Пређи на садржај

Корисник:Stefanovic5/песак

С Википедије, слободне енциклопедије
Ерик Амблер
Лични подаци
Пуно имеЕрик Клифорд Амблер
Датум рођења(1909-07-28)28. јул 1909.
Место рођењаЛондон,  Велика Британија
Датум смрти22. октобар 1998.(1998-10-22) (89 год.)
Место смртиЛондон,  Велика Британија
Националностбританско
Књижевни рад
Период1936—1993
ЖанрТрилери, шпијунски романи

Ерик Клифорд Амблер OBE (28 Jun 1909 – 22 Октобар 1998) је био енглески аутор трилера, посебно шпијунских романа, жанр у који је увео нови реализам. Радио је и као сценариста. Aмблер је користио псеудомим Елиот Рид за књиге написане заједно са Чарлcом Родом.

Живот

[уреди | уреди извор]

Амблер је рођен у Чарлтону, југоисточном Лондону, у породици забављача који су водили луткарску представу, којој је помагао у раним годинама. Оба родитеља су такође радили као уметници концертне дворане.[1] Касније је студирао ињжерњерство на Политехничком институту у Инслингтону(садашњи Лондонски универзизтет), и служио је приправнички стаж у инжењерској компанији. Међутим, његово одрастање као забављача показало се као доминантно и убрзо је прешао на писање драма и других дела. Почетком 1930-их био је копиврајтер у рекламној агенцији у Лондону. Након што је дао оставку, преселио се у Париз, где је упознао и оженио се са Луиз Кромби, америчком модном дописницом.

У то доба, Амблер је био политички чврсти антифашиста као и многи други. Сматрао је да Совјетски Савез једином стварном противтежом фашистичкој агресији - што се огледало у чињеници да неке од његових раних књига укључују совјетске агенте приказане позитивно и као симпатичне ликове, несумњиве савезнике главног јунака.

Попут бројних истомишљеника у различитим земљама, Амблер је био шокиран и разочаран Нацистичко-Совјетским пактом 1939. године. Његов послератни антикомунистички роман Пресуда Делчеву (1951), заснован на стаљинистичким процесима чистке у источној Европи, изазвао је да га омаловажавају многе бивше Комунистичке партије и други напредни сарадници.

Када је избио Други светски рат, Амблер је у војиску ушао као приватни војник. Био је изабран за Краљевску артиљерију 1941. године. Убрзо је био премештен у фотографске јединице. Рат је завршио као потпуковник и помоћник директора војне јединице филма. После рата радио је у цивилној филмској индустрији као сценариста, добивши номинацију за Оскара за рад на филму Сурово море (1953), адаптираном према роману Николаса Монсарта. Писање под својим именом наставио је тек 1951. године, улазећи у други од два различита периода у свом писању. Пет од његових шест раних дела сматрају се класичним трилерима. Стоворио је америчку детективску тв серију Шах-Мат 1960.

Амблер се развео од Кромби 1958. године, оженивши се исте године са Џоан Харинсон, филмском продуценткињом, сценаристкињом и сарадницом Алфреда и Алме Хичкок. Преселили су се у Швајцарску 1969. године, а 16 година касније вратили у Британију. Харисон је умрла 1994. године у Лондону. Амблер је умро 1998.

Године 2008, његово имање је пренело сва ауторска права Амблера и друга законска и комерцијална права на Овантона Медиа. Овантона Медија је продала ова права компанији Коолаби Плц 2009. године, али је задржала главну лиценцу за радио и аудио права. Ова права су комерцијално лиценцирана у Великој Британији и иностранству.

Књижевна каријера

[уреди | уреди извор]

Амблерова најпознатија дела су Маска за Димитроса (1939) (објављења у САД-у под насловом Ковчег за Димитроса), која је снимљена у филм 1944. године и Светлост дана (1962), такође снимљена 1964. године у Топкапи. Такође био је успешан сценариста и у позним годинама је живео у Лос Анђелесу. Међу осталим класичним филмовима заснованим на његовом делу су Путовање у страх (1941), у којем глуми Жозеф Котен, и оригинални сценарио, Октобарски човек (1947). Написао је сценарио за Ноћ за памћење о потонућу Титаника, заједно са другим сценаријима, посевно са оним који се тичу прича и авантура на мору. Аутобиографију је објавио 1985. године, Овде лежи Ерик Амблер.

