебно индустријских и најамних радника, револуционарни комунистички покрет био је у сталном успону. Током читаве 1919. године утицај СРПЈ(к) нагло је јачао и она је израсла у значајан политички фактор у земљи. Под притиском револуционарних кретања у Европи, а посебно револуције у Мађарској, владајући буржоаски режим чинио је разне уступке радницима — прихваћено је осмочасовно радно време, признато је право на штрајк, колективне уговоре и др. У пракси се покушавало избегавање ових обавеза, а истовремено је примењиван прогон радничких и синдикалних вођа. Већ приликом прославе Празника рада 1. маја 1919. већина чланова Централног партијског већа била је похапшена. Упркос прогону, СРПЈ(к) је успела да 21. јула 1919. организује генерални штрајк у знак солидарности са совјетским републикама у Мађарској и Русији, који је утицао на то да Влада Краљевине СХС одустане од слања својих трупа ради интервенције у Мађарској.

На општинским изборима, одржаним у марту и августу 1920. СРПЈ(к) освојила је највише гласова у многим градовима попут Београда, Загреба, Осијека, Скопља, Ниша и др. Филип Филиповић био је изабран за председника Београдске општине, а Светозар Делић за председника Загребачке општине, али су власти Краљевине СХС спречиле њихово преузимање дужности. На изборима за Уставотворну скупштину, новембра 1920, добила је 59 мандата и заузела треће место по броју посланика у скупштини. Током лета 1920. године СРПЈ(к) је имала преко 65.000, а уједињени синдикати око 210.000 чланова. Априла 1920. присталице класне борбе однели су победу у Југословенској социјалдемократској странци, након чега су донели одлуку да се прикључе СРПЈ(к). Половином истог месеца одржан је штрајк око 50.000 железничара, што је била једна од највећих радничких акција тога времена. Протекао је у знаку одлучности режима да се обрачуна с револуционарним покретом оличеном у забрани прославе 1. маја, појачане цензуре, хапшења руководилаца СРПЈ(к), суспендовање комунистичких одборника у општинама и распуштање комунистичких општинских управа, проглашење милитаризације железничара, оружаним нападима на штрајкаче и др.

Поделе на Другом конгресу и забрана рада КПЈ

У време јачања револуционарног покрета, све више су у руководству СРПЈ(к) избијале разлике између револуционарне и реформистичке струје. Реформисти-центрумаши, предвођени Живком Топаловићем и Драгишом Лапчевићем, све отвореније су иступали против револуционарно-комунистичке оријентације партије. Припреме за Други конгрес, као и сам рад Конгреса у Вуковару, од 20. до 25. јуна 1920, протекли су у отвореном сукобу две струје око кључних питања на која је требало дати одговор у новом програму партије. Делегати Конгреса су се великом већином изјаснили за предлог комунистичког програма и одлучили да се назив партије промени у Комунистичка партија Југославије (КПЈ). Тада су усвојени акциони програм и статут партије и изабрано ново руководство — председници Централног партијског већа били су Павле Павловић и Јаков Ластрић, а за секретаре КПЈ Сима Марковић и Филип Филиповић. Била је ово одлучујућа победа револуционарне оријентације у југословенском радничком покрету. Недуго након Конгреса реформисти-центрумаши напустили су Комунистичку партију и у децембру 1921. основали Социјалистичку партију Југославије.

Делегати на Другом конгресу КПЈ, у Вуковару 1920.

Смиривање револуционарних кретања у Европи и делимична унутрашња стабилизација, омогућили су владајућем режиму Краљевине СХС одлучније наступање против револуционарног радничког покрета у Југославији. Пошто је октобра 1920. група чланова КПЈ, окупљених око групе „центрумаша”, објавила је Манифест опозиције КПЈ, власт је рачунала на евентуални расцеп у Партији, који је ово требало да покрене. Децембра 1920. дошло је до великог штрајка рудара, који је најпре захватио око 10.000 рудара у Словенији, а потом око 7.000 рудара у Босни и Херцеговини. Како је у току штрајка дошло до оружаних сукоба рудара са жандармима у Хусину, код Тузле, познатих као Хусинска буна, власти су ово искористиле за обрачун са радничким покретом и Комунистичком партијом. Најпре су донели Уредбу о милитаризацији рудника, а потом је 29. децембра 1920. министар унутрашњих дела Милорад Драшковић оптужио КПЈ да припрема револуционарни преврат и донео Обзнану којом је забрањена свака комунистичка активност до доношења Устава. Одмах потом уследила су затварања партијских организација, као и масовна хапшења и прогон њених чланова, током кога су пале и прве жртве „белог терора”, међу којима је Стјепан Супанац.

