Корух
Корух Çoruh | |
---|---|
Опште информације | |
Дужина | 438 km |
Басен | 22,100 km2 |
Водоток | |
Ушће | Црно море |
Географске карактеристике | |
Држава/е | Турска и Грузија |
Река на Викимедијиној остави |
Корух (груз. ჭოროხი, тур. Çoruh, јерм. Ճորոխ, азер. Çorox, грч. Άκαμψις) је река која извире у планинама Месцит у североисточној Турској, протиче кроз градове Бајбурт, Испир, Јусуфели и Артвин, дуж раседа Келкит-Чору, пре него што се улива у Грузију, где стиже до Црног мора јужно од Батумија и неколико километара северно од турско-грузијске границе.
У Аријановом Periplus Ponti Euxini, назива се Акампис (грч. Άκαμψις); Плиније Старији је реку можда побркао са другом реком под називом Батис.[1] Прокопије из Цезарије пише да је назван Акампсис јер је било немогуће проћи кроз њега након што је ушао у море, будући да свој ток избацује таквом снагом и брзином, изазивајући велику пометњу воде пред собом, да излази веома велика удаљеност у мору и онемогућава пловидбу на тој тачки.[2]
Биодиверзитет
[уреди | уреди извор]Долина Чороки лежи у еколошкој зони Кавказа, коју Светска фондација за природу и Conservation International сматра жариштем биодиверзитета.[3][4] Турске организације за заштиту долине Корух препознају као важно подручје биљака,[5] важно подручје за птице,[6] кључно подручје биодиверзитета[7] и номиновано је као подручје високог приоритета за заштиту. Ова долина је богата биљкама и садржи 104 национално угрожене биљне врсте од којих је 67 ендемских за Турску.[5]
Рекреација
[уреди | уреди извор]Корух је назван „драгуљ еко-туризма“ и „последња преостала дивља река у Турској“, а пројекат развоја туризма источне Анадолије промовише га за вожњу кајаком.[8] Привлачи кајакаше и рафтере из целог света и био је место одржавања 4. светског првенства у рафтингу 1993.[9] и такмичења у кајаку Корух Екстрим 2005.[10]
Бране
[уреди | уреди извор]Укупно 17 великих хидроелектрана планирано је као део развојног плана реке Корух[11] али је укупно 27 предложено за слив реке Корух. Према Развојном плану Корух, завршено је 8 брана (Аркун, Артвин, Борчка, Деринер, Гулубаг, Муртли, Тортум и Јусуфели), још 2 су у изградњи.[12]
Бране | Фаза |
---|---|
Тортум | Оперативно – река Тортум (притока Корух) |
Муратли | Оперативни |
Борцка | Оперативни |
Деринер | Оперативни |
Олур | Планирано |
Баглик | Планирано – река Берта (притока Коруха) |
Бајрам | Планирано – река Берта (притока Коруха) |
Артвин | Оперативни |
Јусуфели | Оперативни |
Алтипармак | Планирано – река Бархал (притока Коруха) |
Ајвали | Планирано – река Олту (притока Коруха) |
Олур | Планирано – река Олту (притока Коруха) |
Аркун | Оперативни |
Аксу | Идејна изградња |
Гулубаг | Оперативни |
Испир | Планирано |
Лалели | У изградњи |
Види још
[уреди | уреди извор]- Европска мрежа река
- ECA Watch Архивирано на сајту Wayback Machine (7. фебруар 2012)
- Пријатељи Земље
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ William Smith, Dictionary of Greek and Roman geography, 1:216 (1854).
- ^ Procopius, History of the Wars, §8.2
- ^ WWF Global 200 Regions
- ^ Conservation International Biodiversity Hotspots
- ^ а б Ozhatay N, Byfield A & Atay S 2005, 122 Important Plant Areas of Turkey, for WWF Turkey, Istanbul, Turkey.
- ^ Magnin G & Yarar M 1989, Important Bird Area in Turkey, Dogal Hayati Koruma Dernegi, Turkey.
- ^ Eken G, Bozdogan M, I˙sfendiyaroglu S, Kılıç DT & Lise Y, (editörler) 2006, Key biodiversity areas in Turkey, Doga Dernegi, Ankara, Turkey.
- ^ United Nations Development Programme: Europe & CIS, "Eastern Turkey Becomes Tourist Destination"
- ^ Akkus, Cetin; Akkus, Gulizar (2019-01-17). Selected Studies on Rural Tourism and Development (на језику: енглески). Cambridge Scholars Publishing. стр. 22. ISBN 9781527526013.
- ^ „Coruh Extreme Race”. Архивирано из оригинала 04. 10. 2006. г. Приступљено 04. 09. 2024.
- ^ ENCON 2006, ‘Yusufeli Dam and Hydroelectric Power Project Environmental Impact Assessment’, Ankara, Turkey.
- ^ „Hydroelectric Power energy Resources” (PDF) (на језику: турски). State Hydraulic Works. Архивирано из оригинала (PDF) 21. 08. 2013. г. Приступљено 10. 5. 2013.