За разлику од већине других шпијунских романа објављених пре његових, протагонисти Амблерових романа ретко су професионални шпијуни, полицајци или контраобавештајни оперативци; обично су аметери који се невољно нађу у друштву окорелих криминалаца, револуционара или шпијуна.[2] Главни јунак обично започиње из дубине, клонули антијунак изненађен када се нађе пред екстремном опасношћу, који ипак на крају успева да изненади себе као и професионалце одлучном акцијом која надмудрује његове далеко искусније противнике. Ова радња је коришћена, на пример, у Путовање у страх, Епитаф за шпијуна, Маска за Димитроса, Ноћници/Опсада, Пролаз оружја, Светолост дана, Прљава прича и Доктор Фриго. Још један понављајући елемент радње је апатридство и изгнанство: ликови који су прогнани из својих домовина или који се суочавају са опасношћу да буду прогнани и не добију пребивалиште у било којој земљи.[3]

Утицај

[уреди | уреди извор]

Бројни аутори међународних трилера признају дуг Амблеру, укључујући Грема Грина, Џона ле Кареа и Џулијана Сајмонса; такође и на Алана Фурста и Федерика Фостиха.[3]

Рад

[уреди | уреди извор]

Романи

[уреди | уреди извор]
  • Мрачна граница (1936)
  • Необична опасност (1937), наслов у САД: Позадина опасности
  • Епитаф за шпијуна (1938) (снимљено као Резерват хотела 1944)
  • Узрок аларма (1938)
  • Маска за Димитриоса (1939), наслов у САД: Ковчег за Димитриоса
  • Путовање у страх (1940)
  • Пресуда Делтчеву (1951)
  • Шимерово насеђе (1953)
  • Ноћници (1956), такође објављено као Опсада
  • Пролаз оружја; Награда Златни бодеж
  • Светлост дана (1962), такође објављено као Топкапи; Едгарова награда за најбољи роман, 1964
  • Врста беса (1964)
  • Прљава прича (1967)
  • Завера интерфона (1969), такође објављена као Тиха завера
  • Левантер (1972); Награда Златни бодеж
  • Доктор Фриго (1974)
  • Не шаљи више руже (1977), наслов у САД: Опсада виле Лип
  • Брига о времену (1981)

Кратке приче и нефикција

[уреди | уреди извор]
  • Способност убијања: и друга дела (1963). Објављено са поглављем о Џону Бодкину Адамсу уклоњено због забринутости за клевету.
  • Ухватити шпијуна (1964). Антологија прича.
  • Овде лежи Ерик Амблер: Аутобиографија (1985). Едгар-ова награда за најбоље критичко / биографско дело, 1987.
  • Чекајући наређења (1991). Садржи осам прича углавном написаних 1939–40, Док је Амблер чекао позив на војну дужност:
  1. „Упади др Цисара“. Шест генијалних детективских прича у којима је приказан др Јан Цзиссар, избеглички чешки детектив, раније прашке полиције.
  2. „Војска сенки“. Неизвесна прича о енглеском хирургу који путује швајцарским Алпима и који се запетљао у сплетке предратних антинациста.
  3. „Крвна погодба“. Неизвесна прича о латино-америчком диктатору који паметно ослобађа побуњенике, али потом изгнанство сматра изузетно опасним.
  • Досадашња прича: сећања и друге измишљотине (1993). Девет аутобиографских прича које покривају различите периоде Амблеровог живота.

Кратке приче (прва издање)

[уреди | уреди извор]

„Војска сенки“ (1939) у Краљичиној књизи Црвеног крста

као Елиот Рид (са Чарлес Рода)

[уреди | уреди извор]
  • Врх неба (1950)
  • Нежна опасност (1951), такође објављено као Нежна до месечине
  • Афера Марас (1953)
  • Повеља о опасности (1954)
  • Пасош за панику (1958)

Филмски сценарији

[уреди | уреди извор]
  • Пут унапред (1944)
  • Октобарски човек (1947)
  • Страствени пријатељи (1949)
  • Високо опасно (1950)
  • Облачна жута (1951)
  • Чаробна кутија (1951)
  • Бис (1951)
  • Промотер познат и као Кард (1952)
  • Сурово море (1953)
  • Пуцај први такође познат и као Груб пуцањ (1953)
  • Љубичаста равница (1954)
  • Закуп живота (1954)
  • Јангцов инцидент: Прича о ХМС Аметисту (1957)
  • Ноћ за памћење (1958)
  • Олупина Мари Деаре (1959)

Телевизија

[уреди | уреди извор]
  • Шах-мат (1960) телевизијска серија
  • Алфред Хичкок представља: Чин вере (ТВ епизода, 1962)
  • Љубав која мрзи љубав (ТВ филм, 1970)

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Ерик, Амблер. Here Lies. 
  2. ^ „Водич за класику за читаоце злочина”. 
  3. ^ а б Ласнер, Пилис. Шпијунажа и изгнанство: фашизам и антифашизам у британској шпијунској фантастици и филму. Единбург: Единбург Универзитет Прес, 2016.

Спољашне везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Stefanovic5/песак&oldid=23790847”