Руководство КПЈ тада се оријентисало на протесте код Владе и у Уставотворној скупштини, истичући противзаконити карактер Обзнане. Овакав став није задовољио део револуционарно расположених чланова КПЈ, посебно млађих, који су почели да се одлучују за индивидуални терор. Радник Спасоје Стејић је 28. јуна 1921. у Београду извршио неуспели атентат на регента Александра, а омладинац Алија Алијагић, члан организације Црвена правда је 21. јула 1921. у Делницама убио министра Милорада Драшковића, аутора Обзнане. Иако КПЈ није стајала иза њих, ови догађаји знатно су утицали да Народна скупштина 2. августа 1921. донесе Закон о заштити државе, којим је свака комунистичка активност оквалификована као противзаконита и чиме је дефинитивно забрањен рад Комунистичке партије. Већина руководећих личности КПЈ, укључујући и комунистичке народне посланике, била је тада ухапшена и Потом су изведени на суд, а фебруара 1922. на Видовданском процесу осуђена на двогодишње затворске казне. Забраном рада, завршен је период рада Комунистичке партије у коме је деловала као легална партија.

Сконцентрисано углавном на проблеме радничке класе и сиромашних градских слојева, руководство КПЈ није сагледало све стварне друштвене противречности у новој држави. Није показало интерес за национално питање, које је политички било најактуелније, као ни за суштину сељачких покрета у земљи. Оно је перспективу победе социјалистичке револуције у Југославији заснивало на концепту европске и светске револуције, који је тада превлађивао у међународном комунистичком покрету, као и међу свим чланицама Комунистичке интернационале. Овај концепт одбачен је на Трећем и Четвртом конгресу Коминтерне, 1921. и 1922. након чега је главни циљ постао борба за стварање „јединственог фронта радничке класе“. Друштвено-политичке прилике у Краљевини СХС утицале су на продубљивање класних супротности и стварање повољних могућности за ширење револуционарног радничког покрета. Политички живот, након одстрањивања Комунистичке партије, постао је обележен све оштријим супротностима и борбама између националних буржоаских партија, што је узроковало све дубље политичке кризе. Такви услови наметнули су као нужно стварање илегалне револуционарне партије, која је заступала програм радикалних друштвених преображаја.

1921—1929.

Сима Марковић

Почеци илегалног партијског рада

Забрана легалног рада, хапшење чланова руководства, као и осека револуционарног расположења, довели су наглог пада, али и нове етапе у раду Комунистичке партије. Тада је започео период прилагођавања новим условима илегалног рада. Како би се превазишао проблем у руковођењу, руководство је још јуна 1921. изабрало Заменички извршни одбор, у саставу Моша Пијаде, Триша Кацлеровић и Коста Новаковић, са задатком да у случају хапшења званичног руководства настави са руковођењем партије. Како је део опортуниста пружио јак отпор овом руководству, у Бечу је септембра 1921, под утицајем Симе Марковића, формиран Загранични комитет, односно паралелно руководство Партије које се налазило у иностранству. Појава двојног руководства довела је до нових подела, с обзиром да су се појавила различита гледишта о путевима обнове Партије, као и правцу и методама њене акције. Тада је дошло до борбе између идејно и политички још незрелих револуционарних снага и оних који су били оптерећени реформистичким, социјалдемократским и анархосиндикалистичким идејним наслеђем, а из ових сукоба у врховима КПЈ настале су „лева и десна фракција”.

Заменички извршни одбор сматрао је као најважнију, уз обнављање рада партијских организација, обнову рада синдикалних организација, па је крајем октобра 1921. основан Међусавезни синдикални одбор као највиша инстанца Независних синдиката, који је представљао легални наставак рада Обзнаном забрањеног Централног радничког синдикалног већа. Убрзо потом почела је да излази и синдикална штампа. Иако у илегалним условима, Партија се посебно ангажовала у акцији прикупљања помоћи гладнима у Русији, коју је организовао Одбор под руководством Ивана Рибара и Моше Пијаде. Иницијативом Заменичког одбора забрањени Савез комунистичке омладине (СКОЈ) основао је 23. августа 1921. легалну организацију Савез радничке омладине Југославије (СРОЈ). Јула 1922. у Бечу је одржана Прва земаљска конференција КПЈ, на којој је дошло до сукоба између Заменичког одора, који се налазио у земљи и Заграничног комитета, који је био у иностранству, али су превагу у руководству однели ставови „десне фракције” предвођене Симом Марковићем.

Након хапшења Симе Марковића, на партијском Пленуму децембра 1922. превагу у руководству однела је „лева фракција”. Тада усвојени ставови огледали су се у доношењу одлуке о оснивању легалне Независне радничке партије Југославије (НРПЈ), као и на плановима о освајању позиција у синдикалним и другим легалним организацијама и отварању дискусије у КПЈ о националном питању. Оснивачка конференција НРПЈ одржана је јануара 1923. у Београду и на њој су усвојени Програм, Статут и Акциони програм, као и упућен Проглас радичкој класи Југославије. На Другој земаљској конференцији КПЈ одржаној маја 1923. победила је „лева фракција”, након чега је изабрано ново руководство на челу са Тришом Кацлеровићем. Тада је расправљано о изградњи КПЈ као илегалне кадровске партије, као и о националном питању, политичкој ситуацији, о синдикалној политици и о аграрном питању. Убрзо потом јуна 1923. одржан је Други конгрес Савеза комунистичке омладине.

