Корисник:Todor2001/песак

Гинко је род врло необичних биљака које не цветају. Научно име се такође користи као енглеско име. Ред који му припада, Ginkgoales, први пут се појавио у Пермији, пре 270 милиона година, вероватно је изведен из "семенских папрати" из реда Peltaspermales, а сад садржи само овај јединствени род и врсту. Брзина еволуције унутар рода је била спора и готово све његове врсте су изумрле до краја Плиоцена; изузетак је једина жива врста, Гинко билоба, која се у дивљини налази само у Кини, али се узгаја широм света. Односи између гинка и других група биљака нису у потпуности разрешени.

Праисторија

Гинко (Ginkgoales) је живи фосил, фосил сличан модерном гинко из Перме, датирају пре 270 милиона година. Најпоузданија група предака из реда Ginkgoales је Pteridospermatophyta, такође позната и као "семенска папрат", тачније ред Peltaspermales. Најближи живи рођаци кладе су цикаде који са постојећом Г. Билоба деле карактеристике покретне сперме. Фосили који се могу приписати роду Гинко први су се појавили у раној Јури, а род се диверзификовао и проширио по Лауразији током средње Јуре и ране Креде. Опадао је у разноврсности како је креда напредовала изумирањем врста као што је Ginkgo huolinhensis, а од Палеоцена је само неколико врста гинка, Ginkgo cranei и Ginkgo adiantoides, остало на северној хемисфери, док је изразито другачији (и слабо документовани) облик остао у јужној хемисфери. На крају Плиоцена, фосили Гинко-а нестали су из евиденције фосила свуда, осим у малом подручју централне Кине, где су савремене врсте преживеле. Питање је може ли се поуздано разликовати фосилна врста гинкоа северне хемисфере. С обзиром на спор темпо еволуције и морфолошку сличност међу припадницима рода, можда је постојала само једна или две врсте у Северној хемисфери кроз целокупност Кенозоика: данашња Г. Билоба (укључујући G. adiantoides) и G. gardneri из палеоцена Шкотске.

Гинко Билоба

Макар морфолошки, врсте G. gardneri и врсте јужне хемисфере једине су познате постјурског времена које се могу недвосмислено препознати. Остатак је можда био врста или подврста. Импликација је да се Г. билоба догодио у изузетно широком распону, имао је изузетну генетску флексибилност и, иако се генетски развијао, никада није показао много специфичности. Иако се може чинити невероватним да врста може постојати као суседна целина током више милиона година, многи параметри животне приче о гинкоима одговарају. То су: екстремна дуговечност; мала стопа репродукције; (у кенозоичким и каснијим временима) широка, наизглед непрекидна, али стално уговарајућа дистрибуција у комбинацији са, колико се може показати из записа о фосилима, екстремним еколошким конзервативизмом (ограничење на поремећена окружења).

Модерна Г. билоба најбоље расте у добро наводњеним окружењима, а изузетно слични фосилни гинкоа успевао је у сличним окружењима; Записи седимената на већини фосилних локалитета Гинко показују да је порастао углавном у срединама дуж потока и насипа. Гинко стога представља „еколошки парадокс“ јер, иако има неке повољне особине за живот у тешким срединама (клонска репродукција), многе друге његове особине у историји живота (спор раст, велика величина семена, касна репродуктивна зрелост) су супротне од оне изложене у модерним биљкама које успевају у тешким срединама.

С обзиром на спору брзину еволуције рода, могуће је да Гинко представља стратегију од пре ангиосперма за опстанак у тешким окружењима. Гинко се развио у доба пре цветања биљака, када су папрати, цикаде и цикадоиди доминирали у тешким окружењима, формирајући ниску, отворену и грмљаву крошњу. Велико семе гинка и његова навика да се „вијуга“ - нарасте до висине од 10 метара пре него што издуже своје бочне гране - могу бити адаптације таквом окружењу. Разноликост у роду Гинко пропадала је кроз креду (заједно са папратима, цикадама и цикадоидима), у исто време су и цветајуће биљке биле у порасту, што подупире идеју да су цветајуће биљке, са својим бољим прилагођавањима на узнемиравање, раселиле гинко и његове сараднике током времена.