Владимир Лењин руски револуционар и теоретичар, творац идеологије марксизма-лењинизма на којој је КПЈ темељила свој идеолошки рад

Крајем маја 1923. преко штампе Независне радничке партије почела је јавна дискусија о националном питању како би се добили што правилнији ставови. Августа исте године НРПЈ је у Београду покренула марксистички часопис Борба, док је у Љубљани излазио Глас слободе, а у Загребу и Београду омладински листови Искра и Млади радник. Уз подршку партијског руководства у оквиру НПРЈ августа 1923. у Београду је формиран Централни секретаријат жена са задатком да развије политички, културно-просветни и синдикални рад међу женама. Иако знатно ослабљена, КПЈ је преко синдиката наставила одлучну борбу. У току 1923. вођено је више успешних радничких штрајкова, од којих су најзначајнији били генерални штрајк рудара у Хрватској, генерални штрајк железничара у Словенији, штрајк 10.000 рудара у словеначким рудницима у Трбовљу, Загорју и Храстнику, генерални штрајк помораца обалне пловидбе и др. Након пораза бугарских комунистичких снага у Септембарском устанку, КПЈ је организовала акције за помоћ и прихват бугарских револуционара.

Јануара 1924. у Београду је одржана Трећа земаљска конференција КПЈ на којој су одбачена схватања Симе Марковића о националном питању, а КПЈ се оријентисала на борбу за равноправност југословенских народа. Поред овога, усвојене су резолуције о организационом и аграрном питању, као и о политичкој ситуацији. У време Треће конференције, КПЈ је имала 1.000 чланова, који су се након Конференције на референдуму изјашњавали о потврди донетих резолуција. Почетком фебруара био је одржан и Први конгрес Савеза радничке омладине, која је била легалан облик рада Савеза комунистичке омладине. Појачана активност Комунистичке партије, преко НРПЈ и СРОЈ није протекла без одговора власти која је децембра 1924. донела одлуку о забрани даљег рада НРПЈ и СРОЈ чиме су и онако тешки услови рада КПЈ били погоршани. Поред застоја у организационом раду, ово је довело и до застоја у идеолошком и политичком развоју.

Посебно негативне последице по КПЈ имали су ставови о југословенском националном питању које је заузела Коминтерна на свом Петом конгресу, одржаном јула 1924. у Москви. Резолуцијом о југословенском питању Коминтерна је Југославију оценила као имеријалистичку државу, коју треба разбити и створити независне националне државе, које би се ујединиле у оквиру федерације радничко-сељачких република на Балкану. Овиме се у потпуности искључивала могућност решења националног питања у оквиру Југославије. Прихвативши став Коминтерне, КПЈ се нашла изван текућих политичких збивања у земљи која су носила печат борбе између владајуће српске буржоазије и буржоазија осталих народа. Управо крајем 1924. одвијао се сукоб између владајуће Народне радикалне странке и Хрватске републиканске сељачке странке (ХРСС) изазвавши дубоку политичку кризу, коју је режим покушао да реши забраном ХРСС.

Секретари КП Југославије 1919—1952.

Име	Трајање мандата	Функција, напомене
Филип Филиповић Живко Топаловић	април 1919 — јун 1920.	политички секретари
Владимир Ћопић		организациони секретар
Павле Павловић Јакоб Ластрић	јун 1920 — август 1921.	Председници Централног партијског већа
Филип Филиповић Сима Марковић		политички секретари
Владимир Ћопић		организациони секретар
Након забране легалног деловања 1921, вођство над Партијом преузело је Алтернативно централно партијско руководство
Коста Новаковић Триша Кацлеровић Моша Пијаде	август 1921 — јул 1922.	Алтернативно централно партијско руководство
Раскол у руководству одвео је до формирања Извршног комитета Комунистичке партије у емиграцији, односно опозиције руководству КПЈ
Сима Марковић	септембар 1921 — јул 1922.	Извршни комитет Комунистичке партије у емиграцији
фракције су уједињене на Првој земаљској конференцији КПЈ одржаној у Бечу јула 1922.
Сима Марковић	јул 1922 — мај 1923.	секретар
Триша Кацлеровић	мај 1923 — мај 1926.	секретар
Сима Марковић	мај 1926 — април 1928.	политички секретар
Радомир Вујовић		организациони секретар
Коминтерна је априла 1928. сменила дотадашњи састав Централног комитета и именовала привремено руководство
привремено руководство под Ђуром Ђаковићем	април — новембар 1928.
Јован Малишић	новембар 1928 — пре 1934.	политички секретар
Ђуро Ђаковић	новембар 1928 — април 1929	организациони секретар
Партијско руководство је од 1930. било у изгнанству у Бечу, без контакта са Југославијом до 1934.
Милан Горкић	децембар 1934 — новембар 1936.	политички секретар
	новембар 1936 — 23. октобар 1937.	генерални секретар; смакнут у Москви 1. новембра 1937.
Јосип Броз Тито	новембар 1936 — мај 1938.	организациони секретар; од децембра 1936. налазио се у Југославији
привремено руководство под Јосипом Брозом Титом	мај 1938 — март 1939.
Јосип Броз Тито	март 1939 — 7. новембар 1952.	генерални секретар